Ogledalo
Огледало Kроз свест и нерве чујем да корача
Сенка тишине и нејасна мира,
И густа магла лагано се збира
У покров бола, у завесу плача.
Осећам додир трулог огртача,
Себе, да идем из овог оквира,
И влагу земље, да линије спира,
Док шапат први буди се и јача.
Гледећи како изумире време
Слепоме телу, што га инстинкт крепи,
За огледало се поглед нагло лепи:
Да види уста што ће да занеме,
Мада још жедна пољубаца, неге,
А не покрова, не мртвачке пеге.
The Mirror
Through mind and senses, I hear it creeping.
Shadow of silence and vague peace,
the thick fog it gently does crease
into a shroud of pain, a curtain of weeping.
I feel the touch of this rotten shroud,
feel myself leaving my form this day,
leaving damp earth, lines washed away,
as the worms' whisper awakens proud.
Watching as time withers in a breath
for the body fed by instinct blind.
The mirror my gaze to itself does bind
to see a mouth, murmuring of death,
yet still hungering for kisses and care.
Not the shroud, nor death's livid stare.
(translated by Luka Aleksić)