Зрачење анђеоске руде / Вера Хорват

Прича о царевом новом оделу усложњена је сликом декириковских штопаних лутака-манекена које се очас расењују – што због бесмисленог гомилања песка којим су набијене, што због слабости материјала... Слика човека као лутке набијене песком је, истини за вољу, много старија од магичног реализма и додирује саме корене нашег колективног памћења. Тако, рецимо, једна стара руско-јеврејска пословица, која говори о човеку за чије здравље нема наде, каже: «Из него уже песок сыплется» – «Из њега већ цури песак», а на јеврејском језику је још и етимолошки и фонетски поткрепљена: חולה /холе – «болестан» и חולה /хола – «песак, пешчана дуна». Песник, дакле, врло спретно и на више нивоа оперише живом сликом „шавова који пуцају“, односно први попуштају када песак у човеколикој опни, а на зов ентропије, пожури да се придружи оном пустињском и нивелише с њим, откривајући сву слабост пале људске природе. Познати симбол змије као еденског прапредатора, заштитног знака Мисира у вечној завади са изабраним народом и апокалиптичног пустињског вребача, у контексту поменуте песме добија ново тумачење и звучање: испоставља се да осведочени непријатељ људског рода и није најопаснији онда кад пузи уз кичму, него кад, пропет до чела жртве, потире њен последњи отпор тиме што је привидно устоличује – али за потребе своје владавине!

Заиста, каква су то времена у којима је битка са злом унапред изгубљена јер оно долази маскирано у нас саме – у наше слабости, у наше пристајање да у њему учествујемо?!

Широки кадар песме Каква су ово времена, у наглашено динамичној композицији, смењује камерна, интимистички утишана песма романтичарског призвука, Једна ме икона прати. Овај, назовимо га тако, „аутопортрет са пребледелом иконом“ из V певања тиха је, рембрантовски самоподсмешљива одбрана људског права на дијалог са вечним. И на не-дијалог, уосталом; бар у тачки надира вере, тачки мржњења на космичкој хладноћи: „Једна ме икона прати/ још од Свете Горе/ и хтела би са мном/ разговор да заподене...“, „ја јој кажем/ боље ти немој/ са мном да разговараш/на тему личне слободе/ она ме ипак/ дању и ноћу следи/ а кад се разговор зачне... од мојих мишљења икона јадна/ сва пребледи“.

Песма Једна ме икона прати је место сумирања сумњи; у њој је лик песника умножен у групни портрет поколења о чијим је воштаним (ако икаквим!) крилима вере говорио Достојевски. Наредна песма истог циклуса на ову тему подастире следеће сведочанство: („Ставио сам преко свога лица /лик један рибљи/ лик више него маску“). У овој песми Миодраг Павловић карактеристичним поступком варира древни знак рибе од психолошког (маска), архетипског (маска са рибљим ликом), преко анегдотско-колоквијалног („било је у њему свашта... од сома и његове тупости...“) до ранохришћанског симбола (моја ће душа са рибом/ бити једносуштна). Цео исказ трепери осенчен једва ухватљивом иронијом, чијом пречицом песник најрадије стиже до језгровитих, суштински важних објава: „лево и десно вреба рибља прождрљивост/ подвиг је живети животом симбола/ пливати с рибама/ у акваријуму где је вода бистра/ то ми се свиђа...“ Али, да би се стигло до „једносуштности са рибом“ (Ίχθύς, ichthys, на грчком риба је акроним фразе „Исус Христос, Син Божји, Спаситељ“, односно „Ἰησοὺς Χριστὸς Θεoὺ ῾Υιὸς Σωτήρ“), свака једнозначност мора претходно бити разложена, преиспитана, прове(т)рена, па тек онда утемељена у ново, исцељено (у-цељено, очитављено) бивство.

Како то постићи? Песник је све склонији мисли да говору (о) светлости нужно претходи спотицање по браздама дубоких лавиринтских сенки. Средишњи, VI циклус песничке књиге Питао сам светлост мишљен је као контрапункт светлости, као безнадна, бездана, орфејевска или дантеовска тама, мрак без „оне којој се песник диви“, као црна рупа, као тамни двојник бивства. Тај мрак је, парадоксално, хтонски корен сваког делања под сунцем, „најбоља подлога свих цветова“ (*** Одевена у црно). У композиционом смислу, он је празнина, центар око кога, у својим елиптичним орбитама, у сталном дотицању кружи дванаест циклуса песничке књиге Питао сам светлост.

