Изабране и нове песме Владимира Јагличића

Датум постављања: 03.11.2011. 16.45.43

Владимир Јагличић: ПОСЕДИ :Изабране и нове песме, Лакташи: Графомарк, 2011, 299 стр.; 20 цм.

ХЕРЦЕГОВСКИ БОР ИЗ СТЕНЕ И МИТСКА ШУМАДИЈА

Запис о поезији Владимира Јагличића

„Је ли оно Карађорђева Србија?“ (Запитао гласно неки Вулић, из Струјића у Попову пољу, изневерених светлих очекивања након пута у Србију, негде између два светска рата)

Има песама и строфа које вас читалачки запоседну па их понесете и често понав­љате у себи, као нешто посвојено, макар до краја не били начисто због чега баш оне а не неке друге. Таквих је при­мера у девалвираној песнич­кој произво­дњи данаш­њице забрињава­јуће мало, сва­како мање него у раздоб­љима када се поезији озбиљ­није присту­пало. За читаоца који ове речи износи, међу таквима је скорашња песма Владимира Јагли­чића „Херцего­вини“, постав­љена на поче­так књиге Јутра (2008) и циклуса под насловом „Укор“: „Бива, стари ме укор прене, / Стражари сли­ком непотпу­ном: / да л херцегов­ски бор из стене, / да л Кара­ђорђе над Добруном“. Наговеш­тен, вршни смисао овде се пре­ћу­тно разумева. У тренутној недоумици шта побуђује тај „стари укор“, песнички глас пре­поз­наје два зна­мења: једно природно, што израста у чист лирски симбол, и друго у виду споменика српском вожду на крај­њој тачки где је његова устани­чка нога ступила.

А какав је укор посреди, шта је потакло казнену меру затајене предачке педаго­гије, такође се не каже изричито, али се каже довољно јасно. Бронзани Кара­ђорђе на добрун­ском вису спомен је и опомен потомцима поводом ослобо­ди­лачке акције којој се, по божи­јим и људским законима, леги­тимно тежи. Ипак, ретки изданци са каменитих брегова понад Рзава доспевају у жижу песни­чке пажње и пос­тају приро­дна оличења моралних и духовних физионо­мија наших претходника и најбо­љих савреме­ника – борови што штрче посто­јано из оскудног тла, буквално на литици, ивици суноврата, танко­вити и успра­вни. Песнички глас прелази од замућене до чисте све­сти о „правди вишој“, о позиву који није од јуче и није за свакога: „свест о висини недос­ту­пног, / чистоти коју газ не прља, / и пра­вац дела неког крупног / куд изаб­ра­ник само срља“. До оваквог нетраженог, богомданог симболизма, могао је дос­пети песник само након великог искушења свога народа, чији је сведок и бележ­ник. Ту се природни пејзаж једначи са удесом и склопом људи са којима чини вековну целину, а лиричар препоз­наје исконско јединство са творевином од које се није посве отпадио. „Све боли. Мили друзи, / ради мене тугујете“ – певао је Наста­сије­вић при­сно дрвећу. Код Јагли­чића, у озарујућем виђењу борова из стења, дрвеће је готово обоголи­чено, постало жива слика херој­ске заједнице предака и морално поткреп­љење у паду који траје. Отуда, готово да нисмо нашли у новијој поезији уверљивији исказ парадоксал­ног духов­ног проведрења, од онога поткрај ове Јагличићеве песме: „Дрвеће, вој­ско стогодишња, / верно ми путиш другу стазу: / не колеба те к небу ништа, / подр­шко братска у поразу!“ Тај оптимизам овде је скупљи него другде, јер га изра­жава песник који је описао и мушки ожалио читав свој нараштај који је, неприпрем­љен и у себи подељен, допао ратних страхота и свакојаких фрон­това, с обе стране племе­ните међе. Зрелији за непосре­дна ратна сведочанства, Јагличић није могао бити површни, плакатни антиратни песник. Пишући усред после­дњег косов­ског рата, песник не прокламује него (без звечећих речи) исповеда становиште насле­ђено од шумадиј­ских отаца, ратара и рат­ника: „Без одуше­в­љења, без ратног опојства, / ми смо ипак дошли сред овог лудила: / ми немамо ништа сем то мало чојства / што нас у невољи и чини људима“.

Као што је „херцеговски бор из стене“ нерукотворена икона нашег дос­тојнијег историј­ског образа, један још сложенији, па и утешнији лик, песник Владимир Јагли­чић изналази у својој лирској митопеји Шумадије из које потиче и где је облико­ван, у пројек­цији сржног искуства њених непокорних житеља. Дубинска међузависност између људи и постојбинског простора, који храни и сахрањује коленима уназад, у случају Шумадије до­датно се пот­цртава насло­јеном меморијом борбе за одржање, у историјском и свачијем људ­ском вре­мену. Штавише, шумадијски рељеф, још на по­чет­ку, песник упоре­ђује са сли­ком живота самог, не само српског и србијанског удеса и мен­та­литета: „Опста­јању дубљем служи. / Као живот валовита: / испршена а скро­вита, / сва избегла лењир, дуж, и / пропи­сану меру схема. / Крову куће вијор дима: / да ме нема кад ме има, / да ме има кад ме нема.“ Прожимају се интимно и историјско сагле­дање, лични и нацио­нални оквир трајања. Нај­пре, завичајни, заштитни зелени појас пес­нику који оби­тава „у малом граду велеград­ске мемле“, позор­ница је заокруже­них саз­нања и опш­тих појаш­њења ствари: „Доучити шуму ваља. / У њој, глув од градске вреве, / схва­тим згажен умир плеве, / коб нишчег и удес краља“. Али, ту се видокруг и скро­вито штиво Шума­дије не исцрпљује. Сваки састо­јак повесни­цом и љубављу посвеће­ног простора значи много више од онога што је оку на виделу: „свака шума црква тија, / свака црква гимна­зија, / сваки извор пое­зија, / свако брдо историја. // Свака рука пест дес­нице, / свака јека одјек буне, / свако злато одсјај круне, / свако добро руј чес­нице. / Свака њива зрно хлеба, / свака кућа светилиште, / свака зипка мрестили­ште, / свака зена оглед неба“. У средишту овога усталасаног осмерач­ког песнич­ког тока, као и велике наро­дне приче, Јагличићева скро­вита Шума­дија представља се као сте­циште њеног одасвуд прогоњеног и невољ­ног народа. Из валовитих и широких њених линија, назире се митски колико и историј­ски лик Велике Мајке, животода­вне: „сабра робље са свих страна, / да удоми, да огреје, / да охрабри, да нас­меје, / да упије соли с рана“.

