KAFKINA FONTANA

Sve je počelo odjednom. Svet mučenika je izašao iz muzeja na ulicu. Držao se neizboranih delova lica, kao u menjačnici, usredsređen između uloženog i dobijenog znaka nejednakosti. Lakoća jednog, slučajno ostavljenog, kovčega podsećala je na ostatke Kafke. Neki čudesan mir izvirao je iz grimasa metafora neobrazovanih čitalaca. Metafora? Da, metafora. Pod milionima kapi ekstremnih padavina Kafkin kišobran je izgubio smisao. Proces svake njegove priče ličio je na priču procesa u kome je prepoznavajući oca zaboravio majku. Roman o stubovima kulture narastanja: lišajeva, bradavica i ožiljaka budnih snova. Hladne niti neprevedenog rečnika poezije dubile su rov u zelenom ledu proze s kojom se trebalo suočiti dan posle Kafke. Usred zabune sa prevodima značenja iskrsli su likovi Aćinovih dopisivanja – pisma Kafkinim tekstovima, onako kako to, samo, Aćin ume da pre-radi.

Među svetom na ulici nesnosni glas škripe sfera. Kao u gimnastičkim salama tzv. pozorišta. Sve je počelo odjednom. Izborani delovi lica polusveta nešto su slavili u svom neprovidnom zamku. Na ulici nikome od njih nije smetao kovčeg sa Kafkinim ostacima. Na jednoj klupi, duboko iza, u parku pejsaža crnobele pozadine, Borhes je mučio Sokrata traktatom o Hristovim dilemama. Na mestima, koja je trebalo sugestivnije povezati, Dostojevski bi se pozvao na Kafkino slikarstvo neizboranih delova lica sveta izašlog iz prepariranih senki nedovršene prošlosti.

Iz pravca neprovidnog zamka dopirao je jecaj istorije istorija. Proces plača uvek treba da liči na plač procesa –dodavao bi Aćin u svojim lakim ženskim pričama o teškom kultu strasti. Ljubomore i nepristajanja, čak i u načelu, na deobe i seobe sa kojima je Crnjanski pokorio Itaku, London i Beograd.

Sve se završilo odjednom. Neko nevažno neprimetan sklonio je sa ulice kovčeg sa Kafkinim ostacima. Na istom mestu, po začuđujećem sklanjanju, otvorile su se kaverne Kafkine fontane ukrašene gomilom lego kocki sa kojima je Borhes opljačkao kafkijanski svet Dostojevskovih idiota.