Наставак разговора са М. Лукићем (1)

- Чињеница је да у рату долази до ослобађања од лажи,привида и илузија, долази до прелома у животу појединаца, народа,до погрома и геноцида, али истовремено и до отрежњења, отварања

и стварања нових животних путева, како за појединце тако и за народе; како каже народна мудрост: " Не пада снег да покрије брег,

већ да свака звер покаже траг"?

Варвари воде ратове; ратови су варварски. Човек и народ мора да се брани од великог зла, да брани свој живот и имовину. Устанци или ратови српски вођени за крст часни и слободу златну, били су оправдани, и често су заливени српском крвљу. Понекада српски

народ није имао избора; и ризиковао је у рату губљење биолошке масе.

Нека српска села називају се Удовице; у мом родном месту више од осамдесет њих није се вратило са Солунског фронта; толики су остали на Сремском фронту, или на поприштима у Босни...Колико је јединаца

изгинуло из Невесиња у последњем унутрашњем југословенском необјављеном рату, у Босни, у Србији? Кад јединац умре, кућа се затире. У мом родном месту, у последњих педесетак година, затрло се

више од стотинак кућа. Како је тек у другим селима и местима? Често сам разговарао са мојим оцем, истинољубивим човеком, расним типом наших српских сељака и писара (јер он је требало да буде општински

деловођа, што је као младић и био), о пустоши која се сручила на многе српске куће у другој половини ХХ века. У селу вам је све на оку, не може се скрити као у градовима, великим. На селу се види она права Србија, она друга, непозната, придављена, она жилава и вечна.

Нефотогенична Србија. Она чека свога писца, али и свога обновитеља. Неће је обновити култура новог незнабоштва, ново идолопоклонство, светска идолатрија, већ побожна и радина генерација која ће доћи. Србија је опустошена земља. Успавана земља. Средином јануара је "Политика", тај лист који је као ниједан други играо онако како се свира, објавио из рукопсне заоставштине Васка Попе пар стихова који подсећају на закаснело пророчанство:" Живећемо у доба ножа//Велики нож ће пресећи на двоје/ Све чега се дотакне / Па и нас саме // Доживећемо да се нож / Набоде на свој сопствени вршак / И да буде посечен / Од својих оштрица..."

Ето најсажетије изречене истине о Србима у ХХ веку, о њиховој судбини, о оном што им се догодило. Колико је био у служби речима, овај песник је био и у служби, на жалост, метафорично речено, ножа о којем говори. Песму своју Попа завршава речима :

" Ми ћемо саставити своје половине / Али се оне међу собом / Неће препознати" - и то је истина о оном што се Србима догађа и пре и после пада берлинског зида, скоро до данашњих дана. Чини се да је песник био на добром трагу, на трагу богочовечанског реализма, али се треба упитати: зар се заиста неће препознати међу собом оне две половине кад се саставе?

Није веровао у Бога, није испунио до краја улогу као песник упркос свих похвала; много је времена, читаве периоде потрошио на ћутање.

После свих ужасних странпутица који су српска књижевност и уопште уметност, и народ у целини гледано, окусили, искусили, пропатили, вођени и предвођени стихијским и мрачним силама, природно је да се изађе на чистац и на светлост. И ја у то не сумњам, без обзира колико ћу поживети; с ножем је свршено, и треба се вратити плугу, мистрији, перу, радости, храму и литургији. Отрежњење и стварање новог пута нам је испред носа, као и светлост, као и Бог. Он нас никада није ни напуштао, ни у најгорим страдањима и заблудама...

- Зашто се рат тако дуго одржава у људској историји и поред напора да се живи цивилизовано"?

Последњи рат који је вођен у Европи, на Балкану, и у Србији, вођен је под геслом тзв. америчког Милосрдног анђела. Доживели сте ту језиву иронију на властитој кожи, није потребно да је замислите : демократија се "утеривала" у Србију бомбама, на исти начин као што

се из ње истеривала на много деценија 1944. године. Најбољу књигу о томе у нас написао је, стицајем околности ( да ли само стицајем околности?) мој млађи брат, Александар Лукић, али тај његов ненадмашни роман "Маестро пер Пјетро", још увек чека да буде објављен!

