Мирослав Тодоровић

... Сређивах и своја писанија, распремах и, ево, прикупих и збирку тзв. хаику песама. И ови Листови на ветру, ако је то ваљан наслов, су моје повремене белешке. Нисам дисциплинован, пишем када ми се пише, али сада са све већом сумњом у сврху и смисао писања. Јер, много је невоља, јада, беде и све већег сиромаштва около. А ја сам ти од оних кога и "туђе ране боле". Градови су, оно што и писах, резервати, логори, а у несрећној Србији где је кромпир скупљи од лимуна глад расте и биће убрзо горопадни силеџија с мочугом у руци...

Шаљем ти на увид ове моје листове, ако имаш времена погледај, ако немаш ништа лакше.

Очекивао сам реакције на БРАНИЧЕВО, на онај Лукићев текст у Политици (Оглас о награди - Г. вир), али, никога више изгледа то не интересује. И Власт је устала против културе, а хохшатплери се намножили, па их свуда, и, у свему има.

У петак зорим јездим у Завичај, јављаћу ти се. Желим да те овај јав нађе у добру, да наставиш, јер ти си човек, како то каза Пејчић, на којег сви ми треба да се угледамо.

Твој, срдачно Мирослав...