КЊИЖЕВНО-КУЛТУРНА ЕВОЛУЦИЈА БЕОГРАДА/ Маја Д. Стојковић

Треба посебно експлицирати начин на који Ј. Пејчић обликује синтагме које користи као супституционо решење за номинацију главнога града. Синтагматски елементи срасли су у полусложенице од којих свака у свом саставу има именицу град. Остале именице које се овде јављају као неизоставни други члан целине, место придева бео, имају функцију продубљивања семантике: град-домаћин, град-тврђава, град-храм, град-изненађење, град-сан...

Поред ретроспективног приступа, који се огледа у освртању на већ објављена дела у којима се о Београду говори, Ј. Пејчић приказује и проспективно посматран Београд кроз „визионарску имагинацију“ писаца који су га окарактерисали као својеврсну слику антиутопије (Светолик Ранковић, Драгутин Илић, Стојан Новаковић, Лазар Комарчић). На тај начин бива у потпуности остварена тежња аутора да дâ свеобухватну представу о престоном граду.

За разлику од првог и трећег сегмента књиге Ти, међутим, други одељак је специфичан по томе што су мање целине унутар овог дела издиференциране поднасловима, као и по чињеници да залажењем у информације о настанку и развитку културно-научних установа града реципијенти не доживљавају Београд само као извориште уметничке имагинације, већ се његов портрет знатно продубљује. Па ће, у оквиру овог дела, Ј. Пејчић проговорити о знаменитим, а у новије време готово заборављеним личностима, којима се мора приписати заслуга за културно уздизање Београда. Аутор ће ову целину посветити развоју издаваштва, библиотека и архива, јер институционализацијом духовне сфере долази и до процвата престонице.

Трећи сегмент представља врло аутентично и поуздано обликовану реконструкцију догађаја који се везују за посету индијског нобеловца Рабиндраната Тагоре Београду. Набрајањем светских центара које је овај велики књижевник обишао, шаље се јасна порука читаоцу да се и Београд сврстава у европске метрополе. Међутим, кроз навођење речи самог песника истиче се диференцијација српског народа од осталих народа Европе. Тако Београд наставља да опстаје на граници двеју култура, на граници двеју традиција, не подилазећи ниједној, али се и не супротстављајући експлицитно некој од њих. Да се све преламало управо у белом граду сведоче значајни историјски тренуци, међу којима Пејчић посебну важност приписује Великој сеоби српског народа из 1690. године. Прелазећи преко Београда, наш народ је прелазио међу која дели две цивилизације – „византијску и православну“ и „западноевропску и католичку“.

Нарочиту вредност монографије Ти, међутим, како документарну тако и уметничку, представља употреба колажне технике, па тако настаје синтеза више различитих књижевних жанрова који се преплићу. Навођењем исечака из новина, писама, цитирањем говора многобројних историјских личности, књига добија на комплексности, убедљивости и тачности.

Иако је књижевно-културни развитак Београда у различитим фазама имао неједнак интензитет, Ј. Пејчић је успешно приказао начело континуитета тог развитка, који први пут бива прекинут за време Првог светског рата, и затим се јавља у виду поновљеног и нечовечнијег ударца у Другом светском рату. Ипак, ни та нарушена еволуциона нит није онемогућила духовно уздизање српске престонице.

Посебна вредност књиге Ти, међутим огледа се у до краја успешно оствареном настојању аутора да читаоцу пружи релевантне податке, као и у чињеници да је мноштво тих података успео да обликује кохерентно, и да их јасним стилом учини презентним. Једну врло комплексну тему Ј. Пејчић је разложио на најважније и најкарактеристичније сегменте, од којих сваки на ефектан начин гради целину с осталима. У том смислу, аутору монографије треба одати признање што је са изузетно развијеним даром за важно настојао, и у томе успео, да створи свеобухватну слику српског престоног града у свима његовим књижевно-културним и духовним испољавањима и зрачењима.

Маја Д. Стојковић

Књига Јована Пејчића Ти, међутим представља својеврсну синтезу сазнања о књижевном и културном контексту у којем се Београд јавља од древних времена до половине XX века. Аутор је књигу током вишегодишњег рада марљиво уобличавао, а за ово коначно издање и модификовао већ објављене текстове, обогаћујући их мноштвом нових и поузданих информација. У структуралном погледу, издвајамо три целине: „Београд у књижевности до Другог светског рата“, „Кратке повести о издавачима, књижарама, библиотекама и архивима Београда“ и „Тагоре у Београду“.

Пејчићев преглед књижевних споменика везаних за српску престоницу представља поливалентну целину. Поред документарног значаја, ови извори представљају важно сведочанство о улози Београда као духовног и културног центра не само Срба и Српства, већ и шире. Београд у српској историји и култури он представља служећи се двама принципима – принципом посредности и принципом непосредности; у том смислу можемо разликовати помињање имена самога града од првих писаних споменика (од античких времена: Аполоније са Родоса, III век пре Христа) до текстова у целини посвећених Београду од средњег века наовамо, али и оних важних списа која га тек спомињу, као и оних дела у којима нема директног помињања српске престонице, али су овде наведена зато што су настајали управо у овом граду и што носе његов дух.

Аутор књиге Ти, међутим у одељку који је насловљен „О књизи“ објашњава одабир наслова и истиче како је инспирацију нашао у једној од најлепших песама посвећених српској престоници – „Ламенту над Београдом“ Милоша Црњанског. Партикулом за истицање супротности – међутим – наглашава се опозиција изреченог у претходној тематској целини, па тако Београд стоји насупрот другим европским метрополама, али као вечита противтежа замисли оних који су покушавали да га униште, па чак и као противтежа самога Београда властитој судбини. Пејчић ће тај контраст уочити и веома убедљиво издвојити цитатом из Житија деспота Стефана Лазаревића Константина Философа: „Плачи же паки, Бели Граде, очрњеније своје“. Упркос оваквом колориту, па и упркос насловима неких дела, као што је „Надгробно слово Београду“ патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, Београд је, попут Феникса, увек успевао да се подигне из пепела, да остане усправан, па и да се уздигне и ојача.

Деветнаести век, његов крај и почетак новог миленијума – овим деценијама Јован Пејчић приписује значај прекретнога доба. У више наврата говори о „београдском књижевном стилу“, „београдском сарказму и хумору“, где употребом посесивног придева означава припадност Београду. Све оно што се тада приписивало Београду може се приписати и Србији. Истакнутих културних и научних радника, рођених Београђана, у то време готово да нема. Београд постаје једна хетерогена средина и представља спој паланке и европског града. И сам Ј. Пејчић ће рећи како су весници новог у Београду дошљаци, што ни у чему не умањује њихову „београдскост“. Та припадност престоници везује се за све заслужне културне и научне раднике који нису били пореклом из овога града, али су управо у њему успевали да се афирмишу као уметници и научници (с друге стране, Пејчић, на пример, неће пропустити да нагласи да је Војислав Илић први велики песник рођен у Београду). Међутим, оно што свакако можемо уочити, везује се за чињеницу да Београд, до тренутка када је само главни град Србије, поседује једну аутентичну црту која се битно разликује од свега карактеристичног за друге српске крајеве, али оног тренутка када Београд постане балканска престоница (престони град Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца), он постаје и „чувар српског идентитета“.