Рат је апсурдан, безбожан; израз сатанске, ђаволске "политике" која се води "другим средствима". Ратови доносе профите, корист, утицај...

Велики ратови производе хаос, нереде, побуне, револуције; замислите каква би данас Европа изгледала да се није догодила пошаст тзв. Октобарске револуције... Ратови се воде, зато што су за трпезу

Домаћина Бога засели безобразни гости, најбезобразнији од почетка света. Сви дижу границе, сви стварају границе нове, сви су опседнути

освајањима и границама, заборављајући да је планета Земља велико имање Господње. Ратови ХХ века су потврдили да је преко тога Божјег имања прошао пустошни караван најбезобразнијих рушитеља...

- Како бисте описали улогу и значај стваралаштва и уметничког стваралачког чина? Како стваралаштво делује на самог ствараоца, тако и на његово окружење, и на особе које кроз период постојања уметничког дела (који може трајати и

вековима), долазе у додир са уметничким делом?

- То је - велика тајна, богочовечанска тајна. Одговорити потпуно на ова питања значи написати неколико књига о томе.Околишно сам већ одговорио на ова питања, као песник и аутор "Архива у оснивању, 1 - 5" (објављеној у опсежној књизи мојих песама "Рајска свећа", Заветине, Београд, 1998). Понудио сам извесне одговоре на ова питања и у обимној књизи мојих есеја о тајни стваралачкога развоја "РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ" (Београд, Заветине, 1999)... "По учењу Богочовекове Цркве, Цркве Православне: најглавније је - пронаћи лик Божји у човеку. Пронађеш ли то у човеку,

пронашао си његову непролазну вредност, његову апсолутност, његову незаменљивост, његову бесмртност и вечност. Често пута је лик Божји у човеку затрпан муљем сласти и трињом страсти, трињом грехова и коровом порока...." Ове речи нећете наћи у делима наших најумнијих књижевних тумача и књижевника ХХ века, већ у књизи једног великог српског духовника: Јустин Поповић, ФИЛОСОФСКЕ

УРВИНЕ, Доситеј, 1998, стр. 236 ("О неприкосновеном величанству човека"). Када гледам човека данашњице, човека политике, човека уметности, човека потајно или јавно заљубљеног у греховне сласти, када видим многе актере људске у њиховој огреховљеној стварности,

када видим све садукеје, фарисеје и књижевнике како не презају ни од чега, ја осећам и знам и верујем: за Бога не постоји већи пакао него што су људи, такви какви јесу. Када се мисао човека и уметника откине од Бога - а зар није тако и у Србији, на Балкану, у Европи и

читавом свету кроз читав ХХ век? - чиме се мисао човека заврши?

Чиме се може свршити? "Црном бесконачношћу. А то је пакао. Јер

мисао без Бога, то је најстрашнији пакао. А осећање које ничим није

везано за Бога, није ли пакао за човека?"

Побуна против Бога завршава се гушењем властите савести:

савест се замрзне у грехољубљу, богоборству, сладострашћу. Било је

природно да неко од наших најумнијих тумача књижевних дела у овом

веку, врлих познавалаца светске културе, и посебно православне

културе, схвати суштину Фауста, Доктора Фауста, који неутралише

грех. Тема греха и грешника тако је јефтино потрошена у српској

књижевности ХХ века! Грех се не може тако лако претворити у

негрех, баш зато што не застарева никад; грешник увек носи печате

греха на својој савести. Грех је најбољи пример за самоубиство, јер

грехом човек убија потајно душу и савест. Што дуже живи грех се

подмлађује, када га човек не сузбија савешћу. Покајањем. Доктор

Фауст, Доктор Болест, Заборав и Смрт, није никада био мој

узор. А јесте многих грешника. Садукеја, књижевника и фарисеја, и

чиновника и бирократа залуталих у уметност и књижевност.

Доктор Фауст свом ученошћу својом "стара (се), да грех

претвори у негрех, малтене у врлину. Али у томе је баш Гете врло

површан познавалац човека. Ни приближно није он шекспировски

заронио у понорне дубине људског бића, где вулкани савести неуморно раде. И паганска антропологија је у томе дубља, природнија, истинитија. Сетите се Едипа, Антигоне, Медеје..." Непобедиви духовни војсковођа српског народа, свети Сава, обучен је у свеоружје Божје: у еванђелску истину и правду, у еванђелску љубав и смерност, у еванђелску молитву и милосрђе, у еванђелску веру и трпљење.

