Књижевна елита, иронија и лаж

Шта је књижевна елита?1

Одговорити на ова питања искрено и истинито, значи заронити

у суштинско питање српске културе и поезије 20. века, српског

друштва у целини. Да ли је српска душа имала свој Рај и где је он?

У књижевности авангардних песника, и њихових наследника?

У поезији Марка Ристића, Александра Вуча, Оскара Давича, Душана Матића, Васка Попе, Миодрага Павловића, Стевана Раичковића, Ивана Лалића? У романима Добрице Ћосића, Михаила Лалића? (...)

Не. То је књижевност - најгрубље али и најтачније речено

- "комунистичког раја".

Највећи део књижевног прегалаштва друге половине 20. века

припада регионима књижевности "комунистичког раја" - од Ђиласа, Бранка Ћопића и Скендера Куленовића, Добрице Ћосића, Танасија Младеновића, до Светлане Велмар - Јанковић, Матије Бећковића, Рајка Петрова Нога, Мирослава Максимовића...

Нико од њих није богоносац и христоносац земље српске.

Сви су дошли из региона Царства ћесаревог.

И немају никакве везе са Рајем, јер Рај је нешто друго,

остварено Еванђеље, доживљено Еванђеље.

Ако је српска душа имала свој Рај у 20. веку онда је он

најсавршеније изражен у лицима Николаја Велимировића и оца

Јустина.

Рај српске душе је другде, у сваком српском подвижнику,

усамљенику, исповеднику, у сваком праведнику.

Отац Јустин, који је несумњиво постао рај за измучену српску

душу - проживео је живот, старост као изгнаник и заточеник једног српског манастира. Нешто слично и горе, болније, догодило се са Николајем Велимировићем.

Све то време излазиле су књиге, без раја и рајских чари, али

су хваљене, прехваљене. Излазила су изабрана и сабрана (не)дела...

Понеке су од тих књига дотицале пакао њихових твораца и

пакао народа. Али нико од тих писаца, колико нам је познато, није се питао како да пакао претвори у рај. То се могло, али када би понеки писац покушао да истера из себе све грехе, све пороке, све демоне, а усели у своју душу еванђелска добра, еванђелске подвиге, еванђелске силе. Нема тога - у оном главном току српске књижевности друге половине 20. века! Било је нечег другог, пакла, страха, налик на лудило, демократизма српских писаца... Било је ироније и лажи, а колико то има неке стварне везе са српском књижевном елитом, нека свако покуша да одговори сасвим искрено и једноставно сам себи...

Српски издавачи, критичари друге половине 20. века?

Зар на то трошити речи?

Нити је било издавача и критичара, који су одњихани у

окриљима српске књижевне елите.

Нема ни једног књижевног имена, којег се не можемо сетити

са извесном нелагодношћу и стидом, осим Станислава Винавера...

Српска душа има свој пакао и рај. Пакао доминира 20. веком.

Већина песника и књижевника је заборавила да је човеку и уметнику дата безмерна стваралачка сила да себи ствара вечност какву хоће.

Зато и нема стваралачке личности која изражава ту страхотну

величанственост човековог бића. Човеково проклетство и благослов.

Сетите се Ђиласа. Сетите се многих других. Сетите се да је

Исидора Секулић умрла спаљујући своје рукописе...

Шта је Пакао? - Осећање ђавола.

И најбољи уредници царства ћесаревог су били најгори. И

они су свој животни век проживели у малим пакловима...

Ма колико да су били образовани, и даровити као ствараоци,

ипак су били тетовирани онима који су их поставили.Јер нико у том пакленом свету није био уредник случајно...

Гресима и пороцима човек ствара свој вечни пакао, и већина српских уметника речи је проживела свој живот у изгубљеном рају.

Уредници су одбијали књиге које нису биле у духу поднебља,

времена и моћника из таме.

Да ли је ико од њих ишта знао о религији поезије?

О мистицизму? Симболизму? Због чега је наша народна

душа послата у овај загонетни живот? Како треба да живи?

Зашто се данас нико, од оних који су још увек живи, не покаје

због европског фетишизма и културног људождерства?

Купљени су јефтино, јефтино.

