PESMA O VRAPCIMA

Pre nego što sam se nagnuo nad ovim tekstom upitao sam se – da li je lakše otvoriti dušu ili usta i prikloniti se sopstvenom sudu činjenica života i smrti, koja ne prašta nikome, ni ljudima, ni pesnicima, ni grešnim naručiocima molitvi. Usta naša, nažalost, uvek su više otvorena nego što priliči pažnji sa kojom se uzima vazduh, pije voda, jeca, ili glasovima što izviru iz njenog rezonatora, uzdižu oni, koji varajući druge najviše obmanjuju sebe. Pomislih, tek nad skicom teksta, nagnut, da nije mudro, učestvovati u svakoj priči, koja je najčešći saveznik: dilema, nesanica, kolebanja i sumnje. Pomislih, ali ne odolih flertu sa strašću dileme što u svakom iskrenom ljudskom srcu na mahove pojačava rad nade o mogućnosti rađanja promene u polju prevaziđenih alata mišljenja i procedura entropije okoštale prakse. Pomislih i uspravih se iznad nezapočetog rukopisa. A, onda započeh pesmu o vrapcima, koji su se po jednoj od legendi, cikotali dok su bezumnici razapinjali Hristosa.

...bezumnicima kao da je bilo svejedno

kako će se u budućnosti opravdati bez

predosećanja onog što će se desiti u veri.

U hodu kada zemlja pobunjenički stane,

kada prestane okretanje zatvorenog kruga sa

cikotom vrabaca, sa kletvom...

Nemogućnost da izguram pesmu o otvaranju duše, posle nekoliko njenih nedosanjanih redova, zaustavi me iza njene prve trotačke. Beše to stanje bez daha, bez lakoće nedešifrovanog laveža uvek gladne i nezasite zveri. Da li to zver duše – upitah se – na svojim pravilima istrajava, ili drugih pravila nema? Da li su pravila sudbina moći straha iz koga se čovek budi i pristaje na svoju nemoć? Da li to pesnici lažu, ili stavrno ne mogu da se, u lavirintu ogledala, sporazumeju sami sa sobom? I shvatih, posle toliko godina, da je nasilje mnogih pitanja izmilelo iz podstanarskog odnosa svetlosti u tami. Da pesnik na vrhovima prstiju hoda u tami vampira i pravi se da ne svetlosti ne čuje i ne vidi orgijanje šišmiša-čuvene krvopije iz Južne Amerike. Ali, kome pesnik da se poveri u metežu potplaćenih senki, lažnih pejsaža i sebičnih odrza grimasa sa kojima jedan svet gospodari drugim. O, da, evo me opet u neizgzranoj pesmi:

...imena, imena – kazuj neverniče,

skakutavče i gubavče nerazumni,

što iz jama straha ni smrt svoju ne umeš da

spasiš, a kamoli da piješ krv kao vino -

uraka spravljeno od

istočnoindijske paome...

Da ! - samozvani gospodari ućutkanih svetova, poput neprijatnih svrabova, rovare ispod ljudske kože uplašenih. Jedu im je i piju im krvnu plazmu, crvena i bela zrnca jednako, kao i trombocite. Iz redova najuplašenijih regrutuju pljeskače, huškače i bukače. Nosioce i postavljače paradnih postalja. U šahtovima njihovih duša organizuju se kladionice i turniri grbavaca.

Kako onda otvoriti dušu? Otvaračem za pivo, ili čitanjem Hazardskog rečnika, koje, na «klatnu» Ekovog Imena ruže, liči na minjaturnu kinesku vazu ukradenu u «prodavnici vazduha», ili na «kantu za smeće» u koju je Stevan Raičković odlagao poklone svojih epigona? Ovde, baš na ovom mestu teksta, setih se kako je, pre mnogo godina u Kikindi, Stevan Raičković, prilikom dodele nagrade Dušan Vasiljev, jednom «uglednom piscu» u posveti na svojoj knjizi Balada o crnom Vladimiru, za koju je isti jadnik dao poslednje pare, napisao – falsifikatoru ljudske duše... O tim i njima sličnim “falsifikatorima” u nesebičnom muzeju zemlje Zavetina mogu se, u rubrici «opalo lišće» pronaći mnogi podaci. Pomenuta rubrika je podeljena na dva dela na čije obe margine su ispisana početna slova najpoznatijih savremenih srpskih književnih «vampira». O psihičkom vampirizmu pisali su Kafka, Berđajev i Dostojevski.