Гуслари, певачи српских песама, творци епоса, оног што је најдубље и

најбоље у њему, сусретали су се са Богом, па је еванђелска истина и

правда и све остало уз њу, ушло у нашу народну поезију. Наш често

неписмени певач народних песама прожет је човечанском истинитошћу библијске истине о греху, уверљивији је и убедљивији од Доктора Фауста. И многих савремених балканских и европских књижевника данашњег времена. Данашњег човека, или човека ХХ века, највише гони грех, најмилији грехови. Гоне га по пустињама бесмисленог, глупог, очајног, самоубилачког света. Учињен, грех се разлива по целом човековом самоосећању и самосазнању. Разлива га савест...Ко је испуњен духом богочовечанске уметности, духом богочовечанског реализма, као Достојевски, родоначелник будуће светске уметности, оне која ће у веку који долази сменити заморену и исцрпљену уметност европског Западног хришћанства, осећао је и добро разумео сву сложеност и фантастичност стварности на земљи, сматрајући је фантастичнијом од свега на свету...Данашња историја и уметност је прилично бајата, јер јој још увек служи као прототип братоубиство, Кајин.

Утопије о рају на земљи су половичне, погубне, стварали су их људи

полувере. Бајата је историја и уметност у којој је човек остављен

на пола пута између раја и пакла, између Бога и ђавола! Рај је

немогућ на земљи; он није место; рај је нешто друго. Он је у сталном

и бесмртном осећању и сазнању божанске суштине света!... Пакао је,

ако идемо до краја, потпуно одсуство тога осећања и тога сазнања.

Пакао, рат, злочин и грех, дакле, међусобно су врло повезане ствари

- оне ђаволски потпуно и вечито одричу право биће и логичност

света. Шекспир је генијалан и актуелан и данданас јер је показао

у својим делима да грех никада није био природни израз живота, да

није ни природан ни логичан...Куда човек и уметник, данас, јуче и

пре сто или двеста година срља, без - Богочовека? Из безумља у

безумље, из бунта у бунт...

Стваралаштво је за мене облик молитве и светлост. Како

делује на друге оно што сам (с)творио - поезија, романи, есеје,

публицистика? Писац не може упознати све своје читаоце; али -неке

упозна. Упознао сам доста читалаца мојих романа "Трговци

светлошћу", "Кућа светих ратова", "Литургије" и "Ујкиног дома";

понеки од њих су мислили да сам много старији човек , да сам рођен

пре Другог светског рата...Упознао сам и понеке своје критичаре.

Праве читаоце своје поезије - а ја сам написао скоро 20. 000 стихова!

- још нисам упознао. Нисам сусрео ни праве читаоце мојих књига

есеја...Али ја сам стрпљив писац, и чврсто се држим своје мисли, и

онда када оркани космичких тајни дувају са свих страна на мене...

Чујте, ја сам одрастао у временима, ја живим у временима пуним

противуречности, у амбијенту и на тлу погодном за деловање мрачних

сила сваке врсте. Пре свега - Антрихристове. Окружују ме личности

које су у власти неких сила које и не познају. Још увек се није

окончала епоха Хокус - покуса. Толико је личности, па и међу

уметницима, које се испољавају не оним што оне јесу, већ нечим

другим. Мало је личности које су сачувале своју чврстину, свој лик и

своје обрисе; зато многи падају, греше, чине зло, подлежући

саблазнима и чарима удвојених ликова антихристова духа...

Написао сам - у књизи есеја "Религија поезије", стр. 168 - да

је доста заробљеништва људског духа у свету и стварности света, у

некосмичком стању издвојености и непријатељства ; доста је, заиста,

понављам : атомизација и распадања живих монада космичке

хијерархије. Треба нешто друго - поново поручујем свим српским

уметницима у веку који наилази: прикупљање духовних снага за

божански живот. Треба слобода, јер је она љубав. И стваралаштво,

које је излазак из ропства у слободу. Треба коначно да се роди песник или уметник - АНДРОГИН, боголик, натприродни успон. Не призивам

наопако преокренути андрогинизам - хермафродитизам, јер је то

животињска помешаност "двају полова, која није преображена у више

постојање". Да не би био погрешно схваћен, понављам, веома

уважавам полни нагон у човеку, јер у њему "постоји болно преобиље

енергије, која тражи излазак у свет, у објект". Полност која рађа треба

да буде преображена у полност која ствара - тиме, верујем, отпочиње

преокрет, откривање андрогинске, боголике природе човека.

