ЈАГЛИЧИЋЕВ ПЈЕСНИЧКИ СТАВ

Истински пјесници имају идеал или енергију једног хтјења које би да нас убиједи како је поезија све што запишу, свеједно колико то било неразборито и разумски неосновано. Та енергија је ионако услов а не циљ, њоме се обичан исказ то сам ја преобраћа у необичну тврдњу то је поезија. А то је, заправо, тврдо увјерење, став, нешто што се не стиче преко ноћи него се гради читав стваралачки вијек и живи као живот сам. Владимир Јагличић је такав пјесник, пјесник са ставом, с прегалачким и посвећеничким покрићем. Књижевни прегалац који је читава једна поетска, прозна, антологичарска и преводилачка радионица; поетски посвећеник који је све што зна и јесте, што је наслутио, видио, сазнао и прочитао, уплео у пјесму, увјерен да јој вриједи потчинити живот и да је она баш та жижна тачка у којој се стиче све. Он вјерује у стваралачки ерос сусрета, који је чудо, као и љубав што тера нас/ да стварамо, из ничег свог,/ оно што може само Бог. Из његовог става чита се вјера у демијуршко послање пјесника, ма колико је сјенчила јасна свијест о скрајнутости истинских вриједности, о потоњим временима чудовишно зинулим на голу мрву људскости. Између вјере и сумње, обају неумитних, пјесник нам се указује у супротицама и крајностима, на тренутак изазивачки опор, у некој потуљеној најежености, а одмах потом лирски меланхоличан, елегично занесен потмулим шумом времена. Његов завјет потомцима сасвим је лирски, да је једино важно,/ то, немогуће, живети свој сан.

Јагличићеву поезију упознао сам кад и пјесника, у рату, и осјетио сам у њеном реском звуку нешто утјешно, нешто генерацијски искупљујуће, нешто што је тако трагично недостајало нашем килавом и резигнираном нараштају, унапријед одустајућем, смушеном и згађеном пред бучним и бијесним временом. Умио је да се мане естетичких наклапања кад им није било вријеме и пружи братску руку подршке. Смио је да се провокативно и периферијски кочоперно истури пред престоничке књижевне ''пацифисте''. Провинцијални отклон је посебно његована и веома упечатљива карактеристика његовог духовног и пјесничког става. Она укључује и искреност, и истинољубивост, често сурове и болне, али увијек љековите. Сјећам се да је у једној анкети написао како је за српског пјесника у смутним временима најважније обезбиједити доброг товљеника за зиму и тако остати сит и независан. Није се гадио политике у поетици, и био ми је драг такав његов став.

Поезији с краја вијека није ни по чему пристајало борбено родољубље. Српским пјесницима тога времена било је досуђено да пјевају хероизам патње и једног племенитог стида. Израз самилости, сажаљења и самосажаљења, те свијест о националном удесу као искушењу које се нити смије нити може избјећи, важни су чиниоци и Јагличићеве исповиједно-родољубиве лирике. Умио је потресно да завапи, и себи и Српској Босни: Велика ли су недра земље,/ велики ли је суноврат,/ велики ли је ковчег спремљен/ велики ли је коловрат! (...) Али ја чујем, ја ћу рећи/ све оно што сам слушао:/ О, наш је био тај живот псећи,/

Па ако сам га кушао! Умио је да зажали и да се из сићевачких гора опомене крајинског пострадања између Огњене и Благе Марије: Док смо седели овде, мој народ се селио,/ док смо пили и јели, док сам се веселио.// Ја – у коло, са свирцем, међ тамбуре, свирајке,/ а негде – очев шкргут, и тупа туга мајке.// О, заборава да је! О, ракичине да је!/ Ја не знам шта је са мном, ја не знам с нама шта је. Упјесмио је страшну причу Вуковара, загледао се дисовски беспоштедно у црно време опадања, безвремље, бесуд и бездом својих дана, где су јунаке за злочинце/ смутљивце за министре. Спојио је Лазарево и своје Косово, прошао свој рат као венцоносац несреће и с дирљивом лирском саживљеношћу опјевао жене ратних другова наших, тужне побједитељице, стубље дома светога.

Одан сљедбеник гласне линије српског пјесништва, полемичан и склон лиризацији аутопоетичких начела, Јагличић на моменте готово програмски назначава једну лирску перспективу која је по много чему типична за пјесника с краја вијека, кад је у питању изразито негативан однос према стварности и безусловна одбрана аутентичних националних вриједности. Стиховима какви су ови пјесник потврђује морални став, не марећи много за чињеницу да манифестно није увијек и узорно поетско: Презирем власт, нисам за бој,/ не марим мирис мошта./ Ал волео сам народ свој:/ шта кошта нека кошта!// Ипак, с већином нисам мого,/ уз руљу која бесни./ Признајем, сам и го пред Богом:/ био сам српски песник. Српски пјесник, рима нечијег покошеног живота, Јагличић је и крагујевачки бард, пјесник свога града, коме не прашта што убија пјеснике, коме се не удвара нити му подилази, али га воли тихом и постојаном лирском љубављу.

Као и код свих добрих пјесника, и Јагличићево национално најпоетскије је тамо гдје не војује за њега и громко га извикује, већ тамо гдје је најтише, најприсније, гдје се осјећа као родна кућа и дјетињство, као судбина браће по несаници, српских пјесника од којих се учио мајсторству стиховања, трпњи и опраштању. Узбудљиви су ти меки Јагличићеви штимунзи гдје из родне Шумадије, из сваког дјетињег сјећања, из дедине смрти и само своје завичајне свјетлости сабаначког белог друма зари тајанствена душа Србије. Убједљив је у таквој поетској свјетлости пристанак да се остане, упркос свему, и баш ту покуша бити Фрост или Заболоцки, или већ неко такав. Топал је глас молитвене самилости који се промаља кад се поскидају све друге опне пјесме: Зато наш разум не мора да суди./ Већ разумети, мој по Богу брате./ Ма ко и ма где, ми смо само људи./ Ми љубави смо вишак, непознате. Попут драгуља, бљесну каткад у срцу Јагличићеве пјесме духовна и душевна проникнућа која осјетимо као сушту пројаву тајне поезије. Таква проникнућа свједоче пјесника, пјесника са ставом.

Ранко Поповић