Raičković, nije voleo ulizice, koje su prema jednom pisanju krvoločnije i od najkrvoločnijih zveri, odbijao je njihove predgovore za svoje pesmozbirke, gadio se otisaka prstiju sa jabuka koje su mu, za vreme bombardovanja Srbije, donosili u Mali Pariz na Slaviji. Ni veliki Milorad Bata Mihailović ne slika sveže srpske jabuke. On sa «zmijama» u Parizu raspravlja o trulim jabukama i suštini nacije uma. I daće Bog da neko u interviju sa njim zabeleži taj izvanredni esej – Portret o ubicama i trovačima umetnosti. O, da, u posmrtna odela nevinih “bikova” srpske književnosti obukli su se neviđeno drski njeni bakovi. Čak i oni, koji danas neukusno kukaju da su ih izbacili iz stanova, pa sada čuvaju stan jadne starice Izergil.

U nesebičnom muzeju zemlje Zavetina postoji dobro sistematizovana zbirka otisaka njihovih prstiju. Na polici pored nje nalaze se, možda baš Vinaverovi komentari Bahove muzike, zbog kojih je jedan od posetilaca muzeja u knjizi utisaka zapisao – Bah je više žderao i pio vino crveno kao krv, nego što je komponovao. Da li je krv napitak nezasite slave nekih današnjih pesnika, ili providni blef jadnih književnih zelenaša? I to, danas, usred strašno pobunjene prirode, kada je jedan posetilac izložbe pejsaža MK u knjigu utisaka napisao – SRANJE.

...priroda je moć napaćenog govora,

niko joj nije ravan u strpljenju.

Naopaki svet umire.

Opamećeno vreme više ne ističe za

račun budala...

Ne laži u knjizi utisaka, rekla bi

Isidora Sekulić

U nesebičnom muzeju zemlje Zavetine postoji i odeljak sa kolekcijom herbarijuma tetovaža. Taj kutak u posetama izbegavaju tetovirani pesnici. Plaše se ožiljaka i oštećene kože na jezicima, kada su sa nje počeli da uklanjaju progoretine svojih pisanija.. Tetrapakove i lanč-pakete njihovih knjiga razvlače po ulicama psi lutalice. Izujedani prolaznici brane se bacačima plamena. Knjižare Srbije i tako gore u svojoj genetskoj zabiti. Kažu da se Andrić iz Ex ponta preselio na Itaku gde ga Crnjanski podučavao golf

igri. Ali, šta sa velikim rupama nasred glavnog druma kojim vampiri odalaze na svoje salaše u Hiperboreju.

Vampiri? U odrednici te izdvojene i demonizovane noćne reči metafora seljački mlatara raznim glupim definicijama i komentarima. U njenim raznobojnim fasciklama previše je podvučenih redova, ali nijedan fenomenološki uređen, kojim bi se započeo rad na sastavljanju Hajdegerovog, ili Šopenhauerovog, rečnika vampira. U zemlji Zavetine postoji verzija skice za takav rečnik. Iako je nisam video, niti imao u rukama, a kamoli pročtao, više sam nego uveren da će se jednog dana taj rečnik pojaviti, i to baš u jednom od muzeja zemlje Zavetine. Nadam se da će pisanje recenzije, za taj kapitalni prevratnički poduhvat, biti ponuđeno BoTou iz InzAua. On um dobro da raspali čekićem po glavi eksera za koje mora da se zna gde ih treba pojedinačno ukucati. Pesma, opet –

