Био-библиографски податак

Поезија и есеји Павловићевни објављени су на свим европским језицима и на неколико оријенталних језика. Редовни је члан Српске академије наука и уметности и Европске академије за поезију, носилац једног француског и једног нашег одликовања, и већег броја књижевних награда, међу којима награде Удружења књижевника, Октобарске награде града Београда за драмско дело (1963), Струшког златног венца (1970) , Октобарске награде града Београда за целокупно стваралаштво (1991), Златног кључа града Смедерева, Змајеве награде за поезију. Осим тога, награда „Бранко Миљковић", „Раде Драинац", „Тодор Манојловић", „Десанка Максимовић", „Јован Дучић", „Вук Караџић", „Лаза Костић", „Ђорђе Јовановић" за допринос књижевној критици и теорији, Награде издавачког предузећа „Нолит", Сребрне плакете „Felix Romuliana" и Плакете Дисовог пролећа, Европске награде за поезију - Вршац, Жичке хрисовуље, Златног крста Кнеза Лазара, награде „Ramonda serbica", „Рачанске повеље", Европске награде за поезију града Минстера (2003).

Поред више од четрдесет песничких и двадесет есејистичких књига, две књиге драма, четири књиге путописа, пет антологија, пет књига превода и већег броја приређених књига, Миодраг Павловић је објавио и шест књига прозе:

Мост без обала. Приповетке. Матица српска, Нови Сад, 1956, проширено издање 1982;

Бивши људи. Просвета, Београд, 1995;

Узурпатори неба. Аутобиографска проза. Прометеј, Нови Сад, 2000, проширено издање, Зограф, Ниш, 2004;

Други долазак. Роман. Нолит, Београд, 2000;

Афродитина увала. Роман. Просвета, Верзалпрес, Београд. 2001;

Краљица Таме. Роман. Просвета, Верзалпрес, Београд. 2001;

Миодраг Павловић, песник, есејиста, прозаист, драмски писац, рођен је 1928. у Новом Саду. Следеће године његови родитељи прелазе у Београд, где је отац, Београђанин по рођењу, постављен за управника Поште број 1, на данашњем Тргу Републике. Похађао је основну школу «Јанко Веселиновић» , на Дорћолу, затим Прву мушку гимназију. У Трећој мушкој завршио је од трећег до шестог разреда, а у Другој мушкој седми и осми разред и велику матуру, које је био ослобођен. Српски језик предавали су му професори Божидар Томић, Цвета Шитин, Синиша Кордић и Божидар Ковачевић. Отац је учествовао у ратовима 1912, 1913, 1914-1918, а за време Другог светског рата био у италијанском и немачком заробљеништву, затим се вратио у Београд. Очева родбина пореклом из Мачве по мушкој линији, из Ваљева по женској. Мајка рођена у Бјеловару у породици Илића, личког порекла, од Госпића. Медицину је студирао и завршио у Београду, од 1947. до 1954. У исто време стекао је знање страних језика. Радио је у Трећем дому здравља у Београду, био стални сарадник НИН-а, директор драме Народног позоришта у Београду (1960) и двадесет година уредник издавачког предузећа Просвета.

Од ране младости привлачи га књижевност, поезија, драмска уметност, историја књижевности и уметности и философија. Прво путовање ван земље предузима тек

1958, посећује Грчку, Крит, Свету Гору Атонску и Хиландар. Касније борави у више махова у Италији, Француској, Енглеској, Немачкој, Холандији, Белгији, Швајцарској, Шпанији, Египту, земљама некадашњег Совјетског Савеза, држи предавања на универзитетима у САД, путује по Канади и Аустралији, Кини и Индији, посећује земље Источне Европе, Турску, Норвешку, Финску.