21. 09.1999.

...Магла је преплавила долине. Језеро магле. Чује се из маглом заклоњене долине и брда кукурикање петлова. Врхови брда бљеште обасјани сунчевом светлошћу. И на мом брду је сунчано. Слушам, опадају зреле јабуке, туп удар капље у тишини. Цвркућу птице. Бисерно светлуца роса. Седим на буковом трупчићу, читам Буњинову књигу „Под српом и чекићем“. Дрвљаник опустео. Ограда пала у траву. Буја благодатна тишина. Ваздух крцат јесењим мирисима.

Ено нови вал магле плови уз брдо. Бодро.

Ћик, ћик, извија птица у крошњи јабуке.

Гра-гра огласи се гавран понад Дубовца.

Са Жировња допире лавеж паса.

Сви животи овог јутра.

Нека птица болно пишти у боровњаку.

Воћњак освојила купина.

Моје речи плави с оног света јутра овог тишина.

Брао јабуке.

Снимио са Свеловине родну кућу:

“Трешњевица и остале раскрснице у три крста“

11. јул 2000.

У рано јутро први сам посетилац галерије Модерне уметности у Будви. Изложба „Ја сам Тодор“. Од службенице добијам на дар каталог. То ми је награда као првом посетиоцу. Иначе, наплаћујемо по 1. ДМ. – каже.

У прозору горње сале – галерије заштићена капцима прозора свила је гнездо голубица. Угледах ту „слику“. Голубица је хранила младе. Свилаве главе гладно отворених кљунова. Мужјак бели са црним пегама као да су допуњавали Тодорове слике и цртеже. Жива слика, а испод је изложена слика – Птица Тодорова допуњена живим гнездом са голупчићима понад.

Призор који ми је осећао у сећању. По њему памтим ову изложбу.

Острво, Гозо, 29. јуна 2002.

Дивим се времешним људима са Запада како у врелом дану иду улицама Валете, с књигама, проспектима, мапама. Радознало све мотре , снимају, бележе. Срећем их током целог дана. Свуда. Бодри. Знатижељни. Не хају за врелину. Одевени практично. Шешир обавезан и лагана одећа. За појасом , у нарочитој футроли смештена је флаша са водом. На етикети: SAN BENEDETTO – Skorze –ITALIE – NATURAL.

Метеж језика. Водичи са сунцобранима различитих живописних боја иду испред својих група . У дневник бележим причу наше водитељице о Малтешким витезовима. Казује како су у то време на стеновитој обали расле посебне печурке чудесног дејства. Они су знали за тајну тих печурака. Нема више ни витезова, ни печурака. Остаје само прича којом се хране ходочасници из целог света.

СЕОСКА СВЕСКА ПРОЛЕЋНЕ БОЈЕ

Четвртак, 19.05.2005.

Пробудила ме киша.Тихо ромињање са појем птица, између брда светлосиво прамење плови.

Косим између малина. Мирис траве.

Тишина боје предела.

Зрно

Из (у) сићушности свега

Открива се и мој дах

Светлуца на листићу росе кап

Слути стих

Немерљиве дубине

Између земаљских казаљке

Виделом неба разасјава

Из овог списа свет мотри

Зарад зрна о томе

Та тачка то зрно

Тај почетак

Та тачка

Tо зрно

Тај почетак

Са крајем свега

Гете: Ако гледате не значи да видите.

21. мај 2005.

Светлије и светије у ваздуху. Пој славуја и рад у малињаку испунише ми дан. Седим под смреком, исписујем ове редове. На падини Дубовца видим стадо оваца. О како ме смирује то што гледам. Горе на самом обзорју узорана њива, испод зимзелених шума, пропланак њива и беле мрље на зеленом тепиху пашњака. Јесам ли у овом пејзажу дашак ветра. Онај што гледа. Моје мисли прекида рој латица које ветар стреса са дуње. Бешумно слеће између влати траве.

Јавио се Миливој Анђелковић, писац. Моје горско сокоћало је једина веза са цивилизацијом. Звук авиона понад облака опомиње на цивилизацијске тековине. Дивим се, завидим јастребу, узлетео , винуо се у небо понад Клика, мотри из небеске, божје, перспективе. Кли-кли-кли допире од Маричине воде. Пожелим на трен да сам јастреб, осмехнем се самом себи, па зурим у пејзаж Бјелог камена. Трака пута што пресеца зеленило налик је на уже пребачено преко плећа старог Гаврила. Светложута змија пута врлуда између житних њива, у луку заобилази шуму и замиче преко брда, у Котражу одлази.

Окопао 2 реда малина , више је то поправка него окопавање, између леја лука мотичицом сам разбио покорицу.

Чуо од Милостине:

Браћа и сестре у Латвици не могу да пију воду са истог бунара. Потежу се пиштољи.

***

Зна се ко отвара капију, казала је Гоца, када је Срећко дошао пред кућу. Домаћин, а домаћин није овде. И није му отворила капију.

Џабалебароши.

22. 5. 2005.

Сунчано. Плави се радосно небески свод. Седим у авлији, шаљем СМС поруке.

Здраво осванули.

Стојану Б. Завичајни поздрав с појем славуја Теби и Твојој газдарици уз планинско читање Господара. Пишем и свој Извештај после читања С. Б.

Свако добро, уз преподневно Живели

Горски Мирослав

Косио понад врта. Фијук косе и снажан мирис покошене траве ври у ваздуху. Да ли се то душе трава нагло вину понад земље. Тице цвркућу радосно, жагор њихов радује. Цвркут њихов пун је смисла, разнајем енглеске речи А нид ју, итиз, итиз,

Сетим се Миливоја Брке, из села Ресинац и његове песме о томе како је стари славуј учио младог славујка да пева:

Прика прики придебео

Натиткаму га

Ми-лош Ми-лош Милош

Затиткаму га

Јебо Влајко Миленију

Тит-кам Тит-кам Тит-кам кам кам

Је л код куће пријатељ Тома

Није Није Није

Доведи га

Приведи га

Шиб Љис Зашиби га

Трипут у пику у пику

Тера Тера Тера

Опррррррррррррц

- а славујче понавља

Пошло попадиче

Низ пут пут пут

Види му се нешто под скут

Скут скут скут

Мора да је пичак

Чак

Чак

Чак

(Чуо од Брке и записао 1980)

Записао сам ову песму у мојим теренским творевинама, намеравао да је поред низа других стихова и речи пошаљем Бранку В. Радичевићу за његове Сујеверице и друге речи, пету књигу, али Човек снује, а Бог одлучује.

***

Мржња међу најближима је најупорнија. (Сенека)

Сада су се млади разгоропадили, стари знају касно да су изманипулисани. Стара српска прича, не уче на грешкама, грешке понављају. И тако уокруг.

Отуђили смо се, ни брат више није брат, ни сестра више није сестра. тако је код нас Срба. Све се одваја, дели, закључава. Алат пољопривредни. Пре неки дан казује ми Милија како је купио у 60. години мотику. Хоће, вели, нешто око куће да сређује.

Каже му подсмешљиво стари Гаврило: Тек си сада у 60. години схватио шта треба да радиш. Ха-ха-ха...

Ко да их је на трну правио, казала је стара Мара гледајући као јој се деца већ оматорили људи расправљају.

Нема непријатеља док не роди мајка.

Седим на пању, на клади, бележим ове речи.

Мотрим како пчела слеће на цветић лила боје, цветић се повија, трепери пчела крилцима, тренут један, два, сркне полен, одлеће на други цветић. У ваздуху само зуј и плаветни сјај латица.

СВЕТ И ЈА

Шта ћу ја овде,

на овом свету,

где нежне птице нестају

а и сродници ми раде о глави?

Али, шта ће ми глава

која не вреди ни по луле дувана?

Жив сам још баш зато

што овај свет трпи само такве главе.

Тако се свет и ја добро слажемо

иако се не подносимо.

Свету нико није потребан.

Он може све сам, и без милости.

Свет је потребан мени

али да бих могао живети у њему

и он и ја треба да будемо бољи

што, изгледа, није могућно.

Николај Тимченко, Стварање, 4-1/2004-5

***

Пролеће гавран над Коритима.

Пејзаж Бујоша као слика са сивозлатастим квадратићима њива. Све видим као слику.

Гледам између воћњака пут који води кућама.

Стигао и пут до куће.

Мисо о песми: Пут који је стигао кући.

Сунчам се на трешњевом деблу.

Бележим:

Мотика – алатка за окопавање и копање, женског рода, треба је чврсто ухватити, држати, замахивати, не пуштати, знојити се,

Под тремом се распадају воловска кола, а мајија пада ћерамида, обрасла маховином почива у трави, са брда скоро да је стигла шума мадљара, јачају све више и више. Понека брезица, трепери. Семенку је однекуд донео ветар...

Пластичну кофу пуним водом и остављам на сунцу. До вечери имаћу топлу воду, благо мени.

Читам Буњина (Живот младог Арсењева): Записујем ову реченицу:

Очевидно ми и не замишљамо колико се мало мењамо од колевке до гроба...

***

МОТРИТИ куполу мравињака на коју је пала твоја сенка, узнемирили се мрави, растрчали на све стране, неки се сјурише у подножје куполе, неко је звонио на узбуну, настао је метеж и ти не слутиш да је то организовамо пре сијасет година, да то мрави исконски имају у себи, сви ти маневри, повлачење у унутрашњост мравињака. Одлазиш, знаш, настаће мир и мрави ће наставити да живе у спокојству своје грађевине на ободу шумарка.

***

Месечина, о како је само видно и тихо, небо начичкано звездама оставља ме без даха. Неописива је ова слика, све оно што изазива а што се речима људског говора на казује.

Мотрим...

Батал – човек, каже Срећко. Пензионер, вратио се у родно село.

Прича: - Не можеш да одеш код човека у авлију да му пожелиш Добро јутро. Здраво освануо. Све се отуђило, прозлило.

Шта је то Батал? – питам.

Ма, знаш га, све квари. И што направи поквари.

Батал човек. Не иде у бољитак, тавори у месту, али, није бленто.

***

Дан леп, сунчан. У крошњи смреке зује пчеле, бруј из крошње ме испуњава радошћу

слушања.

Из старе, одбачене, свеске коју пронађох у хрпи папира.

