MRTVACI NA MESEČINI

PČELE

Tajanstvom nastanjeno Zakršće. Omermereni vernici. Naslage poraza i ljubavi. Otvorene žile u nevreme. Ubod u zenicu. Kandila pogašena mrakom. Pijucima u lice bogorodičino. Nakazne krstače po utihlim glasovima. Neopisivost sačuvana jedino u pogledima mrtvaca. Na životinjskoj koži, u osami, slovo čovekovo. Pčele u Zakršću. Ni reči više. Gluvonemlje, neoboriv zid tajanstva. Uzalud krvav, prljav nanos.

Na raspeću, oslobođeni bola, sunčamo svoje poroke. A žaoke pod udovima, pa u prašnicima parafinskog cveća, pa kroz neobično visoko rastinje.

Stavljate li to šake u košnicu? Osvrćete li se?

BEŽANIJA

Prognan, zastaješ, oslonivši se o samoću. Isparavaju se uspomene, mokraćno, kao mlakve. Neka ruka, eno, pođe ka tvom licu i zasta.

Vazduh, pun truleži, naseljava prazninu.

Ujedaju te starinska ogledala iz one sobe.

Uzalud bežiš. NJena pletenica pretvorena u omču. Visićeš između dva dana, između dva brda. Meu očima će ti najlepši, najtužniji san zastati. Po jeziku će pasti sneg. Onaj visoki, neugasivi.

Kolovozom već studeno listopadi. To je ta bežanija.

LEŠINAR

Viđamo se, više puta, na visokoj steni. Moja smeđa moždana kora tako silno mami tvoj savijen, krvav kljun.

Raširićeš se nad mojim licem, jednog dana. Senka će biti teška, sveobuhvatna. Iskočiće skrivena, poslednja ogledala. ošinuće te, zapanjiti, zasititi.

Draga divlja ptico. Dodiruješ me krilom češće nego što bi to smela. Tako često da me podsećaš na ruku zaručnice.

Napustila si svoju plavu kuću i dolaziš. da bih ti prekration put, penjem se lagano no uporno.. Izgubio sam dosta prljave odeće i kože. Možeš mi već sagledati nutrinu. Istina, nejasnu ali stvarnu.

Hranim te. Želim da budeš dostojna mog srca. Bacam ti redovno po čelnu žlicu isklještenih reči. Rasti, surova lepoto uništenja. kada se konačno obrušiš, da zadrhti ovo malo zemlje pod nama. Da se šuma razgoliti, da planina, u strahu, ključ najpitkije vode baci.

Kako su ti samo ružno ime dali, ružo krilata. Kriju se od tvog ogromnog, crnog oka. Uvlače se u zemunice. piju prašinu. Stišavaju damare.

A ja nastavljam put do mesta gde ćemo prestati s upoznavanjem. kada mi bude najzimnije, znam - ogrnuću se tvojom usplamtelom senkom. I biće to moje poslednje leto.

LOV JEDAN

Posrćući, vraćamo se iz lova. Mračni i golemi, osvanusmo u Zakršću. O bedrima sablje mesečaste. Na prsima gnojne, zemljaste toke. psi nam odoše predaleko i verovatno nas uopšte neće stići. A zver koja nas izmami iz mirnih domova, uteče preko Planine, čije skute rosimo, jutros, svojom krvlju.

Krošnju čuda obrstile su crne srne. Muk nam vatru sasipa u potiljak. Iza busije čeka nas otrovsmilje. Telo zaraslo u grdne rane. Usta suva, gležnjevi iščašeni. Divlje jabuke.

Sedosmo u trpku senku sunca i hrabro otvorismo grudi.

Iznutrica, malo pogače, miris detinjstva. Rakija od korenja nepoznatih biljaka. I mladi luk, kao pogled mlade njene.

Zatim ustajemo, nalik pustinjskim medvedima. Vučemo se preko visoravni, niz malinjake. Oružje nam zarđalo, ruke nam zarđale.

LOV DVA

Na vrhu Planine pojavi se zver koju želesmo usmrtiti. Pozdravlja nas dugim, osvetničkim urlikom. Ona suviše dobro zna da nam, ovako izmamljenim i izigranim, nema više povratka.

Kad smo polazili, srušili smo kapije i plotove, zatrpali bunar, u ptah pragove istucali, prozore oblepili balegom, neveste ustupili susedima, decu odneli u polja, odakle se možda nikad neće vratiti. Baš kao ni mi.

Posrćući, vraćamo se iz lova. Sa glavom punom slova i olova.

