NE ZNAM

Na mesečini njeno telo

pretvaralo se u boju sanjivog sunca

Lelujalo je između zatamljene

podloge peska i prigušenog sjaja

Odraza

Sa oboda sna

prilazio sam joj polako

tiše od samog sebe

Nagost joj se uvlačila u skulpturu

preko koje se naginjala strast

Jav nijanse iz rečnika protivurečnih

Vitgenštajnovih komentara boja

Ispred vrata straha

drhturila je u meni

pomisao da mogu da je uzmem

Oklevanje u neznanju

pratilo je minuse osećanja o

njenom ljubavnom aktu sa vazduhom u

pesku

nad kojim se noć nezainteresovna

svlačila i oblačila

onako kako lavica budno motri na

erotske ideje svog uspavanog mužjaka

U dnu akta video sam tamni prolaz

zadah lavirinta pred kojim se povlači san

Tek nagnut nad raskrižjem njenih

ispeskarenih udova osetio sam mučninu

interoperabilne pruge kojom tutnji voz

sposoban i da preveze strast u pogrešnom

Pravcu

Stenjući gledala je u Mesec ili mene

Ne znam

Kao da se sve završilo pre nego što je

počelo

Ali tu noć ponudila mi se i

naga senka uspomene

Skica za mali esej

Drugi put među Malim naslovima

Evo me, drugi put među Malim naslovima. među tekstovima koji nisu ni proza, ni poezija, ni esej, a hrane se humusom sinhrazijom njihovih žanrovski ogledala. Dug je to put kroz detinjstvo, kroz knjige, koje su me u njemu ostavljale bez daha, navodile na razmišljanje o samoubistvu. Pišući stalno sam bio na vrhu visoke imaginarne zgrade na kome sam slušao unutrašnji glas o potrebi da skočim. Dole. U ambis emocija.. U želju da se ne ispovedam drugima. Čak, ni svom drugom namučenom Ja. Borio sam se da savladam igre reči starogrčkih mističara. Naročito, onih, koji su se bavili matematikom. I geometrijom. Žučno polemisao sa Dušanom, bratom matematičarom. S njegovim nepodnošenjem filozofa. I ironičnom podsmehivanju pesnicima. Na jednoj poljani između mene i Platona on se bez oklopa mačevao sa mladim Galoom. Sevale su varnice u sudaru razlika njegovog borilačkog i mog posmatračkog mišljenja. Bio je nesavladiv u svom ne-ograničenom Svetu. I u njegovim ličnim prikazima njegovih predstava. Nosilo me je to.

Pisao sam o: ljubavi, ženi i strasti. A, on me je zabrinuto upozoravao da će žene upropastiti moj “put ka vrhu”. Ka vrhu zablude da postoje pisci i njihovi čitaoci. Nije verovao u Boga. Sada znam da je Bog verovao u njega. U njegovu školu za talente neverovanja. Nudio mi je ideje za “male naslove”. Brljantno je znao retorički da skicira njihove moguće teme. Insistirao je na logici teksta. Za koji je govorio da mora da se približi muzici i njenoj harmoniji sfera.

Slušao sam ga sa imaginarne obale Istera kako usred još imaginarnije reke, njenog prvovenčanog Dunava, postrojava vojsku uplašenih intelektualaca. Nabeđenima nije dao u njihove redove. Slao ih je da stoje u kolonama za akcije opljačkanih preduzeća. Imao je smisao za kritiku. I njenom plamenu vešto je usmeravo pravac i kretanje. Bio je bolji od sebe. Naučio me je da dišem u tekstu. Da se bolećivo ne udvaram rečima. Ubeđen da ih koristim više od dvadeset hiljada.

Moje “male naslove” svrstvao je u imaginarne brojeve. I evo, ja sam drugi put među njima. Bez njega. Ali, s njim i predosećajem da priprema njihovu vanzemaljsku promociju.