АМЛЕД

Житељи једног села у Данској тврде да Хамлет није измишљена личност, створена у Шекспировој уобразиљи, већ да је, заиста, постојао.

У стварности, која се одигравала пре више стотина година, Хамлет није био дански краљевић већ син вође једног од кланова јитландских Викинга. Према овој легенди, коју су историчари записали и обрадили још у дванаестом веку, Хамлетовог оца је убио рођени брат како би се докопао положаја вође клана и притом се још и оженио братовљевом женом.

Хамлет (право име му је Амлед), правио се луд да га стриц (поочим) не би погубио, а онда га је у погодном тренутку, за мучко убиство свога оца – казнио.

Становници села поставили су велики споменик на месту ових трагичних збивања с натписом: “Овде лежи Амлед, најмудрији човек прошлости, који се правио лудим да би се осветио”.

ЗЛИ ДУСИ

„Имајте на уму, драги пријатељу: ко је изгубио народ и народност, тај губи веру предака и Бога. Ето, то и јесте тема мог романа, ако то желите знати. Он се зове Зли дуси. У њима се описује како су нечисте силе ушле у чопор свиња. Ван сваке је сумње да ћу то написати лоше. Пошто сам у суштини више песник него уметник, ја сам увек узимао теме које премашују моје снаге, и зато ће испасти слабо, то је сигурно. Тема је исувише озбиљна. Али, пошто ми ни један критичар до сада није порекао известан таленат, вероватно ће и у овом дугачком роману бити добрих места. То је све.”

(Из писма Ф. М. Достојевског А. Н. Мајкову 21. октобра 1870)

СРПСКА ЈОВАНКА ОРЛЕАНКА

Када је Србија 1912. године објавила рат Турској империји, неписмена чобаница из малог села Копривнице на Ибру, Милунка Савић, скратила је косу на мушки, замаскирала груди и пријавила се у српску војску као добровољац Милун. Провела је седам година ратујући (Балкански и Први светски рат); шест пута је била рањавана, од тога два пута веома тешко. Једва је преживела удар артиљеријског гелера у главу и рану од пушчаног метка који је пробио плућа прошавши поред самог срца.

Милунка Савић постала је наредник у чувеном Другом пешадијском „гвозденом“ пуку и командовала је четрдесеторицом прекаљених српских добровољаца који су обављали најтеже ратне задатке. Њена специјалност биле су бомбе. Неприметно и лако као мачка, заклоњена најчешће тамом, допузала би до непријатељских ровова, земуница, осматрачница, митраљеских и артиљеријских гнезда и са пар прецизно убачених бомби брзо решавала ствар у корист српске и савезничке војске. Њена невероватна храброст, ратничка вештина и слава прешла је границе мале Србије. Страни ратни извештачи назвали су је српском Јованком Орлеанком.

Милунка Савић одликована је два пута највећим француским одликовањем Легијом части, а носилац је и две Карађорђеве звезде с мачевима, златне и сребрне медаље Обилића и бројних других домаћих и страних одликовања. Половином 1918. године одато јој је признање какво није добио ни један официр нити генерал у Првом светском рату. Врховна команда савезничких армија издала је писмену похвалу о њеном беспримерном јунаштву с наредбом да се та похвала прочита пред војничким стројем свих оружаних јединица сила Антанте. На чувеном Вердену доживела је почаст какву Француска никад дотле није приредила ни једном страном војнику. Пред наредником српске војске Милунком Савић биле су у ставу мирно постројене најславније војне академије Европе: Сен Сир, Екол Милитер Сипериер и јединице француске Националне гарде. Примајући рапорт у њену част спуштене су на почасни поздрав заставе француских пукова прослављених у најтежим и најчувенијим бојевима.

По завршетку рата и демобилизацији, Милунка Савић се, као и велики број војника, посебно ратних инвалида, нашла на улици без икакве помоћи државе. Гладовала је не жалећи се ником и једва нашла посао чистачице да риба подове, степеништа и нужнике у београдској Хипотекарној банци. Удала се за поштара, изродила четворо деце и рано остала удовица. Радећи више од двадесет година напоран посао, поред ратних рана које су је начиниле инвалидом, оболела је још од тешког облика реуматизма. За време Другог светског рата провела је скоро годину дана у Бањичком логору.

Херој из Првог светског рата, српска Јованка Орлеанка, Милунка Савић, носилац две француске Легије части, две Карађорђеве звезде и бројних других одликовања и почасти, умрла је у дубокој старости, негде на периферији Београда, где је живела са бедном пензијом у тешким материјалним условима, скоро потпуно заборављена.

БЕКСТВО

Са песником А. В. лежим у болници. Ја сам лакше болестан, већ сам се опоравио и требало би да изађем. А. В. је у много тежем стању. Лече га од опекотина. Увијен је у завоје од главе до пете. Тешко га је препознати...

Онда се нас двојица нађемо на путу крај обале мора. Возим ауто који је права раздрндана олупина. Једва се креће. С напором прелазимо преко неких узвисина и после дуже вожње застанемо у једном нама непознатом граду.

Док помало бесциљно лутамо уским и кривудавим уличицама А. В. се одједном изгуби. Узалуд га тражим. Град је пуст. Нигде живе душе.

Улазим у кафану на самој обали мора. Унутра неколико млађих људи о нечему жучно расправља. На мене у почетку не обраћају пажњу. Говоре језиком сличним нашем али мени, ипак, неразумљивим. Када им се обратим с питањем да можда нису видели мог сапутника на лицу им се појављује претећи израз.

У том тренутку појављује се А. В. Обојица схватамо да ће нас ови људи, на чијим је лицима бес и мржња све израженија, напасти. Узмичемо ка вратима, а онда брзо напуштамо кафану, седамо у ауто и бежимо из града.