Kraj romana NIKO, NIGDE

... Разумеде да и те земље припадају свом свакодневном животу и да се и ту наступи просветљења никако не   о бнављају по ритмовима Даунџонса. И би му чудно да је само ради тога знања ходао и тумарао онуда куда никада и није сањао да ће му нога крочити. И као, својевремено, и отац му, који ходајући другим блатишта и под другим законима, и он увиде да ништа није постигао, нити је ишта његово игде проклијало, нити дало плода, тако да би за било ког створа на земљи остало заувек под његовим именом уписано. А то је, ипак, посве одговарало његовој претстави о сврхама и моћима писања. Његово писање била је упила тамна влага других т Елеса која су писала у исто то време када и он, таштина њихова беше слична његовој. Књиге му беху стога прах који му, колико и било шта друго, независно од било каквог труда или циља,

не обећаваше било шта ванредно што би икада могло бити другачије.Писање му беше судбином, као и сељакање: све ради ничега, све против њега самога, до смрти.

Мора ли се све заувек поново дешавати? Једна прича говори како је један старац, чувши да му се синовац бави писањем, те да је однекуд и изненада постао угледан човек, решио да га посети и да му успут понесе некакво парче храстовог дрвета, како би овај са ње прочитао оно што кора чува и

која испод себе има другу кору, а испод ње свежи заметак следеће која ће бити кора и мати друге коре, јер испод треће се већ увукла влага разливена као суза од које се праве огледала која ће одразити ону прву кору, састављену од других слојева кора са истим својствима уланчавање, "који

ће бити све коре које ће бити, које јесу и које су биле, заједно са сузама и огледалима, «Ево ти ово, па иако си учен, можда ће ти ово помоћи да схватиш шта радиш док пишеш», рече, пружајући синовцу парче храпавог дрвета. «Верујем да што год будеш прочитао биће како је записано, много пре но када си   ти почињао да записујеш. Ако не будеш умео да ишта са коре проциташ, ти ово кадгод будеш нешто писао стави поред себе.Тако ћеш лакше писати о ономе што је отсутно и није ти на видику. Ето, довољно је писат па да све што напишеш буде као да је било. Када пишеш, то је као да насељаваш једну отсутност », говорио је, синовцу док је овај ћутао. Прича каже да је учени човек после тога написао још много књига. На старца је "био заборавио а оно парче храстове коре које је од њега био добио ко зна где је било завршило. У књигама које  је написао догодило се много тога како је записао, много пре него што их је био записао. Нису му донеле никакву славу. Биле су то што су морале да буду: књиге. А књиге се не пишу ради славе. Него стога да буду. Стога им је намењена судбина   праха.Никоме потребне попут звезда чија се светлост никада, и ни за кога

неће упалити, но само тако непомућена ичим страним светлети без светлости, падајући ни на шта и ни на кога, оне су биле само неспретне метафоре за рачвања безбројних потки писања, које не увиру нигде, али извиру свуда, као свет.   Пише се ни за кога . И учени човек је писао ни за кога. И све је било као и пре његовог писања. Као и пре Матановог. И пре многих других писања. И све онако како Бог покрива све ништавило, које је он сам.

Било је поткрај децембра. Ноћу је снежило. Усред свега што сам гледао, пре него што ћу га видети последњи пут, видео сам белину. Могао сам га задржати у тој белој   светлости, потом,   читав живот дуго.    Оно   што   се удаљавало био је мој отац. То одлажење које као да путује у књигу коју је написала рука   за коју не не би желео да је рука која пише но чисто бивање које "не извија слова и знакове, већ ношено ветром расејавају се по тлу како бива под законима којима смо подредјени.  Као што из срца таме пада багремов цвет када му је време. Прати га поглед и не зна да ће то падање бити једном записано, овде. То гледање за које смо обојица знали да је гледање. Да је било гледање када смо истовремено могли да гледамо. Он, не више. А ја, можда још које време, и сада. Да гледам оно што у овај час, лежи под једном хумком у панонској равници. У влажности земље. Са њеним такобивањем, простртим као беле површи веша у зиму, скрутнуте и мирисне. Епифаније малих, изненадних самоћа. Барице воде ношене ветром. Трагови отопљеног снега. капљање воде низ олуке. Бог. То нешто што је одевено у опаклију, гранато као буква са каталогом пустих зима око кућа које су опколили вукови. А ја се увукао под дуњу, под кров бео, шири од сунца. Вучић сам и јагње под румблинг близине једне преко друге. Свуда је биће и снег. Опаклија Карапанџин, опаклија Суварчев, опаклија Боаров, опаклија Играчев, опаклија Доловац, опаклија  Главаски, опаклија Милованов, опаклија Дундјерски, опаклија Ивков, шибају коње вранце, чујем прапорце, за санкама се подигла снежна прашина, и коњи лете у небо, са равницом по којој се раширила шаш и трска, и сви животи паорски   ради, копања и сејања, стари, попут блата запућеног ка дубинама ширим од памћења, спуштеног све до Панонског мора, доле и доле, где још увек леже шкољке. По том блату ријући, ја бих могао поново да надјем и видим Едена, тамо доле, у белој официрској униформи. И поред  њега мајку која ме доји, ширећи дојке над мочварама. Са тих дојки пошло је све моје писање, које се и сада дивље вуце по равнци, и као река понорница, губи се, иза оног багрема, у иловачи. У њу ћу се увући да надјем отсутни књигц које још нисам написао и чија ми отсутност показује шта бих на земљи јос морао да урадим ако бих имао времена да још мало  поживим.

Insbruck, 14. новембар 2006. - 1. март 2009.