Испитивање простора оностраног резултирало је снажном поетском визијом у којој, кроз далека сазвучја блејковско-сенџонперсовских дозивања (*** Одевена у црно), наилазимо на низ аутентичних поетских открића. Једно од таквих је да ни жртвеник лабриса-главосека, ни чаша окрепе „тршавог и благог“, нису нимало далеко, а најмање у талогу мита. Све је, напротив, ошамућујуће близу – ту, одмах иза танке опне – међашице светова, ту, одакле се јавља двојник-близанац: „Гледам се у огледалу/узгред/ у гардероби... повлачим се иза оног што ме погледом зове/ да останем/ на површини/ где су сви живи/ осим оне којој се песник диви“ (Гледам се у огледалу).

Тек после потонућа – додира са дном не-вере, не-бића, кад престане да помаже и „сва густина знања“, јер се сви одавде селе/ у земљу/ о којој нико ништа не зна...“ може се, сме се, питати за светлост, питати светлост. То каже и Рилке. На то, у нашем времену, ни студеном, ни врућем, упозорава Откровење. Спасење овом колену не долази другачије него кроз патњу, па му ни светлост не стиже другачије до кроз тмине. А и онда – како, саображавајући гротескну, непојамну величину моралног пада овог времена,гласом пуним самоироније говори песник – „ да се разумемо“: светлост „ће морати/ своју снагу да појача, јер, како ствари стоје, ни сама светлост није тачна“.

А ствари у наше време стоје тако да о нама води рачуна (то јест: са нама своди рачуне) само још „демон главосек“ у свом бришућем прекоокеанском лету, док чекамо да се за нас заузме неко „наш“, оданде „где су лавре и где је ступио ногом Свети Павле“ (*** Нисмо ни знали).

Ствари стоје тако да више није довољно постављати озбиљна питања, него и бити препознат по одговорима. Онај који је бдео Са Христом нетремице (2001) сада је у питањима која поставља светлости знатно повученији, опрезнији, тиши. Из такве атмосфери се рађа и следеће признање: „као што се види/ избегавам да поменем/ име Христа/ нисам му помогао/ у ношењу крста/ боље да ћутим као петар или јуда/ у сенци несећања“). У њој се зачињу заветни стихови: „Још само светост/ свега света ме занима/ Светост која тихо/ светли/ насупрот/ пожарима/ и сунцу и мраку/ се отима“ (Још само светост).

Та неовдашња светост-светлост тихо пламиња на небу незалазног дана над хоризонтом са обрисима лаври, њоме тихо фосфоресцирају непропадљиве светачке мошти – кости, којима је, као најдурашнијем делу физичког тела, посвећено читаво једно певање књиге – зато јер трају, стога што су у нутрини, те за живота могу бити испитане само светлошћу, зато што држе усправан став и тиме нас разликују од нижих врста, зато што су последња су одбрана људског достојанства: „... ниједна жила ниједно плуће/ нису учинили толико/ услуга људској јасноћи ... као што то чине кости/ кад то хоће/ колико дуго ће то/ умети или моћи!?“ (Посвета костима).

Шта је, заправо, та „светост која тихо светли“, тачна, утанчана и утаначена? Глас Логоса? Глас дат да се са њим општи? Јер, „Свет тихий“, „Φως ίλαρόν“ је светлост којој се у православљу пева έπιλύχνιος, светилнично благодарење за дан доживљен до вечери.

У стихири коју јој песник посвећује у сопствени вечерњи час, а коју пева гласом мноштва, изговорена је и запитаност коју није увек лако изустити, а још теже прећутати: „Светост ме занима/ ако је уопште има“ (подвукла В.Х.). За њом следи оксиморонски, на први поглед сасвим „приземљујући“ обрт – хвалебна реч хришћанској традицији, али не више од тога: „ако је и нема/ она припада мени/ од давнина/ од давнина“, да би у завршници: „светост је његова и моја тишина“ ипак била афирмисана идеја да се људска жудња за прибежиштем и миром не може испунити изван Апсолута.

Али, ко то у песнику тишину назива својом? Верник? Агностик? Узваник, у стрепњи да није и изабраник („можда ће до мене стићи/ Његова реченица битна/ а она изгледа и није/ упућена мени“)?

Тешко је рећи – тим пре што за песника игра још није окончана. Вечерња светлост пружа могућност да се у њеној благости испитају ствари које су исувише блистале на подневном сунцу, али то је и час кад је све чујнији и зов анђела: „анђеоско биће ме мами/ мами/ Анђео један ме ваби/ ваби“.

Беатриче анђеоског лика, „човек мио“, „тршав и благ“ вуку ли на разне стране? Може ли се бити друго до анђео, јер је он мера човекова – бар на фрескама?.. И, ако су намере оног што „ваби“ препознате, зашто је тако „тешко копање чисте анђеоске руде“ (Песма покајница)?

А можда ствар уопште није у количинама извађене руде, него у времену проведеном у том послу, у посвећености, у степену озрачености?