Дадо Ђурић, сликар

„Дубина плаши људе. А уметник оде, онда када зафали оксиген, дође нека лова , неки успех, неке птице, неко срање. Е, онда се, као удара у рикверц...Дубина је стварно грозна. А људи хоће да забораве шта их чека. Сваки је живот једна трагедија. Најгрознија трагедија. Чак и не мислим на ратове, болест. Још од ране младости кола крену низбрдо и просте се питам да ли је боље умрети млад или стар са неким цевима у носу, агонијама, повраћањима, оног гуском за пссс...М се сви распадамо, сви смо у суштини несрећни и пред тим супериорним страхом, човек је измислио неку каријеру, културу, приватан живот – да не мисли.

„Интервју“, 1.фебр. 1985.

24.05.2005.

Рано јутро. Ори се тичији цвркут. Ври са свих страна са мирисом трава и горског зеленила.

***

Прхну ластавица

У ваздуху засја

Шум крила

***

Здраво освануо Раде.

Погледа ме тронуто. Одложи косу.

Грдно, каза.

Ето, вели, косим ово мало. А коња спремам за вашар.

Морам га продати. Не могу више, готово је.

Шта готово, не дај се, соколим га.

Таква му је та направа. Живот, ето.

Поздрављам га и одлазим.

***

Наднета над гајбицом са кромпиром из којег су просто грунуле клице , беличасте стабљичице, мала шумица слузаве боје, чини се вапе да буду стављене у земљу, да закопане о-живе. Из кромпира на све стране вире клице, за дан, ако се не ставе у земљу исушиће кромпир из којег су свитнули, а они ће се спарушити и ишчезнути у смраду нестајања и труљења.

-Закопавај, спашавај!- вапе клице.

Страшан суд - каже Милостина, наднета над гајбицом кромпира који одлази у клице.

Има код Данојлића стих: Закопај ме да би живео.

Из Буњина: Страшан је, недокучив живот.

***

Слушам грактање гаврана из зеленила Свеловине.

24.05.2005.

Злојеб. Шта је Злојеб? – питам.

Злојеб је злојеб, а шта би друго и био.

Само да знаш, са оним женскомушким стварима нема везе.

***

Род се одродио, све се отуђило. Све у некој јурњави. Нема се кад ни сести, ни јести. Никад ’вако није било.

Седи, Цале, преда' ни, кажем. Устаје она, вришко оде преко баште, да треби ливаду. Ваља каменчиће скупити, треба мадљаре почупати.

А књига је за доконе, за џабалебароше, као да чујем.

***

Пси и људи – једно су

У дивљаштву и памети

Из Буњина

***

Нема веће сиротиње од туге.

Буњин

Пред вече јавио се Доле на горско докоћало. Засели смо, и баш ме брига за све кад изненада груну киша. Загрме, и наста пљусак. Оставио сам на асталу под смреком „Живот младог Арсењева“, Приручник о брању гљива. Све је покисло и раскисло се. У повратку саплех се на брду, не знам зашто сетих се Јове Дабомеа....

26. 05.

Прохладно. Облаци се гомилају, начас просветли између сурих облака. Нигде никог. Чуј се из Локве бруј моторне тестере. Цвркут птица, дозивају се, кликћу, разазнајем енглеске речи.: Итиз, А нид ју...

***

Милићу, како ти је зет Рашо?

Ко зета сматра за род,а магарца за стоку није човек, одговара ми брат од стрица Милић.

Знам то , него како је Рашо?

Преписано са споменика Тикомира мог деде

Западна страна

Пред овим

ладним

спомеником

вечити са

нак бора

ви неумор

но тело

Тикомира

М.Тодоров

ића из Тр

ешњевице

који пожи

ви 46 год.

а умре 20

августа

1937. г. као

кадрова

чки десет

ар учестовао је у ба

лканском

и европс

ком рату

и тешко

после /

Источна страна

Ево гроба где

лежи сирома

где с одмара

тело од умора

где се равња

просјак с царе

вима

земља мајка

даје сваком

мира кој сиро

ма амо да ужи

ва

Спомен поди

гоше му супруг

а Даринка

синови Драган

Дојчило и Моми

р да се умес

то оца до вјека

тјеше

------------

Лишај и маховина разједају слова

Плаветна и црвена боја тек у покојем још је слову

Сунчано и тихо. Запалиo свеће.

Овде се године не броје.

Трава и аптовина покривају гробље. Орах се разгранао, три смреке разрасле.

Ћутим у тишини, чује се пој кукавице.

Само се у воденици понавља два пута, каже М.

А тице у крошњама дрвећа цвркућу ли цвркућу.

***

Не старaш ли се о њиви запарложи се, подивља, коров је сколи и готово. Тако ти је и са нама, намножило се много коров људи. Тешко ће сe то истребити. Богме, тешко. Ето, кукољ, људи, коров људи на све стране. А ти се чудиш што је ’вако.

(Ариље, пијац, 20. 05. 2005)

***

Много смо радили на томе да ништа не радимо.

***

Узбуђујуће жуто цвеће

Између треперавих брезица

са зујем пчела

налик на чаролију

јал дукат у хајдучком пламену

Радује се попглед

Чему још и реч

На пропланку гатка

Прелива жута, чудесно светла

Са старинском тишином

Уоколо по брдима

Што зелени већма

***

Хрушти, под ногама хрушти шљунак...И. Буњин

Ми смо оно што видимо, а не оно што гледамо.

Н а клади међу исеченим комадима дрвета од јабуке коју је зимус мећава поломила запазих занимљиво обликован комад. Био је то комад, врх, дебла у којем се налазила дупља. Минуле године сам из хладовине испод смреке гледао како из дупље птичица излеће и улеће, храни младе. Узимам тај комад дрвета и секиром на клади обликујем. Шта је скулптура? Ослобођен облик заточен у дрвету, у камену. Невешт, ипак сам, након пар сати, задовољан мојoм уметношћу. Ту је гнездо, поглед у небо, птичице су у неком другом, старом, стаблу нашле дом. На предњем, доњем, делу исписаћу стихове , ако ме с/нађе песма. Гледам моју скулптуру. Скулптуре у ваздуху, сетих се стиха Л. Благе.

Осећам се бољим него што јесам. Задовољан, радио сам на клади са секиром. Осећао сам то као потребу да нешто дорадим на овом комаду дрвета. Тај облик ме призвао.Тај редак тренутак стваралачког усхита. Доцније је о томе настала песма:

СТИХОВИ О ДУПЉИ

ИЗ СТАБЛА СТАРЕ ЈАБУКЕ

СА ПОЈЕМ КОСОВА

У ОВИМ ПРЕДЕЛИМА

ИЗ дупље стабла старе јабуке

Што бројала је године испред нашег салаша

Гледао сам како косови излећу

У мојим мислима песма се зачињала

О старој јабуци и дупљи у њеном стаблу

На месту где се крошња рачвала

Песма о животу који настаје у стаблу старе јабуке

У цветној радости рађања и зеленој тишини пролећа

Открио сам ненадано тајну старе јабуке

Седећи под смреком са свеском у руци смотрио сам

Како је косица из дупље прхнула

Без даха пратио сам њен лирски лет

У којем и сада светле и шуме стихови

Боје вечерње тишине

С тичијим пијуцима из дупље старе јабуке

Непогода је срушила јабуку

Крошњу јој поломила на земљу привила

На дрвљанику је стајало стабло посечено

И ја видех дупљу у једном окрајку

Скулптуру - дупљу с појем косова у овим стиховима

Ових стихова што ми светле

Блажено и у јулској врелини 21. 07. 2009.

Мотрим у ваздуху јабуку о којој сада мисли моје

Јабуку што у скулптури - дупљи живи

Отворен је видик Линија хоризонта јасна

Бјели Камен Крстине житних снопова Малињаци

И стихови моји са свицима речи понад предела

Покошених ливада и мислима ове песме

С хујем ветра и шумом лишћа из крошње јабуке

Из дупље јабуке које одавно нема

Још чујем тичији пијук

Мотрим у априлској светлости завичаја

Косићи како у свитање ено излећу

Живота метафору у одсјају стихова ових

Видим у метафизичким списима светлости

Истину поезије живота у свему томе чујем

Свија се у гнездо са тичијим причом

У дупљи – скулптури на прозору моје собе

Стоји у стихове ове се ево преoбражава

И бива светлост која те после свега окружује

Бива чудо песме зуј пчела у крошњи цветној

Трешњевица, мај – јул, 2009.

„Ствари и дела, ако се не запишу, тамом се закрију и предаду се гробу заборава, а записане су као животом надахнута.“

Прва реченица из „Живот младог Арсењева“, И. Буњин

СУБОТА, 28. мај

Сунчано са облацима који нехајно плове небом. Гледам како се смењују облаци, ти пловећи пејзажи, ено онај је налик морском таласу, ускоро се распршити и замаћи за брдо које се КУК зове.

Јавио ми се М. Д. Јовановић, песник.

Окопао пасуљ. Чим се помоли биљчица из земље сколе је разна гамадија инсеката. Прскање, прскање...Хемија је у свему. Мислим да ова хемија ствара услове за нове врсте. Златица је напр. у семену кромпира, чим се појави клица, ето је, појави се тамо где је никада није било...

Био на гробљу. Трава ижћикала до појаса. На гробљу с/покојна тишина.

29. 05. 2005.

Устао рано. Сунчано. Небо-м стадо облачића.

Магла испунила долину. Гледам је као језеро. У тами Бјелог Камена преко брда преливају се вали магле у Котражу.

30.05.2005.

Седим на пању, испред родне куће.

Посматрам излазак сунца. Пламена лопта испловаљава из шуме Бјелог камена. Облаци попримили чудесне боје, боје ватре, гвожђа које се топи, разлива између брда облака, млаз светлости је обгрлио облак понад хоризонта и видим како се топи и нестаје. Чудесни пејзажи, изложба на јутарњем небу.

Птице цвркућу, кукавица се оглашава, детлић рафално куца у крошњи крушке. Малине су у пуном цвету, за 20. дана оживеће њиве и брда од вреве берача и брундања камиона.

Магла испунила долине, огромно сиво море магле. Из магле допире лавеж паса. Сетих се причице о попу и снаши која није видела Бога и зато сумња да постоји.

Нисам ја видео ни твоју пизду, а знам да постоји, казао јој је поп.

Сунце је разгрнуло облаке, у пуном сјају блиста. Дивно јутро, небо светли, ваздух испуњен мирисом траве у зрењу.

