Повест о београдској грешници

Прича нам данас један свештеник београдски нео-бичан догађај са једном развратном уличном женом у Београду.

Једнога дана пред вече, прошетала она по улицама својим скверним занатом. Кад је пролазила поред једне баште види она некога човека, како се веша. Везао коно-пац за грану дрвета и на једном намакнуо себи око врата. Жена хитро скочи преко ограде, извуче свој мали нож из џепа и пресече конопац, те човек падне на земљу већ онесвешћен. Она га трљала док није дошао к свести.

Тада јој рече самоубица:

- Зашто си то учинила? Ја не могу да живим, Немам нигде ништа. Због немаштине сам хтео да завршим овај чемерни живот.

Жена извади све што је имала код себе новаца и да му, обећавши да ће га она и даље помагати док он не нађе посао. И продужи та жена свој непристојни посао, и део зараде до тог посла носила је оном сиромаху и давала на издржавање. Али, после шест недеља падне жена у постељу тешко болесна. Позову јој свештеника.

У присуству свештеника она је, већ на умору, почела говорити:

- О, анђели Божји, зашто сте мени дошли? Зар ви не знате, како сам ја прљава и грешна жена?

Мало потом опет узвикне:

- О, Господе Христе, зар си и Ти дошао к мени грешници? Чиме сам ја то заслужила? Зар само тиме што сам оног јадног бедника спасла од смрти? Авај мени недостојној! О како је велика милост Божја!

И то говорећи она испусти душу, и лице се њено засија као свећом осветљено.

Наравоученије:

Ето шта значи спасити душу једног човека. Ето како једно дело милости према ближњем покрива многе грехе!