КТИТОРОВ САН

Хтео бих да будем дародавац

који сопствено спокојство зида

да подижем стубове тврђе

од костију на које се ослањају сени

и да сводове спустим ниско

до каменог олтара

хтео бих да позовем неког

да ми наслика ликове од ћилибара

уграђене у подлогу од алабастра

одувек је градитељство чудотворно било

ктитор подиже цркву

да у њој на своју руку може да устане

затим да порасте толико

да једва може у њу да стане

Оживљавам тако што замишљам

како црква расте из мог тела

са свих страна око мене

састављају се зидне спреге

кроз прозоре из апсиде

допиру бистрине до мене

док лежим изваљен на леђа

и држим куполе преко колена

одакле ме обасјавају зраци

однекуд где су друкчији облаци

придижем се на оба лакта

уз помоћ Беседе на Гори

усхићен сам речима

помоћу којих човек

чврсто на темељима стоји

док ми на прсима црквена шкриња

прво светлуца затим успева

да повуче ужад тако да звони

оно из торња изнад којег

започиње висина

и појављује се једна звезда или жена

која ме посматра помоћу дурбина

и види се испод мене

лежи људских облика множина

и ја ћу бити збринут

на дан васкрсења

са њима

26. октобар 2006.

Да помјанет Господ Бог

душе својих људи

што лебде изнад разбојишта

где су пали и остали

они плавокоси и други

тамнопути другари

усмрћени ни прави ни криви

нека је милост душама

нашим и њиним маколико

животом грешни били

Изгледом и језиком не баш исти

нису ни морали

залогај смрти до краја загристи

Тек на том прагу

названом замонашење

Тек када стигнеш на праг

видиш како је огромно

како је огромно било

свакодневље

А чинило се само да је

збир ситница

не већих но зрневље

гомила жита

терет збачен сада

кад прелазиш преко прага

и даље те везама веже

и вуче и хоће да савлада

огромност бившег је понор

у који се не пада

кад пређеш преко прага

и угледаш своје лице

у језеру насред храма

и светлост која те сматра

достојним за спасење

кад пређеш преко нрага

Ствар прва на коју сам

у црквеној новоградњи наишао

није ни спадала у област снова:

добио сам нешто од јунакових одела

и кондир у руке испуњен оним

што нас нагони на богоугодна дела

требало је да разливам вино

братији што је око округлог стола села

и то је спадало у монашка задужења

у жагору сам могао да разазнам

како се владика на мој рачун шали

а братија није оклевала да ме хвали

без обзира да ли се све дешавало

у сну или када се трезна стварност јави

и све је почело да ми се меша:

ко је од овога света а ко није

на кога се односе песме и весеља

и рекох себи: потребна је црквица

да се то разазна

и осетих како ми расте са длана

облик будућег црквеног здања

црква је расла и мирисала као лековито биље

и ја сам је ставио на сред стола

нека сија за путоказ анђелима

Онда сам пао у сан

необичне дубине

као да сам добио дрогу

из чудотворчеве кутије

нашао сам се у простору

испод најниже земљине

низине

у сећању

које те нити обасјава

нити се брине да те у ноћи

непровидношћу прекрије

Сањао сам песму

која садржи свезнање

само што нисам могао

то преобилно знање

у речи да сложим

и други су говорили

у моме сну

да се ја вртложим

Једина порука

која се јасно чула

гласила је: да сам изданак

аналфабета

који ниједно слово

нису могли њим самим

да помноже

нити је свету књигу

пред ђацима отворио

катихета

Мудрост је кажу ти:

сам се око себе окрени

пре но што се твоја црква

у небеску прашину укорени

(М. Павловић, иста књ., стр. 45-53)

