KAKO DOLAZI LUDILO / Šajtinac

može da umišlja,milovan ko goli crv

da je omiljen nekom na nečijem golom dlanu

i da linije- lavirinti nisu ni čuvari ni putokazi

sva ljubav je samo zakon koji nekome pripada

pravda tajnog reda .

odsjaj neba u peščanom zrnu

vazda i svuda,sačuvan od velikih reči

ne zamišljaj se

da si zmijče,već otrovno i sklisko

da ćeš se iz ovoga izbaviti

da te neće stići vazdušni metak

olovni peharčić

baš kad pomisliš,kad se trgneš

kad udahneš,duboko

jer

onaj koji zatekne mesečinu

i kog zatekne modra senka,podzemna zenica

pričaće u sebi kratkoživo i nerazumno

od glasa će mu praviti paučinu

smestiti u njoj lastavičije jaje

disati,dozivati,poletati,pominjati

onako ljudski ,ko zdrav i živ,

ko svoja prišlost, ko poslušnost

ko neizvesno obećanje

ko nalik i razgovetnost

može da umišlja,milovan ko goli crv

da je omiljen nekom na nečijem golom dlanu

i da linije- lavirinti nisu ni čuvari ni putokazi

sva ljubav je samo zakon koji nekome pripada

pravda tajnog reda .

odsjaj neba u peščanom zrnu

vazda i svuda,sačuvan od velikih reči

ne zamišljaj se

da si zmijče,već otrovno i sklisko

da ćeš se iz ovoga izbaviti

da te neće stići vazdušni metak

olovni peharčić

baš kad pomisliš,kad se trgneš

kad udahneš,duboko

jer

onaj koji zatekne mesečinu

i kog zatekne modra senka,podzemna zenica

pričaće u sebi kratkoživo i nerazumno

od glasa će mu praviti paučinu

smestiti u njoj lastavičije jaje

disati,dozivati,poletati,pominjati

onako ljudski ,ko zdrav i živ,

ko svoja prišlost, ko poslušnost

ko neizvesno obećanje

ko nalik i razgovetnost

tek da znaju šta će s tvojom mukom

krvoločni, najrođeniji

iz zemnog piska pravo u lice Đavolu

Otopila se,ko pena, ko smet

zaštitna i rečita ona samoća

viri,plazi se, štrči

obolela prisebnost – glogov kolac

stiže

stiže.

Zagledan bilo gde,bez malaksalosti i šapata

Opet pred samim sobom,onom jamom bez odjeka

Bez pitanja,tegoba,jeze i podozrenja

Bez ičega sto si bio i jesi i tek pretiš da budeš

Nakon sve nerazgovetnosti,slučajnosti i priviđenja

Od jedinog brata tek spašenog iz modre pšenice

Ona što je izrasla do prozora kuće od naboje

Okružene hordama mišijim i teškim bubama

Izbaciti slike,glasove,znake i krovove iz sećanja

Ogledala iz duše,

iz tesnog grla crva

Uginulog od tepanja

Uzalud se hvatati za pogubljene

Izbledele i nestale drške iz vazduha

Sećati ravnoteže,odvažiti niz naglu suzu

Tražiti se u sopstvenim linijama s dlana

Razumeti naglo nejanoću sopstvenog obraćanja

Rođačku tugu,bližnji strah

Pred svima, tvoj višak kostiju i mesa

Preliven preko senke,

Plik,otok, modricu i krastu od neizrečenog

Procvao jedar preko lica

Sporim se drhtanjem smirivao vazduh

Nikakve praznine

Samo napon da se nekako izbavi

Sve ovo

Iz tela

Dovoljno svetla,dovoljno nemog iskustva

Dovoljno bunila i dovoljno mučnine

Sav se potcenjeni imetak oslobodio ćudi

Ko prokisli gačac,ustreptao na ivici oluka

Prva stanica pogleda,

Drugi zanos malaksalosti,

lepo blato na ružnim krilima

izmišljanje sopstvenih dvojnika,

pevušenje o njihovim veštinama

bolovima dodvoravanje

staskleni bunar u mraku

buncanje i klokot vode

izvorska sestra srca, krik bez senki

grančice divljih vrba u hramu sa užinom

prvi dan škole,plastična lopta pakla

kreda, usta, jeza i računaljka

prazna soba,bučna učionica,vrapci u ušima

nigde nikog a čista potkošulja,šake

sveske,zebnje i overena knjižica

stvari čine ,stvari slave

iznad temena i crkvenog tornja

rasuti crni tučak dijabolom pogođene vrane

crno perje uvodnog školovanja

ko se buni tako prodje

ne mora ni da leti, ne mora ni da je crn,ni pernat

još manje krilat i nameran