Критиковао сам, чини ми се, оне за које говоре да су најбољи српски

песници ХХ века, са становишта неостварености у њиховим

најбољим остварењима - нове стваралачке полности. Дотакнуо сам

нешто битно, врло битно - у споменутој књизи есеја, али, о тој књизи

се још није појавио ваљанији приказ, тумачење. У најновијем, трећем

роману трилогије МЛАДОСТ БЕЗ СТАРОСТИ И ЖИВОТ

БЕЗ СМРТИ,показао сам да нова стваралачка полност игнорише

култ (гетеовски) вечне женствености, поробљавајуће, хришћанске,

раздвајајуће. Написао сам (стр. 169, у књ. Религија поезије) : "Нови

човек и стваралачка тајна о човеку објављује се у спојености полова

нове стваралачке светске епохе, у култу андрогина, девице - младића..."

То је тешко схватљиво, сада, и у оквирима наше савремене

културе и савремене књижевности, али - биће схваћено кроз време: шта

објављују моји есеји, моја поезија и романи мога последњег

циклуса...Мисија човека, па и уметника, како ја разумем ствари,

понављам, није анђеоска, пасивна и нестваралачка.

Није згодноцитирати себе, али ипак желим да поновим, јер се то тиче суштине

стваралаштва и стваралачког чина, тајне човека и тајне стваралаштва :

"Антропологизам Достојевског и Ничеа је за песнике

важнији од антропологизма Елиота и старе хуманистичке

антропологије!"...

Међутим, о томе сам ја књигу написао и вреди је

консултовати, читати, крајње критички...

Окружење једног уметника / ствараоца је збиља времена у

којем ствара, живи; часописи, штампа, издавачка предузећа; политичка

ситуација, повољна и неповољна. Оно што окружује једно уметничко

дело, када се појави, то су Јазови. Сувише је подигнуто јазова и

баријера - ономе што је доиста уметност. Пожелео сам да их

рушим, мада је тај покушај налик на Дон Кихотов бој са ветрењачама.

Тако се догодило да сам, прво, 1998. године објавио огроман зборник:

"АЛМАНАХ ЗА ЖИВУ ТРАДИЦИЈУ, КWИЖЕВНОСТ И

АЛХЕМИЈУ", а 2000. године десет бројева часописа "Заветине", о

свом руву и круву. Биле су то, и надам се да ће такве и остати,

истинске трибине - српског неофицијализма, чијим се сматрам

представником. Желео сам да пружим прилику, оним уметницима и

оном уметничком стваралаштву, којем је главни покретач : књижевна

истина...Кругове општења треба ширити, а не сузавати; треба их

ширити максимално...Нећу говорити о непријатним стварима; рећићу

нешто о једној најпријатнијој, најневероватнијој, најнеочекиванијој, која ми се као уреднику и као човеку догодила. Много је даровитих људи писало песме, или сликало слике, или испољавало свој несумњиви дар, и било је спречено. У младости сам раној волео једну девојку, која је била много бољи песник од мене, и која никада није објавила ни једну књигу песама. Растали смо се пре много година; никада је више нисам видео. Причали су ми да се удала за другог; да се развела касније и да живи у једној од наших варошица у унутрашњости Србије; међутим, више од тридесет година је нисам видео...Неколико месеци после изласка "Алманаха за живу традицију, књижевност и алхемију" добио сам ово, њено писмо:

"... Сад бих желела да се мало нашалим да нисам писала

песме, некада давно, не бих се заљубила ни заволела.

Никада нисам престала да пишем песме, пишем их и сада.

Можда сам објавила у неким провинцијским часописима пар песама.