САСТАНАК У ПЕЋИНИ, У ЈАРУЗИ, У ХРАМУ

Требало би да буде очевидно да се поема „Живот у јарузи - Ктиторов сан" надовезује на једну моју већ постојећу прозну нарацију, на роман ,,Бесовски вртлози" (СКЗ, 2006). И намера ми је била да у тој поеми наставим са артикулиса-њем неких мисаоних ставова који су у претходном прозном делу били исказани или су се могли подразумевати. Привлачила ме је и замисао да у песничко-реторском облику сачиним завршетак тока имагинарно-реалне радње што се у поменутом ромаму одвијала до свог прозног и симболично обредног краја. Историјским збивањима која су оквир „Бесовских вртлога" остало је да оивичавају и лирску медитацију „Живота у јарузи - Ктиторов сан". На расплет последњег поглавља романа надовезује се једна другачија музика, која би се могла слушати и независно од претходно испричане приче.

Нови субјект песничко наративне целине „Живот у јарузи - Ктиторон сан" исказује ставове који би могли да се књиже на рачун неке од епизода романа „Бесовски вртлози", последњег у романсијерском четворочланом низу. Када бих сам себи постављао питања, што у неку руку и чиним, рекао бих да су суочавања са последњим истинама у поеми јаснија од оних у роману но да се понекад са њима и не подударају сасвим. Роман је једно искуство које претходи исказивању касније песничке увиђавности. Оно што поему чини самобитном, независном од претходних мисаоних сплетова, јесте њен ход по путањама самоодрицања. Пори-цања и одрицања у поеми су, колико сам могао да одредим, од неколико врста, али две рељефне кулминације су средство мисаоног прочишћења - повлачења на становиште једног живота усред земљане раселине, која је истовредна са пећинским станом испосника. Друго је одрицање као могући завршни став који дефинише биланс свеколиког одређивања према свету.

Евентуална драматика мисаоних преокрета представљених у стиховима поеме јесте у томе што се и сама одрицатељна философија пориче и замењује надањем у далек и независан став потпуног очишћења. Сећање на једну давну јутарњу визију са Светогорских брегова ка пучини апостолског Егејског мора; као да је у том призору заустављена покретљива сила песниконог духовног сазнавања. Али дух за своје манифестовање тражи друго уобличавање него што је оно што може да му пружи призор из каталога Њеног Величанства Природе. Назире се потреба за уобличавањем храма, који човек може да оствари како градитељским прегалаштвом, тако и знањем које су пропорције његових унутрашњих духовних потреба. И ту се очекује да нам однекуд буду саопштене идеалне пропорције такве личне визије духовности, која је иначе неминовно и део општег, освештаног предања. На изласку из јаруге силуета храма се јавља као ново остварено биће, и као непомичност завештана на дну наслеђеног духовног самопоуздања.

На изласку из Јаруге искушеника чека питање да ли може да се настани у сопственој визији храмовности? Шта ће ту да превагне: Лепота која није могла да буде изгубљена по пећинама и коритима пресахнулих река, заљубљеност у патњу која је пратила напредак на путу узвишеног одрицања, или једна уобличена светост која се средствима ранијег живота и преживљавања није могла наслутити. Мако-лико се улагали у језик, овакав какав је и каквим се служимо, он не може бити залог те дефинитивности која даје вредност, не само оном проживљеном и проосећаном, него и оном што превазилази сласт било ког жељења. Може пред тим питањима да нам стане дах, али истовремено прихватамо и оно олакшање које нам долази од поруке послане са највишсг места: Епифанија није наша ствар и она се указује према заслугама које привређујемо у незнаним часовима и на начине који нису унапред одређени.

О тим последњим епифанијама које се надносе над сваку храмовност и над стваралачка одрицања ова поема нема права, нити има начина да говори. О њима ће проговорити у нама дубоко скривени прајезик, речи које се не преводе са једног кода на други, чија правила не можемо наређати, нити се хронопогијом његових ранијих појава можемо бавити. Али да је тај прајезик сакривен у дубинама, не можемо се спорити. Поред осталог што је тај језик ту, што та Реч никада није била изгубљена.

(Поговор аутора Миодрага Павловића књ. Живот у јарузи – ктиторов сан, Смедерево, Арка, 2007, стр. 57 – 59)