Ukucavanje eksera je strastvenija operacija od

ukucavanja teksta u budžake dokumenata u

kojima ljudsko neznanje tim pojmom označava

po Borhesu –

neizmeran splet posledica i uzroka

U zbirci dokaza o sivilu raznih filozofskih diskursa posleratne savremene srpske margarin- poezije i tzv. “elitne” lirike posleratnih srpskih dinosaurusa, otisci zuba na vratu teksta žrtve podstiču nesanicu krezubih šefova kancelarija za podizanje reputacije književnih buvljaka. Ti otisci se mogu dokazati pomoću matematički strukturnih oblika i primene zakona delovanja boje krvi na čovekov vid, onako kako se na slikama op-artista prikazuju fiziološki doživljaji optičkih efekata koji rezultiraju iz kombinacije određenih traka i polja boja, a uz pomoć kojih je neki Karl Šviters, za vreme dok su ga mučile nevolje sa postipacijom, komponovaio svoje kolaže i asambalaže od etiketa i zapušača. Među tim “dokazima” najatraktivnije odrednice pripadaju pričama o podoficirima i oficirima za “vezu”, likovima o kojima je najslikovitije pisao Miodrag Bulatović. Tako su ljudi sa četiri prsta postali grupni simbol erozije vrednosti, koja se u savremenoj srpskoj književnosti otela do te mere da je gotovo nemoguće u njoj odvojiti posledicu od uzroka. A, uzrok je, prema rečima B. Hamvaša, uvek najagresivniji izvor moći.

...Moć je i dan i noć,

prijatelju – pevao je u sebi

Branko Miljković.

Moć kada si nemoćan gubi svaki smisao, a

pospana nemoć luta čak i u svom snu.

Vatra i ništa je isto kao i

ništa i vatra.

Preskupi geometri sudbine neovlašćeno

vršljaju po tuđim životina...

Oskar Davičo je umeo da napiše pesmu. Znalački je ulazio u njenu dušu kao u prodavnicu ogledala. Pesnike za koje za svog života založio ostavio je čitaocima kao deo svog nasledstva. Nije trgovao.Dobre fragmente je odvajao od loših celina. A, nije mu bilo nepoznato lupanje po prstima onih koji su se nalogodavcima uvlačili u dupe.Možda Oskar Davičo i nije najbolji primer za esej o čišćenju septičkih jama nagrađivanja i nagrđivanja, ali, u ovom tekstu, njegovo ime zaslužuje mesto u jednoj od njegovih fusnota.

Zasluge u književnoj Srbiji liče na protiv-požarni put zarastao u ambroziju i korov. Šetnja kroz njegovu nedostupnost rušilački remeti disanje i vid. Njahrabriji šetači postaju njihovi omiljeni invalidi o kojima danas jedino brine Doktor Smrt.

U nesebičnom muzeju zemlje Zavetine upoznao sam Doktora Smrt. Ličio mi je na jednog od golobosih likova dr. Dobrivoja Zečevića, koji su, od Raške do Novog Sada i Beograda, šestarili po nervoznom trnju i nisu se umorili. On je i umoran znalački lečio pisce sa ravnim tabanima i još ravnijim vijugama. Da su ga poslušali njihove knjižurke ne bi danas po ulicama razvlačili psi lutalice. Doktor Smrt je u jednom od svojih nesebičnih muzeja otvorio besplatnu školu za opismenjavanje pasa lutalica. Najbolje svršene polaznike nagrađivao je slanjem na internacionalne domaće festivale moderne poezije. Na jednom tih festivala psi lutalice su tražili da čitaju svoje pesme.

...Na odelenju za ritam srca

posle prvih infuzija vikao sam –

Ne spominji đavola.

Kada su odlučili da me izbace iz bolnice

zaštitili su me psi lutalice.

Doktor Smrt me još uvek leči od njihovih

zaštitničkih ujeda.

Okvir tih ujeda još uvek čeka na razumevanje u

KOVU

Daće Bog da ne umrem od lakomislene

sepse...

Mogao bih ja u ovom tekstu i o sepsi, ali kuda sa tolikim vampirima koji su me izbacili iz upravnih odbora saveza mirnodopskih invalida SSP. Vreme je da krenemo rekla mi je majka na samrti. I pazi se sepse, ne objavljuj, ne nudi se lažnim anđelima, ne spominji đavola, redovno doručkuj svoja osećanja i ne donosi u eri korova cveće na moj grob. Dodala je još -

...Jadaj se kiši,

ne plači na suncu.

Zlobnici su iz kuće Bahove muzike

ukrali bas gitaru.

Ovo, ipak nije pesma o otvaranju duše. Reč je o istrgnutoj stranici iz knjige utisaka na kojoj je moja majka, negde između Dnopolja i Apatina, napisala početak čuvenog porodičng eseja – UPUTSTVO ZA OPSTANAK. Izvinjavam se mogućim čitaocima na slobodnoj interpretaciji istrgnute stranice od pre. Pre nego što sam započeo pesmu o vrapcima.