Владимир ЈАГЛИЧИЋ

Песник који је ушао у коначно, тј. осмо издање антологије Несебични музеј и прво Веб издање антологије Себични музеј

УКОРНЕ ПЈЕСМЕ ВЛАДИМИРА ЈАГЛИЧИЋА

Иако има иза себе цијелу библиотеку написаних, преведених и приређених књига, Владимир Јагличић нема онај статус у нашој књижевности – ни међу пјесницима ни међу преводиоцима – који би му по правди припадао. Уреднику престижне и у данашње вријеме већ елитне библиотеке „Нова дела“ београдског Завода за уџбенике, пјеснику и критичару Драгану Хамовићу, и Калиновачком петровданском вијенцу, припадају не мале заслуге што су се Владимир Јагличић и његова пјесничка књига Јутра нашли, бар на тренутак, у средишту пажње и под рефлекторима критике.

А Јутра су – како већ наслов сугерише – чаробна и раскошна књига, разноврсна и горка, мудра и продорна, мисаона и чулна, с горким осјећањем савремености – времена пораза – али и с реминисценцијама на маглине и јутра дјетињства. Тај доживљај савремености и пораза најснажнији је у првом од три дијела књиге који носи завјетни наслов „Укор“. То је, дакле, укорни циклус који нас асоцира на укорну, другу по реду пјесму у византијским и српским канонима; пјесму која се у богослужењима ријетко изводила, али се подразумијевала, односно њен текст и мелодија били су познати, а која је указивала на божју казну као посљедицу почињених грехова.

Укор долази са неба и са земље, из историје и савремености, из природе и од Бога. Укор је лексема која се јавља у првом стиху прве пјесме ове збирке, пјесме која као да је за ову прилику пригодно насловљена – „Херцеговини“:

Бива, стари ме укор прене.

Тај стари укор је дио „слике непотпуне“ у којој су паралелно постављени „херцеговски бор са стене“ и „Карађорђе над Добруном“. Симбол историје, односно фигура великих устаничких домета, с једне (Карађорђе), и симбол постојаности, усправности, чврстине и ницања из посног тла, из самога камена – херцеговачки бор из стијене – актуелни су укор с краја 20. почетка 21. вијека. Природни симбол – бор из стене – двострук је. Стијена је кост света која води лирски субјекат до самосвијести и чистоте недоступног, а дрвеће је „војска стогодишња“ коју ништа не може поколебати на путу ка небу и која је „подршка братска у поразу“. Паралелизам успостављен с Карађорђем над Добруном даје сродно значење и овој историјској личности: и Карађорђе је „подршка братска у поразу“ и симбол непоколебљивог пута у небо, макар и са одсјеченом главом на путу за Цариград. Јер Карађорђе је израстао из своје најзападније војничке стопе у импозантан споменик над Добруном.

А ни небо није једнозначно нити гарантује ни спас ни побједу, већ и из њега исијава варка за тужно људско биће. Већ у другој, ненасловљеној пјесми човјек очекује од неба и из неба побједу, а добија „муњу пораза“. На земљи, пак, владају зло и „надмоћна омраза“:

Човек у небо погледа

није ли тамо победа

а отуд – муња пораза.

На земљи смо се сусрели,

зло се у сваког усели

и надмоћна је омраза.

Људи су – рачунајући и лирски, односно пјеснички субјект, и све остале („и ја и ти и сви смо ми“) – претворени у безимене спискове у којима се губи људска индивидуалност и аутентичност. Изгубљено је као скровиште „крило матере“, па се људи склањају у кратере „на рубу мрачне шуме“. Човјек је без скровишта и топлине, без емотивне и егзистенцијалне сигурности, изложен немилосрдном оку наоружаних анђела. Актуелна историја с краја ХХ вијека сама по себи је цинична и иронична:

Над нама су се наднели

наоружани анђели.

Љубављу промашују ме.

За пјесника је обавезујући закон који прописују мртви својом жртвом, а не живи властодршци и законодавци. О томе говоре изванредна пјесма „Закон“. У пјесми су супротстављени они који инспиришу и сију гријех, а не прихватају одговорност; потомци Пилата који проблеме савјести и крви решавају прањем руку, као што се перу мањерке („Они ће руке још колико сутра / опрати као мањерку на чесми“), и мртви који се жртвом супротстављају гадостима свијета, постављајући веће и универзалније законе вјечности. Мртви живе „унутра“, у пјесничком субјекту, и изнутра њихов вапај пара пјесников слух „као дивљи ветар, / ухваћен жално у стабло кад крца“. Као што гласови мртвих, невино покланих у православној цркви у Глини, не допуштају пјеснику Ивану В. Лалићу да прећути злочин, тако они у Јагличића изнутра успостављају законе вјечних вриједности против земаљских гадости. И баш као што се у Лалића поглед погинулих дјечака у бомбардовању Београда забада испод пјесниковог потиљка као зарђала игла, тако ће глас мртвих у Јагличићевој пјесми бости „као игла, као шестар, / ноћу, кад пече жешће, посред срца“. Зато се пјесма поентира поштовањем закона мртве браће, закона који не прихвата да се све на свијету свршава гадошћу:

О, браћо мртва, поштујем ваш закон,

исписан крвљу и потписан кошћу.

Ви нисте могли прихватити лако

да све на свету сврши се гадошћу.

