Vojnicko Groblje

Bојничко гробље Пешадија је сишла из ровова

У ову геометрију; са неке

Потоње коте, у зони зенита,

Чује се, једна батерија штити

Тај узмак према ивици ничега –

У окулару недреманог ока

Трепте крстови у јари плавети:

Решена битка траје у тишини,

У успореној експлозији ружа –

Струк букне пред неким именом, стукне

На удар ветра с мора који дође

С јесени, да поломи аметисте

У ваздуху између кипариса;

Као жеравке у додиру с водом

Гласе се цикаде, гасе се имена

У искљученом сећању вршњака

Што остарише изван ове битке,

Тамо далеко, без наде далеко –

Име на плочи, суво као кости

У лименој кутији: плотун слова,

Последњи читки отпор забораву;

Осам хиљада имена; над њима

Још само небо, и тај сан у небу

На путу око године, у кругу –

А ни сан ни птица да крилом повеже

Заборављену стазу преко крша

Ваздушног, преко урвина, клизишта

И провалија, одрона небеских,

Одавде до даљине, где је корен

Верности њине овоме тренутку

Што понавља се, размножен у руже

Или рафале кише, што убија

Летњу прашину на шљунчаној стази;

Осам хиљада имена; над њима

Стаклено звоно заданога неба,

Амбис по мери сна што њиме кружи –

Шта сања војник када грли стену?

Помножи осам хиљада војника

Са стеном што се умнажа у складу:

Добићеш ово гробље, ову битку;

Недовршена страгегија смрти

Померила је крајњи исход, даље

Од простора где дешава се правда

Сневана давно, на почетку ноћи

Тамо далеко, без наде далеко –

Памтимо распоред слике, по дубини;

На улазу је капија од гвожђа,

Па костурница, камена, парцеле

И кипариси, и геометрија,

И руже; оно што је изван слике

Разносе ветрови по годинама:

Спокојну срџбу Сизифа, тишину

Неоствареног, звук јутарње кише

По оштром шљунку и по крстовима –

Шта преостаје нама, пред том сликом

Неразореног мушког савезништва

Са смрћу која није испунила

Звездано обећање? Да ли сумња

У истинитост слике? Или знање

Да ће се друга извршити правда,

Негде ван овог сна, ван овог гнева,

Негде далеко, без наде далеко,

Где стопа Бога оклева да ступи?