Књигу нико није хтео да ми објави. Они који су могли, уредници, и

други, припадали су свету ждрикића, то јест бастионима

официјелне литературе, која је пуна лажи...Занима ли вас ко је

Ждрикић? Књижевни добошар бр. 1. У једном селу у Звижду после

рата, уз шефа Месне канцеларије, службовао је и послужитељ,

грбав старац, што је волео да попије; онај што је лупао у добош,

обавештавао о обавезном шприцању стоке, и другим наредбама нове

комунистичке власти. Добио је тај посао, јер је помагао

партизане; Немци су га или четници једном ранили, али су га

укућани сачували од хапшења. Тад се можда звао Жикић - ту су

ми причу испричали сељаци који не лажу. Добошар Жикић вам је

био онај највидљивији, најсигурнији, најближи знак нове власти. Па је

ушао и у причу и у предање...Е, кад је умро Жикић, наследио га је

други сељак , нешто млађи, онај што је завршио неки од курсева на

радним акцијама. Волео је да лаже, да њушка и цинкари мештане;

код већине уопште није био омиљен; па га прозваше Ждрикић!

Имао је он право име и презиме, записано у матичној књизи, али

мештани су му лепили надимке иза леђа, зависно од околности.

Звали су га и "Дева", и "Јаничар" и "Фљикета"... Е, тај вам је

Ждрикић родоначелник свих наших чувених уредника, књижевних

критичара, чланова књижевних жирија, универзитетских професора

књижевности... Од општинског добошара родила се чета мала али

одабрана књижевних добошара који жаре и пале књижевним

животом Срба: многи чезну да им Ждрикићи објаве књиге, а још

више и да им напишу позитивне реценезије или доделе неку од

угледних књижевних награда...

Ја сам осетила на својој кожи "грехове и доброчинства

наших Ждрикића", као и неки други даровити писци, о којима

нико други осим најужег окружења појма нема да постоје, и ја

верујем да су све то изгубљени људи, чија се срца никада неће

променити, па им се према томе неће променити ни судбина.

(...) Спасио ме је од пакла и нихилизма Алманах за живу

традицију, књижевност и алхемију .

Оснивачи овог Алманаха су незадовољни многим стварима

у нашој култури и књижевности - ту тако мало има буктања

самопрегора! Погледајте културне рубрике наших дневних листова

са тиражима који нису за подцењивање, без обзира да ли је реч о

"Политици", "Демократији", "Дневнику", или "Блицу", или

"Борби", или већ неком другом листу - колико ту има ствари

богатих и цветоносних, лепих и истинитих, колико има покушаја

да се оне врате у онај круг коме изворно припадају? Колико се ту

развијају ствари у њиховој потпуној стварности? Погледајте књижевне

часописе, све одреда, прилоге у њима и тз. књижевну критику, начин

вредновања - и осетићете брзо колико се историјски човек удаљио од

древног доба, од изворног стања.

Или погледајте шта и кога објављују најмоћнији издавачи код

нас данас!

Погледајте колико има савршено направљених лутака и

пуњених фазана!

Где су они, чије рукописе нико не објављује?

Где су они ствараоци који се не помињу, чак нигде?

Где су они које мимоилази све, књижевне награде, антологије?

Има ли земље у којој има више књижевних награда и мање битних

стваралаца?

Где су они који не припадају клановима и групама,

формираним по генерацијским себичностима и ограниченостима,

идеолошким афинитетима, савршеној мимикрији, или наводним поетичким сродностима, где су они чије књиге прећуткују?

Докле ће нам солити памет они који гомилају мртве и

преживеле околности и односе, као што даноноћно мењају своје рубље?

Докле ово труло стање које се наталожило и не миче се, које се одупире божанској експанзивности и не сарађује са њом?

Докле ћемо да се вртимо у руинама старога чадора?

Ми знамо оно што је Емерсон знао: "Свака изгорела књига или

кућа, просвећује свет; свака ућуткана или угушена реч одјекује

светом.Чим се истина увиди, враћа се душевно здравље и размишљање,

како код гомиле, тако и код појединца.

Варалице варају сами себе, мутиводе муте против себе. Онај

који у друштвеном животу искључује друге, не види да сам себе

искључује из уживања, које хоће да присвоји.

Присетимо се старих истина: У природи је духа да присваја

себи све ствари. Исус и Шекспир су фрагменти духа и Емерсон их

је већ одавно љубављу победио, и уврстио их у своју душевну

имовину.

