ОБОЖАВАЊЕ ЛИЧНОСТИ

Ημερομηνία δημοσίευσης: Aug 06, 2011 7:12:2 PM

Епископ Фотије Маратонски

ОБОЖАВАЊЕ ЛИЧНОСТИ

БОЛЕСТ НАШЕ СВЕШТЕНЕ БОРБЕ

(Глас Православља[1], јул–август 2007.)

„Не уздајте се у кнезове, у синове људске, у њима нема спасења“

(Пс. 145.3)

Не треба да имамо апсолутно поуздање у људе по питању нашег спасења, било које достојанство [αξίωμα[2] = положај, функција, звање, достојанство] да имају. Људи су промењљиви. Данас светитељи, сутра одрицатељи, данас грешници, сутра праведници. Апсолутно поуздање треба да имамо једино у Бога и у Њега да полажемо наду на наше спасење. „Блажен је коме је Бог Јављев помоћник његов, уздање је његово у Господа Бога својега“ (Пс. 145.5). Људи издају, и онога коме се данас дивимо као светом и врлинском, нажалост видимо да касније пада, док се други о коме раније нисмо имали високо мишљење показује достојан околности и постојан.

Свештена борба И.П.Х. (Истинитих Православних Хришћана) од почетка до данас може да покаже безброј таквих примера. И ако дубље истражимо све расколе кроз време у наручју И.П.Х. открићемо као кривца клицу обожавања личности. Ова клица постоји међу нама и када наиђе код нас на повољне услове проузрокује појављивање болести. Истражимо, дакле, ове услове који проузрокују болест, да би се и ми сачували.

У почетку, појављивање болести захтева присуство једног духовног оца, који има глас врлинског мужа, иако (само) према спољашњости. Нема толиког значења суштина, већ спољашња слика. Довољно је да није дао повода за неповољне коментаре.

Затим, неопходан услов је постојање једног уског круга духовних чада око овог духовног вође, који га поштују и цене. До ове тачке то је разумљиво.

Али појављивање болести се дешава, управо, када се духовна чада претварају у следбенике личности вође. А то се дешаа на следећи начин: Вођа-духовни отац можда има неку способност због које привлачи људе. Може да буде подвижник, да има ватрену ревност, да је добар говорник, милосрдан, али може да буде и вичан и да се служи разним обманама помоћу којих ће да привуче дивљење својих духовних чада. Може у почетку да буде заиста врлински, али може да буде и потуно злобан [εμπαθής][3],пажљиво скривајући своје зле стране и пренаглашавајући своје позитивне особине.

Тада, дакле, клица обожавања личности окружује нека духовна чада из уског окружења. Почиње ласкање. Када се уско окружење старца састоји из монаха и монахиња и старац се упусти у пијанство изазвано од стране оних који га „каде“ ласкањем, тада се појављује болест.

Ако старац одбаци ласкања и разбије облак који је створен од „кађења“ ласкањем, а задржи на безбедностној раздаљини ласкаче – спасава се.

Али у случају када се старац не успротиви – авај! Ствара се зли круг у коме старац удахњује дух обожавања [његове] личности својим обожаваоцима и у наставку га наплаћује као „кађење“ ласкањем са њихове стране. Тада, ако је старац и био врлински, опијен од облака створеног ласкањем, тежи и он сам да поверује да има способности које обично нема. Убеђен је да је он нови свети Марко Евгеник, нови Студит, нови свети Максим Исповедник, нови стуб Цркве.

Уски круг следбеника (старчеви „херувими“ и „серафими“!) прихвата с ревношћу рекламирање чудесних старчевих способности онима који се налазе у ширем кругу. Јер око вође обликују се концентрични кругови следбеника. Најшири је круг „новопросвећених“ у који старчеви зраци стижу довољно пренаглашени због проласка кроз „херувиме“ и „серафиме“, „седмикриле анђеле“ итд. старца, који је окарактерисан као „учитељ“, „преподобни отац“, „свети отац“, „наш оцо“, „свети старац“. Изнад на тај начин прокламованог „светог“ старца постоји једино Бог, од Кога он добија божанска надахнућа. Никаква црквена власт није изнад „преподобнога старца“. Ни епископи, ни сабори [синоди]. „Чак и ако им анђео са неба“ проговори против поука обожаване личности старца „нека је анатема“ за следбенике, код којих влада психилогија масе.

Фотографије старца покривају зидове соба следбеника, као фотографије певача и спортиста у спаваћим собама модерне омладине, а обожаваоци имају више фотографија „преподобног старца“ у својим келијама, него икона Христових!

Бестидно изјављују да где год иде њихов „старац“ пратиће га – чак ако иде и у пакао! Шта год изусти чудесни „старац“ сматра се за догмат вере. Измишљају се „старчеви“ годишњи празници. Живопишу се његове иконе још док је жив, а након смрти његове кости окружују се златним кивотима као ковчег завета! Њиховим гробовима се поклања, а његови лични предмети деле се као награда. Нико није приман у редове следбеника ако се паднувши на земљу не поклони измишљеном лику који су сами створили о своме старцу.

Најтрагичнија у овим околностима је личност самога старца, коју су створили ласкачи из уског круга као друго златно теле за поклоњење масама. Ови ласкачи вероватно имају већу одговорност и од самога старца, који је подстицан са њихове стране на различита ванзаконска деловања, као што су расколи и одвајања, привучен у то да верује и сам да је спаситељ Цркве!

Потребна је појачана молитва и непрестана пажња, да се не нађе неко на месту ових личности и пре свега треба се бојимо ласкача сви ми из нашег клира. Били су потпуно у праву наши древни преци који су се „више од гавранова бојали ласкача, јер први цепају тело, а други душу“.

[1] званични часопис Цркве И.П.Х. Грчке

[2] У енглеском преводу „dignity“

[3] Ова реч може да се преведе као пристрастан, острашћен, злобан, пакостан. Уенглеском преводу стоји „full of hatred“