O, da li ćemo stići do potoka da umijemo svoja lica. Na samrti, ipak, moramo biti lepi.

NEROTKINJA

Pustoš na licu žene koju ištem istim ludim i uzaludnim pokretom kojim ona ište seme jabukovo.

A vreteno izmaglice, pa drvlje i kamenje, pa zvonjava dojki po zidovima praznih crkava, pa kletva bedrom isklesana, pa crne kocke dana u nedogled.

Stope u Lozoviku i pramenje po čokotima. trava bezreosna i cvet izvitoperen. Pucaju čaure opijuma, puca visoko srce. Zemlja, posna i raspukla, kruži oko zvezde padalice.

Daleki predeli bujnog rastinja dolaze joj katkad u san i ona vrišti tiše nego što voda ljubi mahovinu.

PRIJATELJ KOJI STANUJE PORED GROBLJA

Moj prijatelj zaista stanuje pored groblja. Tu ništa nisam izmislio. I zašto bih?

Možda mu vampiri krv piju, možda mu izjutra pevaju mrtve devojke. A jedna kost mu neprestano u prozor udara, kao galeb.

Prijatelju moj, prijatelju, koliko svetova imaš u glavi, kakva sve doba! Okeani te mole da ih opet posetiš, pasati čekaju da ti mornu usnu dotaknu. bezbrojne školjke zaljubiše se u tvoje oči, bezbojne školjke.

Svakoga si pretekao u nevolji, prijatelju moj. Strašna tajna u desnoj ti ruci spava.

Lađu imadosmo, i pučinu, kao svi morski vuci. Puno soli imadosmo u nosnicama i priviđenja u lobanjama. No jedne noći zvezde padoše kao tuča. Puče paluba od prevelikog tovara ljubavi, pramac se razbi o oštar sprud. I voda nas izbljuva na crno tle, gde se zadržasmo.

Sada nas ljube žene vrlo jednostavne. Sada smo tako nepokretni. reci, iza vatre zimne šta nam osta? Ni reč opaljena, da je prepišemo.

Moj prijatelj zaista stanuje pored groblja. Kao i ja, uostalom. Tu ništa nisam izmislio.

UZIDANA MAGLA

Oprosti zbog nesporazuma jer vidljivost pod očima je toliko slaba.

Ni reči o ljubavi koju dodirujem tako često kao tvoje rame. Ni reči o rosi koja mi sa čela pada.

Pusti da odbolujem taj predeo. Lokvanji Će uskoro izaći na sprudove, u pesak sunca, a moj govor još je daleko. Eno udvara se nekoj uzidanoj magli.

Neposlušna glava dozvoljava da se u njoj sve događa bez mog znanja.

Zašto ruka toliko trpi na ivicama razvejanog rama? Dolazi, zar, ponovota slika iz nevidiša, ta suza pomožena sa čuđenjem, ta nemoguća kiša.

Opet, dakle, prsti su sasvim npokretni. Ni poraz da ucrtaju.

NEOBUHVATNI LIK

I opet tvoja senka, i opet tvoj neobuhvatni lik. Zašto me tako glasno posmatraš, zašto me nagovaraš da se iznova predajem tvom beskonačnom glasu patnje?

Rasprskavaju se i kolena pod ćutanjem. I putevi me već zaboleše od lutanja. Sumraci se mreste na terasama vazduha i utuljenog voća.

Zeleno svratište pred tvojim bliskostima.

Zrelino vantelesna, puna ljubičaste oporosti i nedodira, zašto mi se tako učestalo vraćaš?

SRMA

Vešto se pomagati oveštalim pojmovima. Sa čela brisati kapi davnine. Ići putem nepojamnim, kroz busije. zanemariti opomene prethodnika.

Prkositi omorini. Ljubiti odbačenu ženu. U raskošnoj gladi jesti ražani hleb sa bunilom. Praviti svetle mrlje po dnevnicima. Otimati reč

od savršenstva. Grcati vodu zla, pevajući.

Misliti na velike grešnike, uz ne manje radosti. Strpljivo prebirati po dnu. Praviti krčage od mulja. Tražiti ključeve tamničarske - obdan u jezeru, obnoć u vinogorju.

(Zver i sna pod mesecom se gone do bolnog zagrljaja. Kao železo i srebro u starinskim predmetima).

Hodati rubom. Konačiti po šančevima, krastama ukrašen, obezoružan i nemiran. Sa kovčezima srme iznad glave.

OBLACI

Danonoćno, oblaci mi prolaze iza očiju, dopuštajući da ih samo naslutim. Onda se ogledaju u travi, koja mi do zamišljenih dlanova u kojima gušteri dolazeća pesma.