Многи су христоборци, писци демократе, и шуше добили

изабрана и сабрана дела, а Винавер? А Растко Петровић? А Срба Митић?

Умро је као што умиру јуродиви...

И није једини који је на тај начин, тако умро.

Поновићу још једном: постојали су књижевни салони

богобораца; ко није прошао кроз њих, нису му објављивали књиге.

Уместо да се покају, неки српски песници се и под старост хвале

посетама тим салонима. И не само песници...

Овде многи заслужују презир...

Најистакнутији српски писци друге половине 20. века

учествовали су у нечем веома срамном : потпомогли су релативизовање вредности, да би понеки од њих били наметнути за највеће и врховне.

Зар они књижевна елита? Они који су ратовали до

истребљења већ дубоко запретаног жара зачетака српске књижевне елите?...

Њихова Истина је потиснула друге истине...

У српској култури и књижевности 20. века - не постоји

хијерархија бића, ни хијерархија вредности.

Наметнута је хијерархија - шљаконосаца.

Тобожњи хуманизам се извио у атеизам, анархизам, завршио

се нихилизмом...

Сви уредници, они живи наравно, данас, треба да траже

опроштај.Нису они омогућивали богочовечанску, православну

културу.

Нису омогућивали објављивање књига у којима се остварује

идеална равнотежа и хармонија између Бога и човека, ствараоца...

Нема таквог ни једног...

Фаворизовали су помодне тзв. писце демократе у чијим се

делима Бог потцењује на рачун човека...

Омогућивали су Лаж.

А какве лаж има везе са књижевном елитом?

У ком опусу, ког српског песника, у 20. веку, стоји Богочовек

Христос, као осовина око које се окрећу сви светови, горњи и доњи?

Елиот је написао "Пусту земљу", а не Миодраг Павловић или

преводилац Елиота - Лалић.

Преводећи једном руком велике европске и светске песнике,

другом руком, као уредници, објављивали су домаће песнике

вавилонске куле... мутанте.

Нису они једини, који нису схватали да је човек велики једино

Богом. Много је оних који су деловали у сенци вавилонске куле на чијем је врху био надчовек...

Ко је то од српских уметника речи 20. века био свестан,

дубоко свестан - у чему је сила српске душе?

Многи истакнути српски писци 20. века радије одлазе у

комитете и на састанке кружока, а мање у храм.

На путевима српске културе, поезије и књижевности 20. века

много је распућа, прекида, ћорсокака, клопки које су као смрт вребале књижевну елиту из заседа историје и разисторије, лукаво спремљених и вешто маскираних...

Ко може објаснити зашто су одбијали рукописе књига које

су, доиста, биле окренуте неприкосновеном величанству човека?

Њихова људска, уредничка логика - тврдим - није била у

стању да замисли крај ономе што је невидљиво, то јест бескрајно.

Нико од њих није веровао да овај видљиви свет стоји и постоји

на - невидљивостима којима нема ни броја ни краја.

Веровали су у нешто друго.

Искључивали у име нечег трећег.

У име тога ће бити и искључени...

Подсећам на савест. На оно што је невидљиво, али зар то не

постоји?

Богослови то знају: да су космос, земља и човек, само

пројекција невидљивог у видљивом.

Не сви српски богослови. Нити у њима треба тражити

представнике српске књижевне елите. И Српска црква није оно што је била, и она је ровашена временом, а нарочито у 20. веку.

Али најпобожнији и најумнији људи цркве знају да је свака

ствар у свету РАМ, у који је Бог урамио по једну мисао своју. А све

ствари скупа сачињавају раскошни мозаик мисли Божјих. Идући од ствари до ствари ми идемо од једне мисли Божје до друге. А идући од човека до човека ми идемо од једне иконе Божје до друге. Јер док је Бог у ствари урамио мисли своје, у човека је урамио лик свој, икону своју...

Та боголикост је оно што човека диже изнад свих бића и

ствари, изнад свих Анђела и Арханђела, диже и уздиже до самога

Бога. Ниједног човека не шаље Бог у овај свет без лика свог...

Тако је и никако другачије. Зашто се српским уредницима,

критичарима и другим типичним јунацима свога времена, богоборцима, осладила улога цариника?...

