Какав, бре, дисидент!
Датум постављања: 04.03.2019. 12.10.25
"Када човек прати догађаје везане за твоју личност, још од времена Милована Ђиласа, намеће се утисак да је политичко руководство, с обзиром на југословенску праксу, према теби испољавало веће стрпљење него према икоме другом. Како то објашњаваш? Да ли су страховали од инцидената са личношћу која ужива углед и популарност у јавности?"
- Што се стрпљења тиче, потпуно си у праву. Мислим да су водећи српски политичари искрено настојали да ме по сваку цену сачувају као партијца, писца и човека. Верујем да су њихове мотивације биле добронамерне и пријатељске. Било би неправедно ако бих у њихове ставове укључио и онај вулгарни прагматизам - мој литерарни утицај, популарност и слично...
Славољуб Ђукић: ЧОВЕК У СВОМ ВРЕМЕНУ.Разговори са Добрицом Ћосићем - Филип Вишњић, Београд, 1989, тр. 231, поглавље "Године изолације"
Ко је, у ствари, Д. Ћ., тзв. "Геџа"? Сумњиви дисидент? - Најблажи израз. Или "тројански коњ" тзв. поштене "партизанске опозиције"? Прави дисиденти, рецимо, на истоку, у тзв. народним или комунистичким демократијама, или су убијани, или лежали на дугогодишњој робији. А овај наметани писац - наметнут преко сатанистичког Агитпропа - од затвора је у Титовој Југославији, видео само онај голооточки, као радознали писац? повлашћени агитпроповац? високо позиционирани титоист? Све је он то био, и никад није крио. Зна се ко је на Голи Оток могао да дође - само полицијаци и проверени једноумци, што су уживали високо поверење самих врхова те страшне "државне творевине".
У суштини, овај писац је био у некаквој сумњивој изолацији. Реално је о њему писао код нас, стварајући некакав какав такав пут у превредновању овог наметаног писца, колико знам, само један средњешколски професор књижевности (М. Мркић, с тим што одмах ваља напоменути да је та врста "пионирских књига" превредновања, била малог домета, јер је Мркићева оштра књига штампана као ауторско, тј. библиофилско издање у симболичном броју примерака! Што значи да је и самом том чињеницом тај покушај био осуђен на неуспех.) Повлачећи се тобож из јавног живота као председник СКЗ, како би се искључиво посветио "свом литерарном послу", овај наметани писац је лукаво ишао на руку сатанско-агитпроповским меким шапама, које су вешто давиле све оно што је природно надолазило у таквој једној врсти државе, каква је била Титославија.
" - После оставке на председничко место у Српској књижевној задрузи, имао си жељу да се повучеш из јавног живота и искључиво посветиш свом литерарном послу. Да ли су ове ствоје намере биле искрене и реалне?
- И искрене и нереалне.Изазване су мојим тадашњим расположењем: отићи, све напустити, искључиво се посветити књижевном послу. Али, то није успевало. Ја нисам у стању да се затворим у четири зида и одвојим од свега онога што се око мене догађа. Припадам народу чија је интелигенција одувек била ангажована у његовој судбини. Ту традицију не само што нисам желео да прекинем, него сам сматрао својом дужношћу да је следим целим интелектом. Писаћи сто је за мене тесан и недовољан простор да се живи један радни живот у овом времену и на овом тлу..."
Извор, наведено дело Славољуба Ђукића, стр. 232.
Шта све то значи, та, тзв, "традиција" на коју се позива овај наметани писац тзв. титовске елите? Опште место, али и у тим општостима има, упркос завидној висини агитпроповске сатанистичке мимикрије, и трагова неуспелих "укривања трагова". У књижевност је, српску, овај човек залутао, или боље речено, био угуран као један од поверљивих и способних агитпроповаца, значи сатаниста. Временом ће се појављивати и друге, критички написане књиге, које ће раскринкавати овог наметаног писца, јер "од намета нема селамета"!! Нема. Не само стари професор Мркић, и други ће - пре, тзв. официјелне књижевне критике, и оне академске, и оне авантуристичке, које фаворизује жута штампа, разне тиражне новине, у којима још увек ведре и облаче тзв. црна пера лажне титовске културне (сатанске) елите!