Kao grozd sačinjen od tvojih kapilara, oblaci najzad dodiruju raskošno čelo, ove stolove pune oplemenjenog zvuka, ovo pomeranje. I tako sve dalje.

SABLjA

Iskova mi je Novak, one zime, po sećanju. U grlo mi je nečujno vrže. Krivu i toplu kao rebro. Dublju odoba oka. Oštru koliko i bol.

Ama beše sablja mimo druge.

Sablja sat. Dok silazim, otkucava mi vreme po stubama. Budi me pre svanuća da vidim čudo. Kazuje mi put do južne drage, prkoseći severnjači. sablja drvo. Pobodena u životinju nastalu ukrštanjem samoće i očaja, nadrasta zemno bilje.

Sablja ptica. Ključna kost joj umesto balčaka. Sablja luč. Uz nju se da večerati. Zalazim u mračne odaje. sa blagom neviđenim, u pratnji golemog straha.

Sablja štit, pa koplje hitnuto u najstvarniji san. saplja kap suzna. Visi mi o trepavicu. Maja se pomračenim vidom. Žljebom joj, crveneći, teku zcezde, alemovi mesa.

Sablja posuta koštanim prahom, izglačana kamenom, obrisana lozom. Ljubomorna na moju desnu ruku. Isukana, miluje dojku žene, raseca muško rame.

Ogledam se u njenom sečivu. Radoznalošću seteta, zebnjom starca.

Sagledah vir temeni. Obale nedostižne. Oca i sina. I grom.

Rekoh, beše sablja mimo druge. Sat ptica luč štit koplje suza čudo.

A iskova mi je Novak, jedne nezapamćene zime, po sećanju.

SMRT VOJVODE PRIJEZDE

Vojvoda Prijezda, usvojeni predak naše kuće, skončao je prirodnom smrću, hitnuvši se sa gradskog bedema u moravu. Bi ozvezdan talasjem, proglašen kukavicom i kuražnikom, izgubi velmoški posed i nađe tiho utočište u peščanoj zemunici.

Danima sam čitao njegove godine i od svega mi ostade samo skrhan mač u ruci i ustreljeni at pod stagnama. Ali, nikom se ne poverih da tužna vojvotkinja mi slepu decu rađa u dubokim, tajnim lagumima stalaćkim, voleći me istim žarom kao svoga gospodara.

Podanici ga za života viđahu samo u oklopu, na megdanu, smrknuta i pogubna, sa nevelikim ožiljkom među gustim obrvama. A nikad mu ne spaziše

trezno lice za trpezom, niti doznaše za njegovu blagu srčanost u ložnici.

Sudnje noći šljivin cvet je goreo uz obalu. Nad pomoravljem je visila suzna trepavica. Sa najviše kule vojvoda se namerio mrtvima u pohode. U grkljan pun baruta i ćutanja, u nosnice pune tamjana i ženske puti, istog časa grunu rečni bezdan.

Dok se obrušavao u zvezdanu vodu, činilo se da vrlo samotnik poleće u neki grad stalniji od stalaća, u neku mirnu pokrajinu.

IMANJA

Imadoh

neizrecivost prigušenih lampi. Bistru, tešku vodu u prsima. Sluzokožu među žalfijama. najezdu pomame i skrušenosti. Iskudanu čipku neke davne, tavne muzike.

Imadoh

grad večernji, keltski. Ikeansku tišinu svoje majke. Vrtove pune inja i zverinja. Munje zatvorene u san. Kleto srebro srpskih manastira. vatru upredenu dlanovima. Oružje nalik bosioku. Svitu puževa u gori.

Imadoh

lađu niz vreme otisnutu. Divlje, čudesne predele čemernika. Pod rečima zaugljeno bilje. U jezeru jato nagorkinja. Riznice skrite, glasove nerazmrsive.

Pa zgubih.

O NEGDANJOJ LjUBAVI

Pradavna slika u isteklom krljušti se oku. zaman talase nevidljive vraćam. Nežna ruka nemilice steže. Uz vrat se penju vreže svele.

Pradavna slika, riba oštrih peraja. Vid mi šiba, spokoj muti.

Četinarska igla rubi pamćenje. I poslednja kap se gasi u eustahijevoj trubi.

Pradavna slika, anatema dečaštva. Dragi kamen iz rubeža.

Mračni odsjaj hrizantema, pa rasipništvo pržine na izigranim obalama.

Pradavna slika, grešni plod lešnika. Pozne krstonoše na obzorju.