1. јун 2005.

(Из Старе свеске)

Док сам чекао код зубара слушам разговор. „Млада, вредна, жена, када она опере веш милина гледати како се бели на жици, а као да је испеглан. Ето, обесила се на тавану. Цео дан трка, где је, а она обесила се, виси на тавану. Због мужа, нашао другу. Ко би рекао, никад свађа, никад прека реч. Ама, које комшије? Гледам, он поцрњо, шапће јој нешто. Старије жене уђоше у причу и не престају да је обрћу са свих страна. Свака има своју причу, заборавиле због чега су у чекаоници.

10.01. 1997.

***

Смердјаков, најопскурнија личност Браће Карамазова пева песмице уз гитару, али не воли и не цени стихове: „Стихови су трице и кучине...Кажу стих, а у ствари то је права лудорија. Размислите и сами: ко још у свету говори у стиховима, па макар и по наредби власти...Не, Марија Кондратијевна, стихови нису ништа паметно.“

***

Кад вам виде прву песму, у рукопису или штампану, снажни и груби момци са асфалта („врелог“, кажу они) набиће Вам је у уста и натерати да је прогутате и онда Вам ногама добро испрашити песничку гузицу. У крајњем случају, прогласиће Вас за будалу, лујку, неког коме све даске нису на броју у глави. Већ тада ћете схватити да писати значи одабрати одбаченост од средине. Значи прихватити сталне неспоразуме са светом као основну поетику свог постојања и битисања.

Подршку, праву подршку нећете, драги младићу, добити ни од своје породице.

М. Савић: Писмо младом писцу, Књижевност, 1-2, 1997.

....Кад помислим само: све што расте да је

Савршено тек у малом трену живом

И да позорница свет је која даје

Представу под тајним звезданим упливом.

Шекспир

О човековом првом непослуху

и плоду дрвета забрањеног, чије

смртно кушање, са губитком Раја

смрт у свет и јаде наше све доведе,

док човек још већи блажено станиште

не поврати и нас не обнови - певај

о, музо, небеска...

Џон Милтон

*

Ко пита жабе када ће се чистити мочило.

***

Писати, само писати...Писати ради потребе исказивања, и грејати руке на ватри истине. Писати без икакве моралне и материјалне накнаде. Писати као штo се живи...

(Драинац)

До 16 завршио до нових малина са требљењем заперака и ћубривом. Ишао на Маричину воду.Трава се разгоропадила, до паса ми је, мокра од кише. Ручао, дуго стајао испред куће, мотрио видик, слушао тишину. Чуо се зов кукавице из Локве, орио пој славуја и косова из крошње липе. Запис овај завршавам погледом на смреку чије се гране тихо њишу искићене овогодишњим светлозеленим пупољцима као кићанкама.

Брда тамне, ваздух се мути, све једначи...

26.05.2006.

Због ока мутног и крвавог идем забринуто у Ариљску болницу. Напуштена и запуштена амбуланта, такве су и сестре којима се обраћам. Седе у „сестринској соби“, пауза је кажу, неће да обавесте када ради офтамолог. На ходнику срећем жену у белом. Она ублажава моју срџбу. Прегледа десно око запажа присуство страног тела. Нешто, беличасто, каже. Морате у Пожегу. Овде офтамолог долази само понедељком. Излазим из овог тужног Д.З. У главној улици се срећем са Добрилом. С њим је и његов колега из латвичке хладњаче. Седосмо за астал постављен на тротоару. Петак улицом пролазе петкари.

Добрило ми саветује да не оклевам. Око је у питању човече. Кречио си, знаш шта је живи креч?

Вадим из торбе књигу Мркићев оглед о мојој поезији: Љупка језа пролазности пред вратима визије. Пишем: Српском Балзаку, Добрилу Ненадићу, о чијем ће се делу писати дела, са земљачким поносом М. Тодоровић

Читам на брзину написану посвету. Добрило узима књигу: Миркане, тебе ово ништа не кошта, а мени пуно значи.

Каже да је у Вигошту средио библитеку, има мноштво књига са посветом. Средио је све моје.

Историја с понавља, иста ситуација са Косовом као и у ранијим временима.Све ће као увек други одлучити, а ми ћемо се узалуд прсити.

Договорисмо се да се нађемо идућег петка, на истом месту, да спремим питања за интервју, имао је раније проблема да разлучи поједине речи из мог писма.

У Пожеги лекар ми испра око, препоручи маст, стави газу. Контрола у понедељак. Смирен вратих се међу моја брда. Да плевим траву, крчим растиње да понешто и напишем.

ДОВДЕ

1. јун 2006.

Облачно, нема дуго жељене кише. Моји усеви вапе за водом. Прохладно, у два наврата засузи из облака. Косови весело извијају своје песме, дозивају се радосно. Са Добривојем сам крчио понад куће. Мадљари се разрасли, младе брезице зачеле шуму. Просине између стабала, осећа се присуство људске руке, то ме испуњава задовољством. Поподне ми прође у белешкарењу...

***

У пробуђеној светлости јутра

Јутарња видело листа

***

Језик је меморија која не зна да је меморија. (Фуко)

Људи нису никада тако опасни као када се свете за грехе које су сами починили.

Писац емигрира у самоћу. (Шандор Мараи)

Не мрзе те они што си бољи, већ што ниси као они. /Доживео у Трешњевици

Kад превише гледаш у понор, он почиње да гледа у тебе (Ниче)

Бог је човека казнио разумом, а наградио заборавом.

Најмудрије што сте чули је:

Постоје људи пчеле и људи муве. Први на највећем ђубришту нађу цвет, други и у најлепшој башти налете на балегу. Буди пчела. (Наташа Миљковић, ТВ новинар, базар, 20. мај 2005.

НИШТА

Постоји ли Ништа? Јашта.. Како би иначе знали да је ништа. Чуо си: Све оде у Ништа. А ти мислио да је Ништа ништа.

***

...Али да ли треба растављати књигу на саставне делове, а затим да је опет саставимо након што схватимо мистерију њеног сатног механизма. Може ли се ући у библијски космос? Спознати тајна. Милиони књига су исписане у тражењу Истине. Прича је давно постављена, основа је свему иста, само се нити истог ткања мењају кроз времена. Казује се на језицима који су давно пометени (1. Мој. 11. 7) из гнезда једног прхнули и једном ће, када дође време, поново бити један језик...

(........)

Поморје, 30. 08. 2006.

Са Илијом, виталним седамдесетогодишњаком у чијој кући боравим у време летовања на Црном мору, пијем гроздову ракију. Играо је, казује, негда фудбал за „Бургас“, сада сваког јутра, зором иде поред мора. И ја му се придружујем. Ходамо бодро, срећемо се са ранораниоцима, зборимо...Удишемо мирисе мора...

-Живели!- наздрављам. – Има да живеш 100 години- додајем.

Он ме зачуђено погледа.

-Еее – вели – неће тол’ко да трпе деца.

ПОМОРЈЕ, ПОШТА, поподне, 17 је сати.

Питам службеницу, безбрижно седи иза пулта, млађахна Булгарка, колико лева треба за марку, шаљем разгледницу за Србију.

Србија-кажем.

Србија, Европа, исто 1 лев, исцвркута са подневном топлином у гласу.

Исто, Србија, Европа, понављам.

Јесте, потврђује она, сва осмех, исто.

Одахнем, ето, бугарска службеница нас, и поред свега, сврстава у Европу.

Како би се само сада раскокодакали наши политичари као негда видевши на курсној листи динар. Са ТВ екрана су пљуштале хвале у славу наших умних финансијских стратега.Ето, благостања, благо вама са нама.

Ал, авај, то не беше динар, него денар.

Све је код нас у духу оне знане: Зец у шуми, а ми ражањ дељемо.

Мерси, кажем. Лепим марке, шаљем черноморске поздраве пријатељима у Србији.

А вече красиво, море блиста, гларуси криче и чему о свему томе ова за-белешка. И шта ће мени у свему овом још и Европа.

15. авг. 2006. Поморје

***

СТАРЕ РЕЧИ ЧИЈИ МИРИС ЈОШ ЧУЈЕМ

Конопља. Мочило. Тежина. Трлица. Поздер. Кудеља. Преслица. Гребене. Разбој. Платно.

Свитање. Праскозорје. Зорњача.

Влат. Гнездо. Забран. Пропланак. Шумор. Кочанка. Врзина.

Карлица. Вареника.

Ралица. Жито. Наћве. Црепуља. Чанак. Трпеза.

Роса. Поток. Гора. Кос. Креја. Сноп. Крстина. Стогуља.

СВОБОДНИ ЛЕГЛА

Огласи за слободне собе и кревете истакнути на зидовима кућа у бугарском приморју. .

Легло, лепа, пуна топлине реч. Легло.

Гнездо, кажу Македонци. Пријатно је у тој речи.

Да легнем после пута, да спијем. Хубаво.

Да читам, да пишем, да ослушкујем ноћ. Да се надам стиху.

***

Кажем продавачици да је скупа Kamenitza. Пиво, у великим пластичним флашама.

Јесте, слаже се она. Ама је хубава.

Хубаво, мислим, онда није скупо.

Пијем га на обали Црног мора, уз шумор таласа и кричање гларуса.

На тикети штампано:

2.5 Л. 250 МЛ подарак. Красна реч подарак гали као и светло пиво у овом сунчаном дану. Као стисак је руке, као глас пријатеља.

Подарак.

Видим је као загрљај драге особе. Чујем као мирис хлеба извађеног из црепуље. Мирис који памтим из детињства.

ОБРИС СТИХА

Још сјајкају слике бивших догађаја.

Поморје, август 2007.

Речи: легло, гнездо, птиче, шумарак, пропланак, гора, пласт, ђинђува, пљусак, милост...

***

У ПРАЗНОЈ кући

Сенке успомена

и тишина давних разговора.

СТРАШНЕ РЕЧИ

...остала још једна врећа

делова људских тела.

ТВ Дневник, Бгд. 19. II у MMI 19.40 h.

Дана 16. фебруара 2001 око 11.15 на путу између места Мердаре и Подујева, први од пет аутобуса којим су се превозили Срби на линији Ниш - Грачаница код села Ливадице разнет је даљински активираним експлозивом. По првим извештајима погинуло је седморо Срба више од 40 повређено.

