Муве и пауци [1]

Некакав млад краљевић запита једнога дана:

- Зашто је Бог створио муве и пауке, кад они нису човеку ни од какве користи. Кад би имао ту моћ, ја бих сву ту гамад потаманио.

Саговорник му рече:

- Сва су Божја створења велико дело руку Његових; сва су она тако мудро створена и распоређена, да је сваки ма и најмањи створ, свету од користи, иако се то не може тако лако на први поглед увидети.

- Добро – рече краљевић – ја знам да неки инсекти могу бити од користи, али су за људе скоро сви права напаст.

Неколико година после овога разговора, мораше онај краљевић да иде у рат. Ратна срећа се окренула и краљевић је морао да бежи од непријатеља. Забаса у неку шуму, па уморан леже под једно дрво и заспа. Док је он спавао, прикраде му се непријатељски војник и баш кад је хтео да га убије, једна мушица падне краљевићу на лице и убоде га тако јако да се од бола пробудио и скочио. Војник се пренерази. Краљевић хитро извуче мач и нападе непријатеља, који побеже.

Кад је опасност прошла, краљевић се сакри у једну пећину. Чим он уђе, паук поче да плете своју мрежу на улазу пећине, и до зоре бејаше сасвим готов. Баш у том тренутку, војници, који су трагали за краљевићем, прођоше поред пећине. Краљевић чу како један каже да треба да прегледају пећину. А други одврати да сигурно није тамо, јер, да је прошао покидао би паучину на улазу.

Кад опасност прође краљевић викну узбуђено:

- O, велики Боже, како је неизмерна доброта Твоја: јуче си ми спасао живот помоћу једне мале мушице, а данас помоћу једног слабог паука. Како су савршена дела руку Твојих!

Не презири ситну муву,

паука ни мрава,

Јер деси се по некад,

да миш спасе лава.