Илић Марина
Милетић Саша
Нешић Љубиша
Катић Миладин
Savezna republika Jugoslavija, a Republika Srbija posebno, poseduje znatan broj termoelektrana i energana koje su značajni zagađivači okoline, sa ogromnim količinama pepela i šljake, kao što je na prvom mestu TENT, a odmah zatim i Kostolac.
Termoelektrane i energane koje kao gorivo koriste ugalj uglavnom imaju ugrađene vrlo efikasne uređaje koji sprečavaju emisiju čvrstih čestica (letećeg pepela) u atmosferu. Elektrostatički taložnici sa, na primer, 3 do 5 polja, prikupe oko 99% čestica pepela. Međutim, staloženi pepeo i šljaka iz kotla se, po pravilu, sa velikim količinama vode odvode na deponije, koje predstavljaju izuzetno veliku investiciju i veliki ekološki problem.
Nijedna termoelektrana, pa ni TENT, nema definisan sistem za doradu i otpremu letećeg pepela u suvom ili kontrolisano vlažnom stanju, niti ozbiljno, preduzetnički razmišlja o njegovom korišćenju umesto deponovanja.
Ovaj rad ima za cilj da ukaže na mogućnost da se smanji pritisak na deponije ogromnih količina šljake i pepela i da kroz buduća pilot postrojenja u građevinarstvu, industriji građevinskog materijala i energetici egzaktno pokaže mogućnosti korišćenja navedenih materijala.
Ključne reči: leteći pepeo, građevinski materijali, životna sredina, energetika.