Ако је тако, онда мора бити да је најтишим од свих исијања већ добрано, изнутра, захваћен и онај што се у књизи о светлости, као у Платоновој пећини, представио тек својим замишљеним профилом.

Вера Хорват

Најновија књига Миодрага Павловића, једног од најпризнатијих стваралаца овог поднебља и језика (чији доживљај сам аутор описује као превасходно песнички), управо се појавила под провокативно-енигматичним насловом Питао сам светлост.

Ова сложена целина сачињена од 12 невеликих циклуса, која се бави есхатолошким и неовдашњим колико и сасвим овдашњим и конкретним (прво, као што је то најчешћи случај код овог песника, узраста на другом) задржала је Павловићев препознатљиви, етаблирани стил и поступак, али се одликује и извесним новинама. Најуочљивије међу њима су растерећенија конструкција исказа – која, зачудно, нема ништа мању носивост од ранијих, сложенијих, неочекивана интимистичка атмосфера и нови, исповедни тон. Све поменуто, уз утисак реализације „у даху“, представља својеврсно изненађење за читаоца који познаје опус овог аутора.

Тема разговора са светлошћу увек је интригантна. Песника светлости нема превише – или, бар, никада довољно, а они малобројни који са њом опште немају увек потребу да са другима поделе своја искуства. Један од најпомнијих њених изучавалаца који је такву потребу, на срећу, имао, био је Рембрант, са својим експериментисањем светлошћу и помоћу светлости, са својим – делом рационалним, делом екстатичним, сензибилитетом – иначе, уметник који никада до краја није био лишен истраживачке сумње. Управо се овај стваралац намеће као један од, по исходишту и поступку, најближих песнику који нам поручује: Питао сам светлост.

Сличност Павловићевог са познорембрантовским поступком уочљива је како у својеврсном „аутопортретисању“ као облику исповести, тако и у сталном – и скептичном – мерењу сопствене удаљености од извора светлости (ово чак и усред најузбудљивијег опита). У својој најновијој књизи песник је далеко од тога

да живопише светлошћу; он је испитује учаурен у сенку сумње, повучен у нишу сопствених задатости и ограничења које увиђа и о којима отворено проговара.

Је ли овде реч о опрезном копачу који, одбијајући да буде уљуљкан недовољно мукотрпним открићима, стално подвргава руду (видеће се: ипак анђеоску!) зубу времена и нагрижају сумње? О ревносном служитељу који се чува прелести (и) привидне, преране, незаслужене награде? Кибернети дугих пловидби коме је испод части да пребрзо пристане уз итачке – атоске – обале? Једно је извесно: реч је о путнику који добро зна да се пре приспећа треба ваљано (ра)спремити, растати од многог баласта и – преиспитати до сржи костију. А и ово потоње опет светлошћу – а чиме другим? О томе говори ова књига.

На самом њеном почетку читалац сусреће Двојника (Војника? Ка?) лирског субјекта чије је очиште беспрецедентно блиско самом аутору, личног путеводитеља кроз закривљене бразде – јаруге лавиринта времена, или, како га песник назива – „великомученичког поља“ (песма Шта може двојник). Реалистична атмосфера слике песниковог боравка у храму, сада-и-овдашњем, под реконструкцијом, у скелама (да ли ово треба схватити као метафору нашег болно немоћног повратка духовности – уз помоћ протеза?!) готово да и не добија на метафизичком набоју појавом анђела чувара што „цепти и дрхти“ за и уместо оног који „хода тепихом и пали свеће“, анђела који крепи и стрепи над својим двојником. Павловићев анђео-двојник бива одмах представљен и прихваћен као стваран, и не тек због антропоморфности, него зато што је готово истоветан са духовним Ја, истоимен чак: „тај човек мени мио“ (подвукла В.Х.) вели песник, и зарад прецизности на портрет анђела утискује печат кратицом сопственог имена. Лик анђела који је створио Миодраг Павловић је нов у српској поезији и суштински разликује од „анђела брата“ Васка Попе. Док је код потоњег песника истакнута физичка сличност насликаног анђела са савременим потомком његовог давног прототипа („Откуда моје очи на лицу твоме/ анђеле брате“ – Каленић), Павловићев анђео има другачију природу: он оваплоћује најважнији догађај у животу сваког човека – сусрет са самим собом. Лик двојника – који, како је већ речено, удружује тачке гледишта лирског субјекта и аутора – укршта у себи и земаљску и небеску природу човекову и објављује да се истинско јаство, сопство, у суштини никад не може изразити једнином.