***

Пропао из обести!

ТВ 2, 23. о3. 2007. у 20.20 h.

28. 08. 2005.

Telefonirao Žarko Đurović. Predlaže promenu naslova zbirke RUKOPIS ŽIVOTA. Bolje je, kaže, da bude SPRAM RASUTIH ZVEZDA. Tako će nasloviti i tekst predgovora. Po stihu iz pesme...

***

Na buvljaku ispod zidina tvrđave, na šatorskom krilu, videh i svoju zbirku POTONJA VERZIJA. Do nje Bodler, Cveće zla, Ćulafič, Upornost trave, Aleksandar Ristović, Kant, Zoran Milić...

-Imaš li nešto što se zove Faust? – pita postariji ćovek crnpurastog Cigančića.

- Nema, kaže, ovo što ja imam je najbolje. Evo, ovo. Drži u ruci kabastu knjigu bivšeg političara Tihomira Jovića. Pamtim gа kada je sa skupštinske govornice kazao: Vlas, mas. Samo po tome, a bi je Predsednik predsedništva ove nesrećne Serbije.

Сparno je, jedva se diše.

Poezija na buvljaku.

Bolje pesnik na buvljaku, nego buvljak u pesniku.Tako je pre nekoliko godina komentarisao moju pričicu sa buvljaka Toma Mijović.

***

У лавиринтима тишине

Лавиринти белине

Линије светлости

Трепери у води

Ветар у испису

***

Бог је метафора коју ретко схватамо, иако је много спомињемо, и усуђујем се да вам предскажем да то неразумевање, које потиче од недовољног занимања, што прилично дуго траје, најављује њен нестанак, или барем заборав. Биће замењена другом, јер људима су потребни ирационални ослонци када не разумеју шта се догађа, и није немогуће да се и нова метафора такође назове Бог. То не значи да ће се тек тако укинути цркве, које су реалитети, и да се с времена на време неће појавити нека особа која ће, на неком углу Пете авеније, под заставом која гарантује слободу говора, најавити неку нову религију...

Гонасало Торенте Баљестар (1910-1999) „Човек у води“, ЛМс, IV/2006.

***

Ти, самотна истино,

Прозрачна страсти, моја вечита самоћо (...)

Човек и његова жеља,

Раздражено мноштво,

Шта су доли ти сама?

Због тебе, самоћо, трагах за њима;

Због тебе, самоћо, волим их сада.

Л. Сернуд

***

Толико је прегласних букача да мудар човек може само да се повуче зарад себе и оног што ради...

Реченице, речи

***

Постоји у нама неко специјално чуло за поезију, неко поетско настројање. Поезија је сасвим лична, и зато је није могуће описати ни дефинисати. Ако неко непосредно не зна и не осећа шта је поезија, њему нико не може улити појам о томе. Поезија је поезија.Од језичке или говорничке вештине удаљена као небо од земље.

Новалис

***

Све је овде толико стварно да ми се чини нестварним.

Отвори очи, гледај, и видећеш колико ниси.

***

Јака љубав рађа сто пута јачу мржњу.

(Јапанска)

Кад идеш у село, владај се као сељаци.

(Јапанска)

Мржња између блиских је најупорнија.

Тацит

***

Има планина које су само планине, а има их и таквих, које поседују изразиту личност.

А. Говинда

***

По Лорду Бекону „поезија у себи има нешто божанско, јер она уздиже дух и носи га узвишеном, усклађујући изглед ствари са жељама душе, уместо да потчини душу спољним стварима, као што чине разум и историја“.

Биће добро, рече момак, и утече.

„Треба писати сасвим мале, сажете приче, од неколико редака...Заправо, о сваком људском животу могу се написати само два-три ретка.“

И. Буњин

Нема дела које се не окреће против свог творца, песма ће смрвити песника.

Е.М. Сиоран

Када су карактери стварно живи пред својим аутором, овом не остаје друго ништа него да их следи у њиховим речима и ситуацијама које му они сугеришу.

Л. Пирандело

Стихови ће увек бити нужни човеку и увек ће постојати. Мислило се да је поезија лек за многе ране но она то није. Али правих читалаца поезије увек ће бити.

У дугом временском размаку мењају се деца, политичке орјентације и средства за везу. Али људска биологија и психологија углавном остају исти.

Б. Окуџава

Ако се наука препознаје, по количини математике која се налази у њој поезија би се могла уређивати по количини немогућег, уз све осталог, па и могућег.

Б.В.Радичевић у „Сујеверице“.

...и сви они облици чију дражест још никад није изразила људска реч...

И. Буњин: Дашак

Гледам у џак и не верујем да га не могу понети.

Што блејиш када те нико не ваби.

Из старе свеске

***

Тепо би ги да више леба не једу. (Старац за студенте демонстранте, у Нишу, окт. 1999)

Изеде ми на бабу муда. (Чуо на бувљаку, у Нишу 30.10.1999)

***

Са својима је најтеже кад си међ својима.

Проф. др Стојковић у разг. са М. А. Полак

ТВ 15. 12. 2007. у 14.20

***

Ако пратимо збркане повике новинских критичара у таласу општих понављања која их следи, чућемо велики број песничких имена; ако не тражимо целомудрено знање, већ уживање у поезији и ако упитамо за неку песму ретко ћемо је наћи.

Т.С:Елиот: Традиција и индивидуални таленат

Љубавна песма има свој полет и снагу која носи стихове све док се љубав не крунише. Можемо то осећање поредити са освајањем планинског врха.

Из поетичких и духовних потреба рођене су религије и захваљујући поезији искра божанства живеће вечно у људској бити. А онда када митологије буде нестало, божанство ће у поезији наћи уточиште у поезији, можда чак и своју потпору.

С.Џ.Перс

Што је чудније то је језику милије.

А ја нисам ни знала да имам живце.

(Казала је старица, када јој је ћерка приликом посете из града казала: „Нервираш ме са твојом причом, идеш ми на живце“.)

Интнезитет првог доживљаја је непоновљив а до остварења тог доживљаја и пут је незабораван. Слике које ферментирају у бићу да би се преточиле у песму.

Језик је као крв и као ваздух. Без њега нестајеш. Прихватајући туђе обичаје, структуру, меандре и небо другог језика, нешто се у теби губи и постаје недоступно, скривено, закључано.

Ј. Карајон

Вај печали, моја зла хартије

где ме на те враг нанесе

(XVI век

18. август 2008.

Седим под смреком, седим, надмудрујем се са речима и стиховима песме о окончаној сезони малина. Од раног јутра сам радио на прескок, секао, дрва, косио у воћњаку, палио суху траву. Пламичци ватре су весело јурили по сухој трави, мене страшили да се не здруже, да се ватра не распламса. Вилама сам их спутавао. Остала је на крају велика црна мрља на месту где је гране и трава-бујад спаљена.

У 12.07 зове из УКС Зоран Милисављевић. Читао сам његову збирку Кожа од речи. Није ме одушевила, али рекох му да је збирка добра. Тражи да за Релатионс пошаљем неколико песама преведене на енглески.

У селу сам, кажем, не могу пре 10. септембра. Треба да овим подупру награду Милан Ракић. Бринем, стрепим јер много ми је тога у задњи час измицало. Додаје да ће ме позвати на овогодишње Сусрете писаца. Прошле године сам на Сусретима упознао Гжегоша Латушинског и благодарећи томе моје песме су се нашле у Антологији српске поезије 20 века на пољском језику. Антологија ме чека у УКС, поручује Зоран.

Већ стар да се после много разочарења радујем , стрепим. Хоће ли на крају све бити како треба, питање које ме мори.

Преображење, 19. 08. 2008.

Јавио се Срба у 11.51. Послао је Савременик и књигу на нишку адресу. Онеспокојава ме у вези пензије, поново ће бити важни партијски утицаји, само могу да се уздам у божју помоћ. Он, каже, ту нема утицаја, УКС нема представника преко кога би могао нешто да учини за мене. Нема, њега нико ништа и не пита, Верујем, кажем му, али мораћу некако да се изборим, с овим примањима у Нишу ми нема опстанка, у селу нема останка. Овде сам одавно закаснио, а добрахно сам загазио у целац година. Само Божји прст може да се умеша. Каже да је он Томи јавио.... Знам , би сам са Томом минуле године на сусретима. Били смо заједно у соби, у беспарици, са пустом жељом да понешто купимо...

Почетком септембра ће се знати шта је одлучено. Немам изгледа, али се надам, уздам у Бога који одавно не хаје за мене...

Стрепим, надам се, немоћан, шта ми друго преостаје. Село пусто, три дана како нико не прође ни путем, ни поред куће. Чује се повремено како иза брда прође трактор, а затим тишина. И даље је суша, убитачна врућина.

20.08.2008.

Ишао у Клисуру. Пливао у Моравици.У повратку обрадује ме СМС –поруком Верољуб Вукашиновић, песник. Мирославе, честитам на дивним песмама у Повељи. Како је јака она о малинама. Пуно те поздрављам из једне шуме где сам с оцем у дрвима. Верољуб.

Верољубе, врли песниче, хвала на читању, на јављању , уз жељу да ти се врати и позлати шумском песмом. Свако добро.

21.08.2008.

Жестоке врућине трају. Седим за асталом под смреком. Данима без облачка, гледам како се и дрвеће пати, лист преврће. На Маричиној води тањи се млаз водени. Јавио се Љубомир Ћорилић. Послао текст о мојој поезији. Не знам, кажем му, да ли ће ме позвати на Сусрете писаца, радо бих са њим у Лозницу.

Врућина раздражује и муве. Окомиле се, па ме жестоко пецају. Не дају мира...

Трешњевица, 20. јун2008.

ПИСМО ЖЕГЕ

НАД СТРЊИШТЕМ трепери јара

У врелини шума се дави

Трепти у ваздуху па дамара

Без облачка у ватри се плави

Небо Огњем својим опомиње

Жубор Рзава малаксава

Руди шума црни се глогиње

Писмо жеге: суха шушти трава

У гори и зденац жедан

Сузи само што не умине

Дахће дан пун жара спаран

Из свега туче ала врелине

Пасја врућина у видику

Кључа испод небеског сача

Видим слику стару свеколику

Земаљска то дими се погача

Jул 2008.

***

21. августа 2008.

Написао сам писмо Душану Стојковићу и послао ЦД са збирком ВЕТАР ПОНАД ГОРА с молбом да направи избор и некога задужи да их преведе на енглески језик.