Закон мртвих је божански закон, познат барем од Антигоне и Софокла, а вјероватно од искони, као виши закон који подразумијева више вриједности од тренутног дневног срама и недостојног живота у доба које, према пјеснику, карактеришу „вилајетни невидиш“, бесуд, бездан и безвремље. Зато се води нова битка „да мртвима запуши уши“. Та битка ће, нада се пјесник, бити узалудна:

Ал чују они иза свода

у глувом брују претпоноћи –

њихови мир су и слобода

којих се нећете домоћи.

Комуникација по вертикали земља–небо често не функционише. Страхоте земаљског плача и вапаја за помоћ не допиру до свода. Земно је у знаку страдања, а земаљска радост је често изазвана деструкцијом – остварењем пећинских снова, растурањем благог дома и преображајем човјека у „онездрављену“, болесну звер:

Страхоте плача не зна свод,

страда на земљи земно од

земног и скри у ноћ сву моћ:

ни повикати упомоћ.

(…)

Овде је радост сва у том

што растурен је благи дом:

обездомљеност (сви за све

остварују пећинске сне;

онездрављени јер су; јер

несрећом јесу; јер су Звер.

Актуелно историјско зло, које је задесило наше и сусједна племена, може бити изазовна тема Холивуду, оличењу празне и лажне светости нашега доба и наше цивилизације. Јагличић иронизира лажни сјај и лажну светост Холивуда, супротстављајући му наше земаљско историјско зло које „постоји да буде ништено већим злом“. Наспрам небодера лажног сјаја стоји „небодер лешева“, који је у наше вријеме „нарастао за спрат“. Холивуд је симбол нехаја, неспоразума и површности у разумијевању догађаја. Ратови, догађаји, проливена крв, служе као потенцијална холивудска тема чијом ће се површном и упрошћеном обрадом људска крв претворити у доларе:

Холивуду треба добра тема.

Тамо мисле – балканска племена два

ратују међу собом за бесмисленост

којој име траже. (…)

(…) Холивуде, свети Холивуде,

приносимо ти сву истеклу крв,

крв коју претвараш у доларе.

Ми клањамо се и презиру твом.

Иронија је двострука, двосмјерна: усмјерена је на Холивуд и његову лаж која производи доларе и на онај дио свога народа који се, у својој ропској свијести и психологији, клања презиру Холивуда.

Метафора позиције у којој се налазе пјесник и његов народ јесте стара сељачка справа – јарам – ојачана иронијом и „надмоћним смешком зналца“ пред поразом. Захваљујући тој одабраној позицији, историја се види као колатерална грешка:

Дочекати и пораз великих идеала

али не разочаран, пре са надмоћним смешком

зналца коме се једна једина прилика дала

да историју види колатералном грешком.

Иронија титра и над почетком трећег, завршног дијела пјесме „Јарам“:

Дођи на обед, душо. Седи, јешћемо скупа.

Не гуташ тек увреде. Гледај, ово је супа.

Пјесник позива душу на објед и обнову, како би издржала сва зла и истрајала у опстанку. Помијешано је духовно и материјално – души је потребна супа. И пјесник и душа се издвајају од преситих који „туле највише“:

Пресити туле највише.

Кукњавом тугу надбише.

Добро је ово хлеба парче.

Ту нас још не магарче.

Обновиш снагу, даш свој данак

истрајавању за опстанак.

(…)

Изађеш, ван: у врту шебој.

Па ма шта буде, ти се не бој.

Јагличић слави мале, људске, али основне вриједности обнове човјека, живота и душе: супу, хљеб и сан, без којих се не може опстати. Обновљен човјек је и охрабрен човјек, побједник над страхом.

Жене су прави заштитници тих малих, обнављајућих животних вриједности. Женама ратних другова треба честитати на јединој побједи. Оне су „најлепше и најтужније жене света овога“, својом патњом и жртвом већ досегле светост: музе несхваћене, сведржитељке, богомајке, стубље дома светога. Пред њима је пјесник мали, јер не умије да губи толико; „недорастао уздаху у самотној ноћи“.

Неправда би била заобићи једну посмртну пјесму повећену невиној жртви бомбардовања Србије 1999, Милици Ракић, и другу, у славу љубави, посвећену Славици, пјесниковој супрузи. У тој пјесми се изражава жеља да им заједно кости почивају, јер љубав – и тиме се пјесма поентира – снажи залог васкрсења.

Љубав, будући да је залог васкрсења, побјеђује укор.

Јован Делић

Јован Делић први с десне стране

Објављено у књ. Владимир Јагличић: ПОСЕДИ :Изабране и нове песме, Лакташи: Графомарк, 2011, 299 стр.; 20 цм. - Блок: О поезији Владимира Јагличића, стр.267-297. (Јован Делић, стр. 271-276

ЛеЗ 0007330

Акција — 08.11.2012. 13.11.03

Херцеговини, Шумадија; Сусрет, Узгред; Од аутора — 04.11.2011. 17.46.05

ЗАВИЧАЈ У ВИСИНИ — 04.11.2011. 17.29.57

ЈАГЛИЧИЋЕВ ПЈЕСНИЧКИ СТАВ — 04.11.2011. 17.19.24

ДРАМСКО И ПРОЗНО У ПОЕЗИЈИ ВЛАДИМИРА ЈАГЛИЧИЋА — 04.11.2011. 17.04.53

ЗЕМЉА И КЊИГА ВЛАДИМИРА ЈАГЛИЧИЋА — 04.11.2011. 16.59.59

Изабране и нове песме Владимира Јагличића — 03.11.2011. 16.45.43