ЛЕПША СЛИКА

Није стигло писмо,нити је пријао доручак,

Чак је и та мрка мрља

На чистој пижами

Од кафе посркане на брзину

Пред колибом,под тршчаним кровом

Осмех се попут даха

Тешко и смешно подиже

Спајајући лице и црева

Залудност свежа

сад је пригодни цвркут

Била би добра и целодневна

Јер нема кише,све су суши,

Из ситних тршчаних шупљина нечујно клизе

Капи пролазећи дуго,ко

Присилни залогаји

Али све су то на крају косе стрмине

Блиставе капи бесплатног театра

светиљке које трају колико и јутарње стрпљење

Украси надолазећег дана

Већ сад крцатог неодлучностима

Из оваквих тренутака

Сцена и реторичног трема

Болни су се стари песници

одмах устремили на богове и облаке

отресајући се од сна и замагљених погледа

како се злослутна царска самоћа

тако театрално претварала у јутро

бљесак,изазов,асоцијацију

који то беху грчеви,разлози и мириси

којим су то непомичним стаклом

око меда,млека,желеа,павлаке или компота

били опседнути нагнути ко у преданом читању

зеницом-стеницом истовремтно лутајући

по везу,есцајгу,деколтеу,крошњи и латицама

како осташе сити у тој питомој синхронији

чак они који жуђаше за небесницима

које већ до поднева

нико није разумео ни у врти ,ни у плачу

нешто се десило под утешним плавим сводом

нешто што,за узврат,није тражило

ни нову реч ни нејаснију жртву

неко се кроз капи закикотао

дао наде уморним капцима и првим корацима

буђење се ослободило претеривања,

ништа и нико ничим није потраживао за заслуге

ко би се тада пред обраслим водоскоком

усудио да без повода позира

да није свестан тајне ноћне позивнице

која би,откривена,створила хаос међу рођацима

шалитром нашмикани кипови

осули би се од запрепашћења

зар гостопримству узвратити неверство

сва тиха умирања и душине змије

од камина до клавира.

зар таква густина инцеста у ентеријеру

слеђена порокапље

у оваквој јутарњој лектири

у својој скривеној самоћи

пуцкетаве гаталинке

љупкост у следовању

грмље у пупољцима

уздаси и рукољуби

и наравно

славуј у дугиној тамници

у овом објекту кичастог необарока

чији је вланик масни маљави чистач носа

тамо на паркингу под јелама

и луковима од кованог гвожђа

с диригентском палицом

извађеном из ретких зуба

којом,повремено,опише неки израз

у ваздуху,интонира простаклук,

отера нечију сету и свачије комарце

частећи грохотом најамнике

све одавде,од трема до галерије коњушнице

овде су версички хркали

неспутани поданици туђих жена и

вила малолетница

скупо продавали своје слично плачно јутро

ко ово,

одбацујући кишу,кров и трску

имитацију и рестаурацију

зашто је ова вода тако тамна

питаш ме док смо на обали обавезног рибњака

на крају љупко запуштеног пропланка,углавном,тамо докле

не долећу ни стихови,ни винске нушице

где је ,чини се, све суво и јасно

збиља,тамна а не мрачна

ту су скакали младалачки и старачки демони

неисписани,ненасликани

чак ни потрошени

у великом изгнанству богатства

трулили сред златних нејестивих рибица

пресијавали се у смртној оргији

понекад само засветливши у нечијој причи

тек толико да све наоколо

буде овако претерано у васколиком праштању

чему аналогије,симболи,цитати,светиљке и рунделе

оне капи с почетка и она трска у стрехи

ово збиља постоји

чак и версички неуништиво

и неверства су доброчинства

радо би процедила песма

неузвраћене љубави - имање

зато тај несигуран искорак на овој стилској тераси

претеривање у привиђањима.

И непронађеним речима,

Намеран сам,можда,

да улепшам неизвесно нечије читање

Увек захвално неочекиван

На оваквим местима тренутак није од времена

Више је нечему налик

Видљив а насизрецив,опраштајући,

Воденотаман