Напоменух му у писму и сушу и пустош села и како по неколико дана, заиста, не видим никога, не чујем људску реч. (Л., каже да ће да шизне од самоће, никако да ме разуме. Сетих се Михаила када сам га питао, други дан по Ускрсу, да ли је сам. Нисам, каза, овде сам са Господом.

Надам се да ће се драги Душан жртвовати, у том уверењу сам му послао пошиљку. Душане, хвала.

Речи које сам записао лета 2008.

Лати. Гротиш. Гре’хота. Ширет. Залудљеб. Типко. У- цвијелио. Туња ко јебац по туђој кући. Варује. Недотаван...

***

Конрад Ејкен:

(Препевао Иван В. Лалић)

ПРЕЛУДИЈУМ XIX

Довољно мотри и видећеш лист

у паду с гране. Он пада без гласа.

и безгласно сусреће траву...Сад је

ту гола грана, и мртав лист у мртвој трави.

Нешто је дошло и прошло. И то је све.

Али каква врева беше у том дејству?

Какви у грани ратови атома, какве

пламене, страшне рушевине у листу?

Би бесконачна врева, али без знака.

Тек – лист је пао и грана је гола.

То је свет: то и ништа више.

Невиђен и страшан прелудијум, што стреса

безначајни чин са страховитог дејства.

Збори: и дуси мене, прошле и будуће,

салећу кратку реч. У вртлогу смо сви.

***

Да падне у септичку јаму била би то еколошка катастрофа.

Момир Војводић за Н. K. у Бгд-у. у УКС, рест. Дома војске, дне 24. 09.2008.

***

Јесте учен, али је много глуп.

***

Јул 2008.

Драги наши Пријатељи, Бибо и Маки,

Још уве к сам међу , и са, мојиом брдима. позно се ево враћам овде одакле сам негда у потрази за бољим отишао. Радим понешто, више видам ране од урбане гунгуле и вреве. И пишем. Оформила се нова збирка Ветар понад гора, књига критика је коначно сређена. Био сам У Краљеву, на Ибру, често сам на Моравици (Клисура) и на Рзаву, петком у Ариљу са Д. Ненадићем. Зборимо о књижевности. И животу. Данас сам се јавио пријатељима. Срби, Р. Андрићу, М. Данојлићу, Вама...

Жеља ми је да Вас овај Плави анђео чија сам ја инкарнација нађе у добру, здрављу и ведром расположењу.

Уз горске поздраве, са дахом планинске свежине да Вас спасе од летње спарине

Ваш и ниње и присно

„Како спознати све асоцијације, све оне везе које песма зна. Све оно што се находи у тајним шкрињама језика. Ко први каза ово је бело, ко рече црно, ко срочи реч љубав, ко написа Живот“:

„Све је у сагласју повезано невидљивим нитима све је ту као ваздух који не видим и без којег живот није могућ“ .

Леонид Трефолев (1839 – 1905)

ОПАНЦИ

Песниче мој, не мисли, дичан,

да песништва си владар прави.

Важнији је од тебе чича

што опанке од лике прави.

Плетете оба, али дело

једно на друго вам не личи.

Перо ти није разумело

све чим се младеж данас дичи.

Без душе – стих је напор страћен.

Сва твоја „дела“ сни заводе.

А опанци су чврсти: браће

милиони у њима ходе.

Изговоре не тражи лепе!

У пећ ће „дела“ да ти оду...

А опанци кроз руске степе

бољитак носе нашем роду.

Без трага неста сав твој дрхтај,

римован, залуд горд и сјајан...

А опанак свој траг оцрта,

траг прозаичан, али трајан.

***

17. октобар 2008.

Звао Д. Ненадић из болнице у Бгд-у. Запаљење плућа. Како, чудим се? Дешава се, вели. Сада је добро. Добра су и питања која сам му посао за интервју. Пита за када ми требају одговори. Кажем да се не жури. Збуњен вешћу пожелим брз опоравак. Е, бард Миркане, биће све у реду- казује.

Судар звезда: Злато и други тешки елементи формирају се услед судара двоструких звезда састављених од неутрона, што представља праву космичку катаклизму. Приликом тих судара, који трају неколико милисекунди, развија се веома велика енергија и температура од милијарду степени. Захваљујући томе, релативно лакша језгра, каква на пример има гвожђе привлаче неутроне и протоне и тако постају језгра много тежих елемената, као што су злато и платина. Док се две сударене неутронске звезде претварају у црну рупу, део материје који је настао том приликом расипа се по универзуму где их заробљавају друге звезде или међупланетарне маглине од којих су настале планете као што је наша. Стога би накит од злата који се носи требало да буде опипљив доказ ових космичких катаклизми.

Политика, Да ли знате, 17. окт. 2008.

УВОД

Да би био писац и писао о догађајима,

Мораш имати искуства о којима можеш писати.

Само живљење није довољно. Имам теорију

О ремек – делима, како их сачинити

Уз врло малу цену, а она би била

У сваком делићу добра као и остала. Можеш

Најзад употребити исту грађу из снова.

То је врста игре у којој нико не губи,

А само један добија – ти. Прво, бол просијава

Из претходних догађаја кроз ту причу, а прича

Враћа назад да нас с потком озгора. То није

Ничија прича. Бар се мисли да

За неко време прича постане архитектура

Сада, а потом историја различите врсте.

Празна епизода за које време цигле бивају

Президане и тамније. И то се заврши,

Нема никога и нема ничег за било кога од нас,

Сем што нас узбуркана неодлучност око средишњег

Питања окупља ближе

За нешто боље или горе читаво ово време.

Џон Ешбери (1927), Њујорк.

Парадигматичан је за савремени књижевни тренутак као песник постмодерне. Како сам каже, он користи речи на начин како апстрактни сликари користе боју, не ради њиховог звука као рецимо имажисти, већ користи значења као ослобођену енергију ради постизања апстрактнијег, потпунијег реализма.

***

Песник је видовњак. Санскртска реч кавих (песник) значи: онај који види.

***

Рентијери у приморским местима свог „Госта“ виде махом као ренту. У црногорском приморју му броје дане , љубазни су само при првом сусрету, када наплате, обавезно унапред, после закидају на свему, једва чекају да му виде леђа. Најбољи су они који уплате а не дођу. Сваким даном дистанца се увећава, за газду то су парадајз туристи, конзервативци, јер се хране конзервама. Не воле да се гост задржава у соби. Па, дошли су да буду на мору. Најнељубазнинји су оно који су до јучер и сами били гости.

Ево теме за психологе, социологе и ине који се баве човеком. И чудом човековог бића.

Куће које се издају онима што из унутрашњости долазе на десетак дана имају посебан мирис.Мирис који се осећа, а не описује. Неодређен воњ живота оних који су овде боравили. мирис њихових судбина, мирис који је остао у ваздуху, зидовима,који се не да одстранити. Скоро све куће које се издају имају тај особени мирис. Мислим да ће се у будућности моћи рашчитавањем тих мириса знати ко је боравио у овим кућама. Собама.

Када би могла да се изврши дубинска анализа и дубински форензички преглед могли да видимо по слојевима мириса шта се дешавало од тренутка када су почели да стижу гости.

Август, 2008.

***

НА СТЕНИ коју запљускују таласи седим са збирком песама. И листовима папира. Минуло је подне. Тамна сенка брда Кобиле догледа се са плаветном силуетом Ловћена. А плавет мора и небо понад слику ову повезује. Пуца поглед на пучину, на пролаз између Жањица и Превлаке, линију хоризонта иза које унедоглед пучина.

А сунце бљешти, светли се сива силуета Ловћена уз небеску плавет привија.

А море се зиба, љескање таласа јења. Све оно што се у светлости находи у мрску се плавет утапа.

Седим на стени, исписујем ове речи с мирисом мора уз бурлање таласа.

О чему ли то зборе међ стењем, док морска површина тамнија бива, а небо свет(л)ије постаје. Час је вечерњи, траг иза моторног чамца се пени и нестаје у таласању мора.

И ромор талас и повици певача јењају само бурлање таласа међ стењем причу пучине обали предају.

Херцег Нови, 24.08.2008.

***

Л., и њен дужник

Јавља се после дужег времена. Каже „ако ти треба, да позајмим, па да ти вратим“.

Ставља јој на знање да још нема, лукаво рачуна да ће Л., прећутати, неће рећи да јој треба, премда су сви рокови о враћању позајмице одавно прошли, и ако јој одиста треба

31.08.2008.

26. окт. 2008.

Значајан догађај. Враћене су казаљке 1 час уназад. Почиње зимско рачунање времена. Локална ТВ 5 је 24. 10. том чуду посветила велику пажњу. Више пута је у току јутарњег програма, у времену од 7 – 9 h. понављала и упозоравала: Не заборавите, у недељу у 3.00 h. вратите казаљке уназад. Водитељ Жика је радосно саопшштавао да ће се спавати дуже. Хеј, спаваће се дуже, 1. сат. Ех, спавати...

Сетих се, пре неколико година, сусрета са Проф. др Савом Пенчићем код Калче. Подне, а Сава каже: „Многи млади људи су још у постељи. Устају у подне, спремају се да поново изађу, заменили ноћ за дан...Где ли све ово води?“

Сада кад почиње зимско рачунање времена спаваће се дуже. Хеј, дуже. Мора да је и овај водитељ велики спавач. Али, он устаје, мора да ради, води јутарњи програм. Иако нередован гледалац ТВ упамтио сам како је једног кишног јутра више пута у емисији истицао како је јутро идеално за спавање. Ромиња кишица, тмурно јутро, створено за спавање. Па, нека му снови буду ваљани.

Казаљке се враћају 1. час уназад. било би добро када би могли да их вратимо100 година уназад. Не знам, можда и више. Кажи, Мирославе!

Pesnik M.D.J odgovara na Belešku koju sam mu poslao 28.10.2008.

Je si li čitao Svetozara Vlajkovića PUSTINJA U PRAŠUMI, 2008.On tvrdi da ima 1000 stranica dnevnih zapisa. Pravi skriboman, kao Skrib. Ali Skrib je bio čitan i cenjen. Mislim da D. zapisi treba da pored trivijalnosti svakodnevlja što se ne može izbeći treba da ciljaju i na nešto opšte što bi važilo ajde da kažem u svim vremenima, mada je vreme jedno. Naše vreme oskudeva u toj vrsti građe.

