СЛАТКА МОЈА МАЛА КУРВИНСКА НОРА

''Слатка моја мала курвинска Нора, урадио сам како си ми рекла, бесрамнице једна мала, и двапут сам га издркао док сам читао твоје писмо. Одушевљен сам што видим да волиш да се јебеш отпозади. Да, сада се сећам оне ноћи када сам те онолико дуго јебао отпозади. Било је то наше најбестидније јебање, душо. Курац ми је сатима био у теби, улазио је и излазио из твоје задњице окренуте навише. Осећао сам под стомаком твоје дебеле знојне гузове и гледао твоје зајапурено лице и махните очи. Кад год сам ти га утерао, твој бестидни језик би се исплазио међу уснама, а како бих ти га набио јаче и дубље него обично, из твоје задњице би покуљали дуги, смрдљиви прдежи. (...)

Кажеш да ћеш ми га сисати кад се вратим и да желиш да ти лижем пичку, дроцо мала покварена. Надам се да ћеш ме једном изненадити док спавам обучен, прикрасти ми се са курвинским сјајем у сањивим очима, нежно ми откопчати дугмад на шлицу једно за другим и извући ђоку твога драгог, лизати га и дудлати влажним уснама све док се не надигне и укрути и сврши у твојим устима. (...)“

(Из Џојсових писама Нори)

ПРОЗОР

У возу стојим крај прозора кроз чије се прашњаво и масно стакло спољни свет једва назире. Читав воз је права старудија. Невероватно прљав и запуштен. Подсећа на оне возове непосредно после рата, када сам као шестогодишњи дечак са мајком и сестром путовао из Ћићевца код рођака у Београд. Вукла нас је парњача. Путовало се сатима. И сада, у овом сну, нешто је слично.

Одједном воз полако почиње да успорава. На неком је насипу. Кроз прљави прозор назирем масу људи што стоје покрај пруге. Голи су до појаса, обријане главе. Нешто вичу, преклињу, моле.

Филм се опет, за трен, враћа на поратне године, детињство, путовање, и гомиле немачких заробљеника у прљавим, поцепаним униформама, који на прилазима Београду поправљају нешто око пруге. Народ из воза их мирно, сажаљиво, посматра. Неки им бацају хлеб.

Ово овде нису војници. Не могу добро да их видим и чујем. Предосећам да су ти људи у некој великој невољи, у опасности. Хтео бих да им помогнем. Не знам чиме, ни како.

Грозничаво, али безуспешно, покушавам да отворим заглављени прозор.

ОГРТАЧ

Једног дана – причала је Гетеова мајка – изашла сам кочијом у шетњу и видела свог сина међу осталим клизачима на леду замрзнуте реке. Мада је зима још увек трајала, био је леп сунчан дан. Волфганг је већ био младић, од свих најлепши. Летео је као стрела међу клизачима.

Била сам огрнута црвеним плишаним огртачем, златом обрубљеним, изнутра постављеним крзном.

- Мама, рече ми Волфганг, теби у кочији није хладно. Дај ми огртач.

- Не мислиш ваљда ово да обучеш?

- Свакако, хоћу.

И већ лети у мом огртачу, попут неког оживотвореног бога. Та слика остаће ми пред очима целог живота и увек ћу га се таквог сећати, као беле божанске силуете на леду замрзнуте реке, како лети испод мостова док му огртач лепрша на ветру.