Не занима нас површна и слаба критика, већ Творилац, или

Песник који "казује, одређује и репрезентује лепоту. Он је монарх и

стоји у средишту. Јер свет није нико украсио и окитио, него је од

почетка леп. Бог није створио само неке лепе ствари, НЕГО ЈЕ Лепота

СТВОРИЛА ВАСИОНУ. За то ни песник није трпљени и

ограничени владарчић, него цар у своме сопственом праву".

Важан нам је дух и прогрес човечијег живота. Важнији су од

смрти и пролазности.

Дух, јер у њему постоји - како вели Емерсон - "дубљи факат,

него што је поравнање, а то је његова природа. Дух није изравнање

него живот. Дух постоји. Под целим овим узбурканим морем

околности, чије се воде приливају и одлевају у потпуној

равнотежи, налази се амбис праве суштине. Суштина или Бог није

само једна сразмера или део, него целина. Суштина је неизмерна

афирмација, која искључује сваку негацију. Суштина држи саму

себе у равнотежи, и прима у се све сразмере, делове и време. Отуда

потичу: природа, истина и врлина. Порок је исто што и одсуство

или немање ових особина. Ништавост и неистинитост, могу

додуше служити као велика ноћ или као сенка, на којој се као на

позадини оцртава жива васиона, али ипак они нису у стању ништа

извести или урадити, јер су ништа. Не могу учинити ни зла ни

добра. Штетни су толико, у колико је горе не бити него бити".

Не размишљајте докле ће трајати ово што сте започели, браћо

Лукићи, драги Мирославе! И колико ће годишта изаћи алманаха...."

Писмо као да је дошло с ону страну гроба; написала га је жена

коју сам давно волео и која је била даровитији песник од мене.

Личност, која је вредела и вреди. Она, која је доиста прочитала

"Аламанах..." од корица до корица. У њеном писму је много

прецизније, рељефније и дубље била оцртана збиља окружења

уметника и њихових настојања... То писмо је потврдило да смо били у

праву када смо покренули "Алманах", безмало уз помоћ "штапа и

канапа", верујући да ће наступити године које ће садржати дубоку,

лековиту силу, која се скрива испод сваког факта. Оно што изгледа и

што је било ненадокнадиви губитак, вероватно беше прилика коју је

тајанствени случај припремио за поравнање. Ми гонимо ђаволе, као

и анђеле, само зато да арханђели дођу...

- Каква је то вештина, или "алхемија", која из информационог поља Универзума, кроз уметника, материјализује

дело?

Тајанствена. Ја сам човек културе; и вештина и алхемија су

ствари културе, тј. велике борбе која се у њој води између вечности и

времена. Култура се великим снагама опире рушилачкој моћи времена.

Она се - висока култура - бори против смрти, иако је немоћна да је

стварно победи; култури је драгоцена вечност, непрекидност и

континуитет, постојаност културних делања и споменика. На жалост,

српска култура је збир многих дисконтинуитета, о којима је јавно и

смислено говорио, делимично, колико ми је познато, не случајно,

песник Миодраг Павловић. Тамо где влада само култура за народ,

тамо где се глорификује цивилизација "као оруђе земаљског царства",

тамо где се дубоко ужилио исконски утилитаризам, култура је украс;

цивилизација је прецењена... Култура је племенитијег порекла од

цивилизације, Берђајев је говорио с правом да је култура никла из

култа, Б. Хамваш исто. Култура има религијске основе;цивилизација

их нема...Тајна "вештине" којом из Универзума, кроз уметника,

настаје Дело, велика је тајна: тајна стварања је божанска...Тајне

"заната" се не одају ни јатацима...Имао сам понуду да покушам и

напишем књигу о настанку првог и другог циклуса мојих романа;

можда ћу то једном, ако Бог буде дао, и покушати, и урадити, али сада

је, преда мном, верујем нешто друго, прече...У књизи коју управо

припремам, у 23. књизи УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА,

Источнику, отрпавам аристократске изворе српске културе, тражим

изворе културе прошлости. И припрема другог, допуњеног издања књ.

есеја "Религија поезије", биће прилика да се детаљније, још

аналитичније урони у тајне стваралачког развоја, тајне личности,

православне културе и богочовечанског реализма, у дубину

андрогинског и боголиког...