Nastavak tvog skaza trebalo bi da bude: A pre sto godina dakle 1908.vreme je bilo tiho i vladao je Kralj. Laza se mučio sa SANTA MARIJOM... dok joj nije udahnuo dušu, Dis merio šljive na kantaru na Bajlonu i sanjao Možda spava, a Tolstoj umirao negde na stanici Astapovo...Ovce su mirno pasle, svinje krckale žir po šumadijskom krajoliku, a pšenice Srbija imala dvaput više nego sada.

Ni sanjao se nije budući Veliki rat... Ajd lepo se nadiši u Trešnjevici.

M.D.J.

***

Ulicom V. Putnika sve tutnji, frkće, dimi.Šklopocije od automobila, kamioni...Zvoni mi mobilni. Neko traži G-đu Todorov. Pitam: Ko traži Nadu Todorov. Glas mi poznat, ali od buke ne razaznajem. Učiteljski fakultet: Stana Smiljković. Obradujem se. I kada pogrešite vi ne pogrešite, kažem. Radujem sе što је čujem, prilika da pitam za knjigu kritika. Pregledala rukopis, ovih dana daće na štampanje. Pozdravlja prof. Stojana Bogdanovića. Ja se raspitujem za Stanine nove pesme. Obećava da će spremiti. Dobro, ovaj poziv mi je ukrаsio dan.

***

Француски конзул (Давил) је везиру (Мехмед-паши) говорио о Расину и позоришту у Француској, на шта му је везир казао: „Имамо и ми тако разних дервиша и богомољаца што рецитују звучне стихове; ми им дајемо милостињу, али никада не помишљамо да их изједначимо са људима од посла и угледа“.

Дакле, однос власти према уметнику остао је исти од „конзулских времена“ до данас.

Андрић: Травничка хроника

***

Волт Витмен је у целовито искуство живота објединио промишљање природе и њој наоко противстављену цивилизацију, јер му је стално пред очима била кратковекост свих порива. Говорио је: „Живот је оно најмање што је остало од умирања“. Зато је свакој травци посвећивао цело своје срце. Дивио сам се његовом усаглашавању уметности и живота.

***

Пикасо је истицао да напросто бележи изобличења која нису допрла у нашу свест. Уметност је огледало које жури као неки часовник.

***

Свет припада ономе ко је рођен да га освоји

А не оном који сања да га може освојити,

Па макар и био у праву.

Песоа (1888-1935)

***

Верољуб Вукашиновић

ПУТНИЦИ У НОЋИ

Путник сам што на аутопуту

Стопирајући у мрклој ноћи

Милост чека. Али у ауту

Онај што седи да ли ће моћи,

Међ возилима што страшно јуре,

Да светлом фара бар мало начне

Слику човека, који шћућурен,

Подиже руку сред ноћи мрачне.

Понекад и ја будем тај шофер

Што спремно јури, са мало гриже.

А ти си онај што стеже кофер.

И руку своју ка мени диже.

Повеља, 2/2006.

***

Миленко Д. Јовановић:

МЕДИТАЦИЈА

( Старца који се враћа са пијаце)

Погурен испод крошњи с пластичном кесом о прсту

ногу пред ногу, филозофски

по лишћу које јесен навештава

ходи, не обазирућ се на људску врсту...

(Ал прича је то стара

посрнулих љубавника и перипатетичара!)

Можда је боље полупразна кеса у руци

него пластични шлем преко уста - машта старчић

и смрт природну призива , кад оберу се жита

покосе траве

а ноћ буде добра, намирена и сита.

Шта причам? Кад дан је леп ко уписан.

Могао сам отићи на реку, а нисам.

Да ослушам воде музику, жуборење

жабљи крекет да ми засија у уху.

Да ли стварно лапим или је то можда зрење

нечег што измиче несазнајно духу?

***

Код Иље Еренбурга сам наишао на овакав податак о Осипу Мандељштаму: „Почетком 1952. дошао је код мене агроном из Брјанска – В. Меркулов – и причао ми да је Осип Емиљевич умро 1940. десет хиљада километара од родног града. Болестан, поред ватре, читао је Петраркине сонете.

С. Раичковић : Један могућ живот

***

Читалац тражи себе у поезији коју чита. Њeгов сензибилитет ће реаговати на песникову мисао која је сродна са његовом.

***

Постмодернизам – паразитизам

Постмодернизам или шарлантанство

У Србији не би ваљало постмодернистима подизати споменике чврстог облика, већ у виду гомиле блата из кога се уз ужасан напор отима једва препознтљив лик.

Живојин Павловић: Откуцаји

***

Уколико знамо да изразимо нашу тугу свим својим људским срцем, поезија ће нам увек помоћи да живимо колико год били изгубљени у горким вртлозима света.

Андо Мото, Сусрети писаца 1997. Београд

-----------------------------

***

По једном запису

„У природи, изглед се не мења, а лице има само човек и нико други...На лицу је све.Твоја историја, твоја мајка и твој отац, твоји дедови и прадедови, можда и неки далеки стриц кога више нико не памти. Твоје лице је твоја личност, добре и мање добре особине које си наследила од својих предака. Лице је наш прави индетитет, оно што нам омогућава да у животу пронађемо своје место и кажемо: ево, ту сам...“

***

Пре неко што изрекнеш суд о некоме, ходај у његовим мокасинама три месечеве мене.

Изрека америчких Индијанаца

***

КАДА СЕДИТЕ ПОД ХРАСТОМ, БУДИТЕ ХРАСТ, У ШУМИ БУДИТЕ ШУМА, НА ЛИВАДИ БУДИТЕ ЛИВАДА, МЕЂУ ЉУДИМА БУДИТЕ СА ЉУДИМА.

С. Тамаро: Иди куда те срце води

(5.01.1997)

_________________________________________

У голој крошњи гнездо.

Одлетеле птице.

Опало лишће ветар разнео.

***

У књижевничком и уметничком свету виде се само генији. Остали нису ништа друго до гомила сиротих шепртља и бедних лудака.

У књизи ТУЂИНАЦ, Караосманоглу

КЗМЗ

СТАРИЦА крши руке. Говори полако. Седа коса, бледо лице. Каже, не могу да спавам од муке. Унучићи моју по сву ноћ пуштају музику. Вриска, цика, глава ми се распада. Сиђем, молим да утишају мало. Они, тобож, зачуђено: Бако, откуд ти овде?

Па, где би била него овде? – питам, без гласа.

На Бубњу, бакице, на Бубњу. Тамо ти не би сметала музика. А тамо ти је одавно и место.

Ја се скаменила, а они се церекају. Машу рукама.

Унучићи моји и њихови чупавци.

А на Бубњу је, докторе, гробље. Не могу да испричам колик сам се радовала мојим унучићима. Колико само суза сам од радости пролила. А сад, никако да ми из главе изађе њихов смех. Само дудњи: На Бубњу ти је, бакице, место. Зар ти ниси већ тамо. А смеју се, смеју, докторе.

Из старе свеске

Природно блесави људи. – чуо 19.12. 1999. са ТВ, разговор са циркуским радником.

РЕЧНИК

Дуји – споро ради

Тукаџија – кавгаџија

Житко – ретко

Закопитио - стекао

Ариље, 7.11.2008.

Леп сунчан дан. пијаца крцата јесењим даровима. Мени си сликовити камиони са каросеријама пуним купуса. Леп дан, живост на улицама то је обележје петка у Ариљу. Из поште телефонирам Д. Стојковићу. У Смедереву је, спрема се за повратак кући. Био је састанак жирија за доделу аграде Милан Ракић. Коначно ће се одлучити 20. о.м. До тада, моја стрепња и зебња ће ме давити. И давити.

По повратку направио сам круг око Светиње, тражио печурке, ишао кроз шуму.

Л. ме страховито разљутила својим будаластим опаскама. Онај тимочко-сврљишки менталитет и тврдоглавост ме доводе до лудила. Вече ми је упропастила.

***

Песник је као и сваки човек. Не може да мисли да је посебан ако пише песме, јер сваки човек у свакодневном животу, знајући то или не, прави понеки стих који не напише. Направи оно што ја зовем „поетски фонт“. То је неки поглед, неко руковање, било шта. Песник само треба дабуде пажљив и да ухвати то нешто у ваздуху. Ако се то не заустави, нема поезије. Права поезија је она поезија коју песник ухвати из свакодневног живота.

Хуан Октавије Пренс, Бестселер, 7. новембар 2008.

20. XI 2008.

U 13.52 јавила Милица из УКС-а да сам добио награду Милан Ракић. Милан Ђорђевић честитао, хвали књигу, Лујо вели да су се расуте звезде скупиле и засјале пуним сјајем. Наравно, радујем се. Милицу сам више пута срео, не знам да ли ме познаје. Сада ме хвале, а толико ми је та подршка раније била потребна.

Са Слободаном Ј. идем у 17. 30 у Сврљиг, да отворим изложбу и примим другу награду. Дани Гордане Тодоровић су трајали од 18.00h – 20.00h. Наставак успешан у Кавани. Тамо је све дуже, живље, успешније трајало.

Из Старе свеске

„ Научници са Универзитета Бристол испитивали су неколико месеци мушкарце и жене различитог друштвеног положаја и образовања како на њих утиче поезија. Свакодневно су им давали да читају по неколико песама , а резултате испитивања објавили су и часопису Britiš medikal džurnal. Они показују да поезија има благотворно дејство на цео организам , посебно утиче на смањење главобоље и спречавање несанице. Уз то су закључили да поезија помаже и да се људи суоче и изборе са невољама у браку и да лакше савладају неспоразуме са децом“.

(Политика, Да ли знате, 14. јун 1997)

Природа сваком, ко је одабере за пријатеља враћа добротом и чистотом.

Она нас подучава, али и лечи, даје сокове и пружа одговоре.

С. Ракић Шефер, Политика, 4. дец. 2008.

***

Математика је начин за опис унутрашље хармоније. (Њутн)

***

Књига спасава, помаже човеку да опстане, да сачува душу, од лажи и опсена, дроге и криминала и пошасти овог времена.