Лица (подсетимо: древни језици и нису имали граматичку једнину за овај појам!) анђела-двојника ће се преклапати са лицима лирског субјекта као што се то дешава на небу за време планетарних еклипси. По први пут ће – а у исту метафору – бити сливена и два знана нам аспекта Павловићеве личности – јатрос и песник, лекар и читач из „неотворене књиге“, које, дуго раздвојене и далеке, песник коначно зближава у расветљавању суштинског задатка: „.. уз помоћ Светог Врача/ лечим од болести, „од јектике/ и од лепре:/ узимам болеснике/ и њихове органе/ и стављам их у предворје храма/ да се ветре“.

Лик песника-видара ће се, пролазећи дванаест кругова, дванаест певања, по координатама реалног и сентименталног завичаја, зодијака, сата, постепено отварати као лотос, показујући бројне фасете. Препознаћемо га као паломника који креће пут манастира – ризнице скрлетних слова, манастира који је – у општијим, великим ишчитавањима и сам слово тумачено у контексту спиритуалног пејзажа: „ ... поглед ми пада/ на црквено здање/ по коме се прелива/ месечина тамноцрвена/ као да је боја неко знање“. Затичемо га док наше колективно биће у расулу покушава да прибере око лика светитеља, у жижу на дну кандила: „и Владику видим/ Николаја испред Конака/ са биљурном чашом/ што под брадом сија“ и у лику „малог брата“ – находа кога је „тата оставио“ у недоумици да ли да пише житија или да, још блаженије, богоблискије, јуродивно, једноставно „седи крај жичких врата“ (Жича).

Следећи круг, односно Друго певање, представља зарањање у митску и аутору тако својствену парамитску прошлост, коју сагледава и реконструише у светлу актуелног тренутка. Необично Путовање са Сибилама са спуштањем и успињањем по временској оси – од сијенског мозаика до дорћолске цркве, од дионисијских мистерија до дунавског сплава, завршава се спознајом да је смисао прошлог изванредно важан, штавише одлучујући за разумевање садашњице, али и – да је доступан само посвећеном тумачу: „Треба бити храбар и даровит/ кад профеткиње позову да се на баршунаст одар/ уз њих легне/ и понуде оном ко их љуби/ да постане видовит“.

А када се предуслови за то стекну, на духовној мапи буђења, бдења

и дејанија опализују сасвим другачијом светлошћу још нека важна, недочитана и недотумачена места. Поетска мапа Миодрага Павловића се, по правилу, увек наслања на физичку домају: осведочени тумач Ђердапа, Гамзиграда (мезолита, антике) овог пута тумачи изохипсе-годове на пресеку новог века.

Ход трагом Доситеја и Бранка, а у лику незнаног потукача заспалог у једној, а пробуђеног у другој епохи (Доситеј усред Фрушке горе, Крушедол...) превредновање је не тако давне нам прошлости сагледане у спекулуму искуства, под неподмитљиво оштрим углом светлости која се, којом се и зарад које се пита. Када њеном извору принесе предмет свог испитивања, песник понекад и сам застаје, заечен открићима – пре свега оним о худом усуду земног оваплоћења великих идеја (и њихових следбеника): „Нашла су се испред Саборне цркве/ два просветитеља чиста и слушају/ дечачког хора песме/ о томе да не постоји ниједна Идеја/ без тела и да нас по небу води/ снага женског начела/ што је ових дана и била порука Мефиста“ (*** Ноћас по београдским обронцима скита).

Проблем релативизације и (зло)употребе идеја и идеала, као и маестрална илузионистичка вештина подметања њихових двојника – симулакрума преокренутог предзнака, а све наочиглед немоћног, дезоријентисаног поколења, Миодраг Павловић продубљује у једној од свакако најистакнутијих песама у књизи, насловљеном Каква су ово времена.

Ову песму антологијске вредности карактерише Павловићев препознатљиви поетски поступак у коме прошлост и савременост интерагују на сасвим особен начин, где хронолошки слојеви нису одвојени, него се, усталасани, згушњавају па разжиђују, разлучујући се изнова, али увек усложњени, сваки пут носећи све више примеса оног другог...

На филозофској равни, песма је својеврсна антихимна сваком труду и постигнућима под сунцем – јер говори о моменту врхуњења смисла као о тренутку његовог укидања. Њена соломонска резигнација над непостојањем постојаних вреднота и над неспремношћу нашег Ја на правовремено опредељење такође је обремењена сумњом у саму могућност поимања чијој ствари ми то, заправо, служимо. Она је простор беспоштедног самосагледавања, созерцања у огледалима временима за која каже: „Каква су ово времена/ дошао сам до новог одела/ а оно се цепа/ шав по шав/ и песак цури на лактове и рамена/“... „гмизавац неки/ из песка бубри/ јури ме у стопу“... „једна змија на мене зија/ на главу ми је села/ и постала знак“... „постао сам део амблема/ али се не зна да ли сам поданик... или је змија остала змија/ а ја сам постао цар!“