Mrtva usta, živa rana.

MIR OPET

Kao soko i utva zlatokrila. Pod nama jezero duboko, preduboko. Sunce uhvaćeno u okov srme i bola. Nebo se spustilo, voda se otvorila. Munje po ivicama. Kob sa dalekih zvonika. Glasovi nevidljivih gospodara, čije ruke nas zavadiše, čija ramena čekaju u nizijama.

A u Početku beše tišina, nadvodna grobna. Hladni prsti, zatim, potpališe sene. I umor nas obvi. I lepet, i vrisak, i stropoštavanje.

Ko li je pao, a ko se dočepao obale? Sa ogromnom ranomu grudima, sa jednom smrĆu iza sebe.

Na dnu jezera vodene zmijurine uvijaju se oko rumenog perj. Krilima se ogrću, pate od iluzija. U vazduhu više nikakvih znakova borbe. Opet mir između zemlje, vode i neba.

DROBNJACI

Grunuše drobnjaci u đavolji do, u žitorođe. Sa teškom maglom pod veđama i naramcima ljubomore pod užeglim kožusima. Noseći i mešinama nostalgiju i med od jagorčevine. Praćeni ugarcima i kretalicama. Sa kostretnim uspomenama pod klobukom.

Ošamutiše ih neznane pitomine.

Uzbuđeni vazdušnim pustinjama i nemanjem žena pred vratnicama, vlažili su bagremare i trgali konope, ispažujući mutne krike pod tuđim nebesima. Najzad, shvatiše da sve se ruga njihovim silnim porocima i vratiše se u do.

U žitoru isklasaše nova jutra. I poteče reka velika kao bramaputra.

ČARNE ČAURE

To nisu igre, ta čarolija teskobe koja nas obuzima u polju dok se pod prizemnim oblacima spotičemo o skamenjenu zob. Ta mrtva svetlost u večernjem krugu. Ta kob. Ta liptava moždina.

Zavlačimo se u plod maka i vekujemo do zore. Uljuljkuju nas varave žene glasom zanesenim, šibaju nas mrkim vlasima.

Smešna prostranstva i mlake struje ugrožavaju nam utočišta, gde lučimo svilu, kao larve. Omamljeni mirotočjem i tamninom. Odolevajući iskušeljima da odlutamo. Sigurni i veliki samo među ovim zidovima.

To nisu igre, ta uvijanja oko moćne nemoći, oko puste draži. Grlom dok grlimo reč neizrečenu. Dok izmišljamo razloge za san. Dok dižemo nešto kao risan nad strmim uvalama. Spasavajući se od nevremena i od prostih izlazaka.

GUJE I SVETILjKE

Podmukla svetlost u kožnim zavesama.

Iz presnog sna raste noćno teme. Mučno se dalek jecaj množi. Zlatni noži jezde prkosnom rudinom. Mudrost kopni pred putenim obeležjima. Zbijene senke u procepu. negde sviraju vilenjaci, ogrnuti smrekom, izgovarajući njeno ime u nekom neshvatljivom zanosu.

Ružaju zaboravljene reči u kutu. Pružaju se, i lome, maštovite grane. Palacaju misli, gasnu ramena. Glava obrasla u kukutu.

Požar i mraz kidaju nebesnu nit, mrse štivo prirode.

Svetiljka prineta licu kao špilji. Nepogoda uhvaćena u magnovanju. Rumen uteklih voda, grumen iluzije. Guje u zglobovima, krstima, jabučici. U snu, zbilji, među prstima. Zubi trujni ispunjeni sokom, bleštave im zene. Guje zelene, iz krša, skotne. Gnezdo im u podu, duboko.

Nikako da odu.

MRTVACI NA MESEČINI

Moja pesma se opet vraća mrtvacima na mesečini. Pomalo materinski, pomalo pseći. Ona obara piramidu insekata i zavlači se pod gole kosti, nalik crnoj leptirici.

Mrtvaci izgledaju sve nestvarnije, a pesma se zgušnjava i postaje obelisk. deo predela silazi sa geografske karte i penje se na moj dlan.

Mravi putuju na mesec. Bez žurbe i bez pamćenja.

Nalazište pomora, izvor čini. Glavni manastir uništen, bogomoljke razvedene, skršen štap.

Moj brat mrtav. Sedmoro dece kraj njega. Dok se oni polako i neumitno pretvaraju u zrak, les i vodu, ja se očajnički veselim po natrulim doksatima, crtajući mala sunca.

Mrtvace na mesečini samo moja pesma pohodi. Moja pesma, moja mukla snaga.