9. dec. 2008. kavana Srbija, po dogovоru sam sa Stevanom Bošnjakom. Odlaže i dalje štampanje Pesama putovanja. Тreba i drugi da dođu na red, kaže mi. Кnjiga već godinu dana stoji kod njega. Тrebalo je da ide u l. broju za 2008. Ćutao je, nije mi rekao da je odložio. Pa i danas, dok pijeмо nikšićko, slušam priču iz detinjstva kako je ll. godišnjak sa svojom hrvatskom braćom imao jelenka koji su se borili. Njegov je stalno pobeđivao, e kada je jednom pao a on opsovao Boga, Bruno i Zeno su ga se odrekli po savetu roditelja. Jedna reč je sve srušila.

A što se tiče mojih putovnih pesama izgubilke su se u seobi dokumentacije, treba ponovo da mu ih pošaljem. Pa da odnesem Ogiju na Ekonomski, pa da...E, Stevane, Stevane... Ostala mi je samo jedna rečenica koju pamtim:

Више ти вреди онај један поглед преко твојих завичајних брда него гледања стотине сати телевизије.

Разговарали о свему, договорили о ничему, срећом не журим са збирком, мада би волео да се појави у U.M. Добро, идем даље...даље...

Цера, 12. дец. 08, 8,57

Честитам за Милана Ракића. Он обавезује на нова распевавања. Братски поздрави . Цера

Недеља, 14. дец. 2008.

У 15.30 тел. Милан Ђорђевић.. Тражи сагласност за превод песама на Енглески језик.

Изабрао 5.песама: Речи за почетак песме...Заваичајни фрагмент, 2.,Светлост ... нисам успео ни да забележим јер ме је ненадано обрадовао, читао сам га, нисмо се никада лично срели, каже да је из чисте душе и пуног срца био за моју номинацију за националну пензију.

Додаје да му је отац из села Доње Власе, али ја сам Ужичанин, ја сам се цео живот батргао свету.

Његово јављање ми је улепшало дан , подстакло да ово за/бележим.

Иван Лаловић, 15. дец. 08. 21.40

Мирославе, Читам у Савременику Вашу БЕРБУ МАЛИНА. Сјајан запис, горским и божанским дахом све намирује.

***

Воја Чолановић: Зашто пишем, зацело нећу никад сазнати и баш ме зато брига.

Куељо: Писање је једно од најусамљенијих послова на свету.

***

Неизбежно је право оних који имају да владају онима који немају

***

Dragi Miroslave, cestitam ti na nagradi, davno si je zasluzio. Ja pomalo kljucam kad mi onako nesto padne na pamet, pa cemo videti sta ce od toga ispasti. Nikad se ne zna. Tebi i tvojoj gospodji srdacni pozdravi iz obelelog i maglovitog Arilja. Vreme je da se povucemo u kucu poput medveda i da dremamo dok ne grane sunce

Dobrilo i Petkana

----- Original Message -----

----- Original Message -----

From: Miroslav Todorovic

To: dnenadic@eunet.yu

Sent: Friday, September 12, 2008 7:58 PM

Subject: niški pozdrav književnom gorostasu iz Vigošta

Dragi Dobrilo, evo me konačno, na žalost u Niš-та.Sređujem beleške, a i sročio sam neka pitanjca, sve u žarkoj želji da "napravimo jošter jedan razgovovor". Pa da Ti pošaljem, ako l ništa drugo ono da pogledaš. Pozdrav tebi, G-đi, i Vigoštu. M. T.

***

Dobro rapsode i barde Mirkane of Tresnjevica i otkude Nis, sve sam ovo razumeo a pitanja posalji, ako ne budu suvise teska, jer ja sam jedan mator covek koji je vec u krecani, pa ne znam ponekad ni gde mi je leva ni gde mi je desna ruka, da li sam nekud posao ili se odnekle vracam.

Tvoj drug Dobrilo

30.12.2008.

Dragi Miroslave,

lord Dobrilo i lady Petkana of Vigoste pozdravljaju grofa Mirkana i njegovu

groficu de Tresnevier uz gromki aplauz a sve povodom najnovijih uspeha

sa zeljama da vas jedrenjak sa punim jedrima nastavi da plovi po ovoj mutnoj vodi punoj

skrivenih podvodnih hridi koje su americki teroristi podmetnuli na plovnim putevima.

Uprkos njima napred galije carske!

Dobrilo

БРАНИМИР ШЋЕПАНОВИЋ, Вечерње новости, Среда, 26. новембар 2008.

***Дуго сте одсутни са јавне књижевне сцене на којој сте својевремено били веома актуелни. Сматрате ли да је довољно да дело само говори за себе?

- Тачно тако. Правим писцима није неопходна пропаганда, најмање ауторска, јер добре књиге саме освајају свет, путују од „уста до уха“, како то Французи кажу, и остају у душама изабраних који су осетили и појмили њихову суштину: идеје, филозофију, трагичну лепоту људске усамљености, страх од смрти, вечиту запитаност о смислу и бесмислу постојања, увек сазданог од стрепње и наде, од искушења и кривице, од љубавног заноса до покајања.

*** Са романом „Уста пуна земље“ стекли сте велику међународну славу. како је настајала ова књига, шта је био подстицај, инспирација?

- Не мислим да настанак једног књижевног дела треба објашњавати јер свако истинско стварање је, у ствари, дуго и болно порађање чији је исход увек неизвестан, упркос осмишљеној идеји, уложеном труду и ауторовој амбицији. Тај чин је својврсна чаролија, мала или велика мистерија, једно самоубилачко изгарање, заправо сагоревање свег ашто поседујете у срцу и мозгу, да би из те ватре, тог божанског пламена, испливао и оживео један дотле непостојећи свет, достојан да живи и траје у свим временима , разуме се, ако је у том настајању испао савршен и превазишао ваша очекивања. А то се понека дешава. Као што каже Карл Јасперс: „Човек је ипак нешто друго и нешто више од оног што мисли од себе да јесте“.

....пишем да бих од неумитног нестајања сачувао неку реч, неку мисао, неку слику, неки трен живота.

Запис из раније бележнице

НАУЧНИЦИ са Универзитета Бристол испитивали су неколико месеци мушкарце и жене различитог друштвеног положаја и образовања како на њих утиче поезија. Свакодневно су им давали да читају по неколико песама, а резултате испитивања објавили су у часопису Бритиш медикал џорнал. Они показују да поезија има благотворно дејство на цео организам , посебно утиче на смањење главобоље и спречавање несанице. уз то су закључили да поезија помаже и да се људи лакше суоче и изборе са невољама у браку и да лакше савладају неспоразуме са децом.

(Да ли знате, Политика, 14. јун ’97)

***По вашем мишљењу , посмодернистичка критика није дала много ваљаних резултата, није успела да искорачи...Заговорници овог правца запали су у шаблон и јевтину конфекцију?

- Не бих рекао „постмодернистичка“. Постмодернизам није јединствен покрет, најмање је уметничка фаланга или котерија. Он је заснован на „крпежу“, на расулу и мешању стилова. Такво је данас опште стање духа савременог света , у којем се свуда гасе и потискују мислеће личности и изразитије индивидуалности. Културна елита је свуда потиснута пред све моћнијим чиновницима и тржишном мафијом. Језик је прави показатељ стања у свакој култури, а наш језик је тренутно угрожен , расут и распуштен, презасићен помодним туђицама, чак и купштини простачки, уличарски, груб и осоран.

****Последњих година књижевна критика је у озбиљној кризи, о чему отресито пишете у првом поглављу првог тома. Зашто је критика, посебно дневна, новинска , пала на ниске гране?

- Стање у књижевној критици увек одражава стање у култури те нације језик критике је језик владајуће културе. Наша јавност је данас засута ситним песком јевтине и празне славе, затрована је наносима тржишног муља, а све је то ушло у јавност и културу. Један минут рекламног огласа на телевизији код нас вреди више него читав неки озбиљан стваралачки или књижевни рад.Поремећен је систем вредности које критика треба да утврђује. Култура се, међутим , не ствара и не подиже на улици него у културним институцијама, а оне су данас обезвређене и осиромашене. У Београду су велики музеји затворени, библиотека не ради, опера и кинотека се не довршавају, многе књижнице у Србији једва таворе. Чемерно плаћене учитеље туку обесни ђаци, школе морају чувати полицајци, књижаре се затварају да би се отвориле скупе конфекције и тајкунске самопослуге. Тамо где се слобода схвата као улична анархија, где су основне грађанске врдености погажене а моралне кочнице опуштене , ту је књижевној критици тешко да поставља високе елитне стандарде и да одваја пиљевину од ваљаног плода. Ако се доведе у ред национална култура, средиће се и стање у књижевној критици.

П. Палавестра, В. новости, 10.дец. 2008.

2. јан. 09, 10:15

Честитам за Милана Ракића и желим Ти из дна срца све најбоље у 2009.

Радиша Драгићевић

Ракић Владан, 1. јан. 20, 29

Желим мир у души, сјај у очима, осмех на лицу, срећу поред себе и у себи . Да свака жеља постане стварност, а сваки покушај успех. Срећна Нова! В.Р.

Здравље, срећа, рад (=љубав) – нека нам , Мирославе честити, то буде судба у 2009. и заувек. Јован Пејчић, 1. јан. 18.34

7. јануар 09. 08.16

Хвала на лепим жељама. Нека Господ испуни Твој дом здрављем и весељем и радосним поздравом Мир Божји – Христос се роди.

Јевросима Ристовић

Ваистину се роди. Хвала. У здрављу и стиховима да си још много љета.

Јевросима Ристовић, 7. јануар 09 у 07.35

***

***

***Ваша поезија користи свакодневне изразе и помало грубе речи, али не губи од лиричности и одмерене сентименталности. Како то постижете?

- Песма је нека врста поклона, чак и самом песнику. Моја је намера да у поезији останем близак свакодневном језику – да слушам оно што оворимо једни другима. Свакодневни језик препун је грубих изјава , али и прелепих, чежњивих и величанствених сањарења. Људи воде жив унутрашњи дијалог о добру и злу. Сви имамо капацитет да саградимо своје замкове из снова, али и да их уништимо. То је непрестана борба у човеку са којом је моја поезија у сталном дијалогу.

Политика 10. јануар 2008. Нилс Хав, дански песник,

„Праве песме су једина здања која ће заувек остати. Шта су све те поносне палате, једном подигнуте овде? Кад је у мени снага, моје перо таласа пет светих планина. Шта мене занима све што људи глорификују, њихова жеља за моћи, богатством и признањем – шта је то у поређењу са писањем поезије?“

Ли По 702-762. год.

