Промисао Божји о лову

У време када сам био у манастиру Стомију, упознао сам једног оца породице који је имао много деце. Био је пољар у једном селу у Ипиру, удаљеном четири и по сата пешачења од Конице где је живео са породицом. Пошто је пут, којим је ишао на посао, пролазио поред манастира, свраћао је у манастир и при одласку и при повратку. Кад год се враћао из села кући, молио ме да му до-зволим да сâм упали кандила.

Иако би му се увек просуло мало уља, пуштао сам га да то чини, јер ми је било милије да после обришем плочице у храму, него да га ражалостим. Када је одлазио из манастира, на неких три стотине метара од манастира, опалио би један хитац из пушке! То никако нисам могао да објасним и зато сам одлучио да га пратим, од тренутка када уђе у храм, па све док не крене путем према Коници.

Прво је, дакле, палио кандила у храму, а потом излазио у припрату. Пошто би и онде упалио кандило које се налазило изнад улаза у цркву, испред иконе Пресвете Богородице, умочио би прст у уље у кандилу, преклонио би колена раширио руке према икони и рекао:

- Пресвета Богородице, имам деветоро деце, добави им мало меса.

Затим би уљем из кандила намазао нишан на пушци и отишао. Три стотине метара од манастира, баш на месту где расте један дуд, чекала га је једна дивокоза. Он опали, како већ рекох, један хитац из пушке, убије дивокозу, однесе је доле до једне пећине, одере је и понесе кући својој деци. Све то одигравало се истим редоследом сваки пут када се враћао са посла. Задивио сам се вери тог човека и промислу Пресвете Богородице.

После двадесет и пет година, дође и пронађе ме на Светој Гори. У једном тренутку, просто ми излете питање:

- Како су ти деца? Где су?

А он, пружи руку према северу и рече:

- Једни су у Немачкој, – потом показа према југу, додавши – а други у Аустралији; хвала Богу, сви су здрави.

Тај човек је задржао своју чврсту веру и самога себе сачувао неокаљаним разним безбожничким идеологијама, зато ни Бог њега није напустио.