Đulići uveoci I

Ђулићи увеоци I

Све што даље време хити,

Све се већма прошлост грли,

Све се већма моји мртви

Мени чине неумрли.

Све их већа светлост хвата,

И рајске их зраке љубе;

Нестаје им сенке с лица

С облика се црте губе.

Све што дубље у њих гледим,

Примајућ’ им светлост у се,

Све то већма, све то јаче,

Душе њине сливају се.

Махом дође мом погледу,

Па не могу разазнати

Које ли је моја љуба,

Које ли је моја мати!

Тражим слику оца свога, —

Јест, она је, — ал’ је нова —

Проплетена ј’ сликом мојих

Пријатеља и другова.

Тражим лица своје деце,

Што су рано у гроб пала, —

Спојила се, —- а кроза њих

Смеши с’ сестра моја мала.

Кликнем: Оче, мајко, љубо,

Друзи, децо, сејо моја!

И сузе се моје суше

На светлости тога споја.

Кроз смрт само ваља проћи,

Па ћу с’ и ја с њима слити,

Ако л’ тамо нема ништа?!

— И тад ћемо једно бити.

*

Ево венца тужна цвећа,

Кој’ сам теби почô вити,

А венац се шире сплео

Све вас може загрлити!

Не могу га у вис бацит’ —

Па нек стоји иза свега

Међ Србима као спомен

Мог живота и вашега.

Roses Fanées I

Plus le temps fuit dans sa course 

Plus je chéris le temps passé, 

De plus en plus ce sont mes morts 

Qui ne me semblent trépassés. 

Plus forte la lueur qui les baigne 

Et les rayons paradisiaques ; 

La pâleur quitte les visages, 

Et leurs trais en vain je traque. 

Plus je les scrute du regard 

Et m’imprègne de leur lumière, 

Plus grandement, plus fortement, 

Leurs âmes se lient familières. 

A mon regard soudain s’échappent, 

Et distinguer ne le puis faire – 

Quelle était là ma bien-aimée, 

Quelle était là ma propre mère !

Je cherche les traits de mon père – 

Ce sont les siens – mais différents – 

Mélangés aux traits de tous mes 

Camarades et parents. 

J’aspire aux traits de mes enfants, 

Dont chacun partit avant l’heure – 

Ils se sont liés – à travers eux 

Me sourit ma petite sœur.

Je m’écrie : père, mère, bien-aimée, 

petite sœur, amis, enfants ! 

Et mes larmes de s’assécher 

A la lumière de cette union. 

Il n’est que passer par la mort 

Et lors à eux je me lierais. 

Et si là-bas il n’y a rien ? 

Unis même alors on serait.

(Traductions de Boris Lazić) 

Rosas Fanadas I

Quanto mais o tempo flui,

Tanto mais o lapso diminui,

Tanto menos os meus finados,

A mim me parecem passados.

Na medida que o luar os ilumina,

E a luz paradisíaca os mima,

As sombras do rosto vão-se lhes esvaecendo,

Os seus traços lentamente perdendo.

Quanto mais profundo os observo,

E o seu brilho absorvo,

Tanto mais, tanto maior

Das suas almas o fervor.

Amiúde entram no meu olhar,

Sem eu conseguir julgar,

Quem é o meu pai,

E quem a minha mãe!

Procuro o rosto da minha amada,

É esse, mas ela agora está mudada,

Entre os rostos entrelaçados e fundidos

Dos meus amigos e conhecidos.

Dos meus filhos as imagens procuro

Que cedo caíram no caixão escuro;

Dissolvidas numa só, de lá acena

Sorrindo a minha mana pequena.

Chamo: Mãe, pai, filhos!

Querida, mana, amigos!

As minhas lágrimas secarão

Ao ver essa luminosa união.

Convém-me a morte atravessar

Onde a eles hei-de me juntar;

E se lá nada houver?

Mesmo assim juntos haveremos de ser.

(Traduzido por Katarina Mirić Ribeiro)