Баш зато што је сваки човек богоносац од утробе своје мајке,

треба га уважити, лепо дочекати.

Сваки је човек по природи христолик, по природи христоносац.

И они које критикујем су као деца били такви. Али су се у

младости искварили лошим примерима.

Тако је мало у свету књижевности 20. века људи, стваралаца

који покушавају да обнове свој прави лик који је иструлео у страстима.

Чак ни у старости то не покушавају.

Оболели су од неизлечивог самољубља, сујете. Наши чувени

литерати и лауреати...

Приграбили су себи све, што се могло приграбити.

Сва звања, све почасти, етц.

Булазнили су о слободи стваралаштва, а потпомагали су

успостављање заробљавања људског ума, душе...

Унаказили су греховима, икону Божју.

Мртвима не вреди говорити. Због оних живих, што су

остарели, и што ни под старост не нађоше највећу драгоценост у овом

свету - небеско благо - закопано у смрдљивом блату ове наше труле

земље (можемо мирне душе рећи и : планете), вреди подсетити да је

човек, да је свако од њих пореклом не од овог света, не ни од Анђела,

ни од Арханђела, већ од самога Бога. Ко је осетио покајање,

приближио се Богу, можда га је и нашао, јер вреди Га пронаћи макар

и с душом у носу, јер је у Њему Све, у њему је сав Бог и сав човек

са свима својим савршенствима...

Ми још увек немамо достојну књижевну елиту.

Имамо, додуше, разне "елите" из разних времена и режима.

Најдоминантнија је на крају другог миленијума она најгора

"елита", коју је формирао и васпитавао тзв. демократизам српских

писаца.

Књижевна елита неће бити формирана од данашњих

најугледнијих писаца, живих или мртвих.

Ако нису гори од Марије Магдалине или разбојника на крсту,

да ли ће понеко од њих постати светитељка и бити уведен у рај?

Нисам злобни богомољац; и знам да су душе многих српских

писаца, упркос свему, несравњено веће од њихових грехова, нити се

боголика душа њихова може изједначити са греховима њиховим...

Била би то заиста неподношљива иронија доказивати да ми

данас имамо књижевну елиту.

Више има нечег другог; лажи; сујета на претек.

Сујета смешнијих од ћуранских.

У другој половини 20. века у српском друштву, култури,

књижевности лик Божји је у ствараоцима и уредницима затрпан муљем

сласти и струготином страсти, глибом грехова и коровом порока.

Хришћанин уметник, ако то заиста јесте, све то са лика Божјег

у души човековој треба да скида, да скине до краја, да би тај лик

поново заблистао својом божанском красотом...

Светосавско јеванђеље мајке Јевросиме из српске народне

поезије, важније је и драгоценије за борбу и слободу и правду народне

душе, од било ког тзв. модерног песника, црне или црвене

инернационале!...

Прави припадници књижевне елите немају предрасуда према

густим копренама видљивог иза којих се протежу бескрајности

невидљивог. Правим припадницима књижевне елите, која ће доћи, која

мора доћи, стрпљиво и с временом, обдарени боголиком душом,

представљајући у маломе свет божанских вредности, биће на првом

месту:

Божанско величанство и божанска неприкосновеност

човечије личности... најскупоценија истина у нашем човечанском

свету. Стога је сваки човек - наш брат, наш бесмртни брат, јер

сваки човек има лик Божји у души својој и самим тим има вечну,

божанску вредност, стога не треба ни једног човека сматрати за

материјал, за средство, за алат. И најнезнатнији човек

представља апсолутну вредност. Зато, кад год сретнеш човека,

реци себи: гле, мали Бог у блату! гле мој мили, мој бесмртни брат

и вечни сабрат!...

Тако уопште није било у српској култури и поезији, кроз читав

20. век, а посебно у његовој другој половини, пре свега тако није било према несумњивим сачуваним и обелодањеним сведочанствима.

И кад није било тако, није ни могло бити књижевне елите.

Размахало се чувено српско ћифтинство и малограђанштина са

својим кантарима и параметрима безмало кроз читав 20. век!

Душа је ударена на муке - тај најмоћнији и најгенијалнији

чудотворац у човеку...2