Песници су ипак остали Србији дужни велике и дубоке поезије. Само такву поезију мајка наша трпљеница заслужује. Песнички поглед који обједи­њује унутарње и површин­ске црте земље Србије, леполикост пејзажа и тего­бну суд­бину народа, опе­вао је скоро и Милосав Тешић, у песми „Жички нат­пис“, чији се основни посту­пак и сми­сао суштински дозивају са оним из Јагличи­ћеве „Шума­дије“. И код Тешића прош­лост је угра­ђена у сада­шњу слику пре­дела: „Дав­нина је сенка што упорно зрачи / низ обрши, равни – прова­лије, полом“. Ота­џбина коју Тешић описује, „Србија лепа“, зап­раво је „шаре­ница туге / по чијем видику Јеремија плаче“. Недопевана је остала Шума­дија спрам дру­гих, ста­ријих али и изгубље­них, битних крајева српског земљо­писа, помера­них током немирних сто­лећа.

Али домен митске Шумадије не одговара баш географији какву учимо у шко­лама, од Београда до састава Мораве и Ибра. Језгрену, митску Шума­дију чини Кара­ђор­ђев атар и он је у њу, уз ритуалну братску помоћ, и дословно поло­жио своју главу. Мит о војнама и жртвовању овде је стопљен са праста­рим митом о плодности. Отуда је ратар нужно ратник и обратно. Наз­наке такве пос­тавке налазимо и у једној безиме­ној песми Јагличићеве књиге Јутра: „У црници, у смоној / надев неба од грожђа. / Чујем заглушно звоно, / мртвога видим вожда. // Иза упорног плуга / оста заветна бра­зда / ко иза хро­мог вука / чврст корак што га сазда“. Сусретом поме­нута два мита, рат­нич­ког и ратар­ског, образује се пун круг, мрења, обнове и рода. Стога и песма „Шума­дија“, поред све тежине и туге – без чега није могућно истински певати о Србији – садр­жава и просјај неке заумне радости. Јер је „срце земље недир­нуто“, по заврш­ним речима Јагличићеве песме.

Обнова респективне патриотске лирике у нас изазвана је егзистенцијал­ним и морал­ним, не пуким књижевним или скученим политичким разло­зима. Тон те лирике неи­збежно је меланхо­лија, она иста коју нам је завештао Црњан­ски, кроз чудне ратни­чке ликове Вука и Павла Исаковича. Није у сржи такве лирике пијано сећање на славу које више нема, нити губитак империјал­ног поноса, понај­мање мрзилаштво или освета ма према коме. „Црна жуч“ што је проно­симо до дана данашњег извире из раз­лога које подас­тире у Дру­гој књизи Сеоба Павле Исакович, избезум­љен, у рас­прави са невидљивим опонен­том: „А Павле је викао… Колико нас је у аресту?... колико нас је сахра­њено? Можеш ли да ми кажеш главе дечице наше, поклане, које нико у твом хришћан­ству није оплакао, а којима би могао да начиниш пут, да се бели, од Вијене до Стамбола? Костима нашим да калдрми­шеш друм у Вене­цију. Да се забели кад год сумрак пада. Пут да назидаш кос­тима нашим, по плану грофа Мерци!“ Има и Јагли­чић песму „Мртви“, која почиње и завршава бекетов­ским ишчекива­њем анђела да преведе то наше изгинуло мноштво на другу, светлију страну: „И нико да их разуме, нико свет да им објасни. / Анђео предвод­ник, само. Али он, дуго, касни“.

Песник Крагујевчанин није могао да мимоиђе Шумарице којих се мало ко више и сећа, чак ни оних дечака изведених пред митраљезе из школ­ских клупа. Ода­вно су улоге жртава и злочинаца другачије подељене, знамо како – а слутимо и зашто. Песма Влади­мира Јагличића „Поводом Крагујевца“ добар је узо­рак патриот­ске лирике по мери нашег доба, управо њена тачна и насу­шна мера. Утишана и проду­б­љена, песма почиње сли­ком страти­шта кога је неумит наставка живота претво­рио у пријатно шеталиште, да би онда постала сноп питања с мучним одгово­рима, или без правог одговора на овој страни: „Зашто нису бежали пред Немцима? / Што је то гробље без крста остало? / Зар смо ко овце били пред мецима? / Трпимо одвећ, и знамо премало. / И чему жртва нова, несаз­најна, / док душманима душе покла­њамо? / Ил Србија је много већа тајна / но што смо, икад, смели да сањамо?“ Тамо где је највиша тачка апсурда, или најдубља зла и бешчашћа, поче­так је новога уздања. Ако тако заиста јесте – нека тако и остане.

Драган Хамовић

Блок: О поезији Владимира Јагличића, стр.267-297. (Драган Хамовић, стр. 293-297)

ЛеЗ 0007218