Рат воде народи али људи плаћају цену.

ИВО АНДРИЋ: Интервју је нека врста саслушања јер се у суштини предлаже да саопштите своје мишљење о себи, свом делу, својим погледима на уметност и збивања у друштву. Сматрам да уметник не треба да се изјашњава о свом делу нити о себи , јер ни роман, ни слика није само оно што о њима мисли њихов творац већ и какв су утисак оставили на читаоца или гледаоца. Уметник и писац остају као ствараоци тајна сами себи чак и када се свим силама напрежу да себе објасне. то је основни разлог што о свом делу треба да ћуте, препуштајући другима да га они сами објашњавају.

***

Ponekad verujem da ništa nema smisla. Na jednoj majušnoj planeti koja juri prema nečemu, rađamo se u bolu, drugima nanosimo bol , vičemo umiremo, umiru i drugi se rađaju da bi počeli beskorisnu komediju.

E. Sabato

***

O, zla hartijo

mrka li si mi kad pišem

Grigorijaćanin, 1518.

Преврћеш те пусуле (књиге) и јошт не видиш да од тога вајде нема.

Мајка Јелена, 2.08.’94.

***

Ни један озбиљан песник никад није могао имати сигурно осећање да ће оно што је писао остати једнако вредно. Могло се десити да је он своје време протраћио а свој живот упропастио низашта и низбогчега.

Т. С. Елиот

***

Усахните своју говорљивост, јер се на време треба припремити: тишина је језик будућиј векова.

Из ћутања премудрог оца Григорија

***

Како могу знати да ли се мртви можда некају што су се некада грчевито држали живота ? Они који сањају о јади и тузи буде се да суделују у лову. Док сањају не знају да сањају. Неки ће чак тумачити и сам сан који сањају. А тек кад се пробуде виде да је то био сан. Будале мисле да су сада будне и уображавају да знају да ли су прави принчеви или сељаци. Конфучије и ти, обојица сте снови, а ја, који вам кажем да сте снови – ни ја сâм нисам ништа друго него сан.

Један пут сам ја, Чуанг Цу, сањао да сам лептир, да лепршам тамо-амо онако као што то чине лептири, у машти био сам свестан само тога да сам лептир, а пошто сам несвестан своје људске индивидуалности. Изненада се пробудих и ево где лежим поново као ја. И сада више не знам да ли сам ја човек који је сањао да је био лептир, или сам сада лептир који сања да је човек.

Чуанг Цу, 4 века пре Христа

Који има другачије гледа.

Моја мајка Јелена

***

Емерсон: Не слушамо са највећом пажњом стихове човека који је само песник, нити о проблемима оног који је само алгебрист, но ако је неки човек истовремено упућен у геометријске основе ствари и њихову свечану величајност његова поезија је егзактна и његова аритиметика музичка.

Најизразитији и најлепши искази било које истине морају на крају попримити облик.

***

Б. Шо на питање како успева да буде луцидан и духовит одговара да најпре помисли на нешто најглупље, а онда каже нешто сасвим супротно.

***

Хуан Миро је имао обичај да каже да се сликарство и поезија спајају попут вођења љубави, да је то размена крви, потпуно предавање, без икакве мудрости. Конкретне ствари увек је представљао не онако како их видимо, већ онако како их видимо, већ онако како их је он осећао или кaко би волео да их ми осетимо. Сликар је признао да сваки трун прашине поседује једну дивоту, душу и да му најједноставније ствари дају идеје. Али да човек треба да сачува довољно искрености и чистоте да бибио ганут.

Политика, 15. јануар 2009.

Елиот, поезија није пуштање на вољу емоцији, него бекство од емоције , она није изражавање личности, него бекство од личности. Али само они који имају личност и емоције знају шта значи побећи од тога. Ово гледиште се везује за метафизчку супстанцијалност јединства душе јер песник има медијум у коме се утисци комбинују на неочекивани начин.

Dragi Miroslave,

Dobio sam fotografije, koje su veoma uspjele. Posebno mi je drago sto su vezane za znacajan medjunarodni susret pisaca u Beogradu.Cucemo se telefonom. Zahvalan, Tvoj prijatelj, Zarko Djurovic

----- Original Message -----

From: Miroslav Todorovic

To: canu@cg.yu

Cc: canubiblioteka@cg.yu

Sent: Wednesday, September 30, 2009 6:54 AM

Subject: Žarko Đurović

4. окт. 2009. Стигли смо у село. У тишину. Преко Бјелог Камена, јесење боје благо чарају пејзаж.

Направио сам неколико снимака. У 17.58 јављају и честитају ми Награду за Сонет у Жабарима, Треба да дођем у уторак , у Жабаре. Долази и Радомир Андрић. На жалост, стигао сам у село, да предахнем, од мучног Ниша. Човек који ми јавља, осећам благу срдњу у гласу, тражи број рачуна, треба да се јавим директорки центра, Горица Стефановић, тел. 012 250 858. Добро, јавићу се.

Драги колега Мирослав Тодорович!

Благодаря за писмата и фотографиите! Непременно ще преведа нещо от Вашите стихове и ще Ви публикувам в сп."Знаци". Вече успях да прочета повечето от стиховете.

Извинете ме, че със закъснение Ви пиша - тази вечер се върнахме във Варна. След Белград имах рецитали в Загреб и Виена.

Аз също нося прекрасни спомени от Белград, срещите и колегите там... Сега се залавям за работа.

Можем да помислим за по-нататъшни творчески срещи. Желая Ви здраве и вдъхновение!

Елка Няголова

MIIROSLAVE

Mon, October 12, 2009 1:12:57 PM

Već sam spremio Prvu svesku UM-a za 2009. mart mesec.

Odlučio sam da Vetar Ponad Gora-koji je istinski briljantan ide u toj svesci. Ovoga puta bićemo zajedno* Ti, Marija, Šimoković, Boško Tomašević i Ja.

Od iduće nedelje kad god si voljan i kad imaš vremena pozovi i za pola sata smo u Srbiji.

Pozdrav

Stevan Bošnjak

Jesen svakog satera u kuću.

Dragi moj i poštovani Miroslave,

No, to je prilika da potražomo toplinu u sebi i onima oko sebe; u svakom kutku naših skromnih domova.

Da se, ako na ničemu drugom, ogrejemo sećanjima na mimulo/a leto/a. Do prvog visibabinog oka. Do hučnih potoka pod našim prozorima, čije je tokove upinjalo da izbriše leto.

Hvala Ti za pohvalu sajtu - ali ja sam već na njemu pronašao desetine grešaka, i to ispravio sa sinom juče. Da nije njegovog (sinovljevog) znanja i umeća, ne bi niko ni video ovaj sajt. Da, sva moja deca su na tom nekakvom Fejsbuku. Starija kći sedi i po dva sata i neprekidno kuca, a ja joj u šali pretim da mi ne dovuče nekog crnca na vrata. Znam otprilike šta je to i čemu služi, ali se za sada držim podalje od toga kao od ognjišta - dovoljno mi je što "jurcam" po internetu i što odgovaram na elektronsku poštu.

Radujem se da si dobro prošao na Koloniji. No, verovatno ni Marija Šimoković nije više onakva kakvu je znam sa mladih slika.

Za braću Bugare bi mogao da sačiniš jedan izbor iz Tvoje poezije, a ne samo da im daš "Pesme putovanja" - bilo bi dobro da vide celo Tvoje lice, što Ti zaslužuješ. Naravno, tu je sada na probi prevodilačko umeće - hoće li Tvoja reč i u njihovom uhu zvučati takvim ehom...

Toplo Te pozdravljam i želim sve najbolje,

Radiša Dragićević

Dragi Miroslave, trebalo je da ti posaljem Gvozdeno doba ali je sve nestalo, pokupili doktori koji su se borili za Petkanin i moj zivot a ostatak su uzeli srodnici, tako da imam samo jedan primerak za kucnu biblioteku. Bice valjda prilike da ti poklonim i Gvozdeno doba jer si ti to zasluzio. Umesto toga saljem ti esej doktora Aca vicica bivseg nacelnika VMA. Mnogostruko je znacajan

mudar i vispren

Pozdrav Dobrilo

Разумео, и поред свега, 12.11. 09.

23.10.

Ручамо у ресторану Цариградски друм у Крњеву. За столом смо ја , Ђоко Стојичић, Даница Андрејевић...

Разговор необавезан, о нашем менталитету, па доконо и о томе шта ће да буде.

Ђ. С. прича како је у време министровања 1994 био на љубичевским коњичким играма.

Није му сеишло,каже, али отићи ће , вратиће се увече. У време ручка крканлук. У центру пажње је Генерал. У неко време прилази генералу сељак и забринуто пита шта ће бити с нама. Рат је у Хрватској, у Босни ври. Генерале, избеглице нам стижу.

Средићемо то, нема зиме, одмахује Генерал руком. Осионо.

Како,пита.?

Ништа лакше. Крнућемо ракету на Беч, крнућемо ракету на Рим, крнућемо ракету на Лондон.

А шта ако они нама отуд крну? Шта онда?

Ма ко им јебе матер, каже генерал. А около већ коло, тутњи музика...

Е, то је то наше. И шта још да се прича.

Тањири са храном остају пуни. И то је наше. Нигде се више не баца него код сиротиње.

***

Ђоко прича о пријатељу чија је ћерка била удата за Немца. отишао у посету, аовај га пита колико остаје.

Човек збуњен , нашо се у чуду.

схвати домаћин, и каже му да може да остане колико хоће али он се снадбева из маркета изван греада па према томе хоће и да набави....

24. 10.

Киша, јесења понад Смедерева. Устао сам по обичају рано, сређујем своје ствари.Папирићи где сам узгред понешто забележио. У 10 треба да изађем из собе. Силазим у ресторан, ту су Делаве , Американац и Рожа. Ту је и Горан, треба да иде за Београд. У журби је, разговарамо о фестивалу. Дарује ми своју књигу о Смедерву. Каже да спремим књигу за библиотеку Меридиани, али, за 2011. Обрадовао ме је, спремао сам се да га питам има ли шансе да се нађем у кругу изабраника.Надам се да ће Горан одржати реч, али сам на муци кога да нађем да стихове преведе на енглески језик. Можда Италијснаки.

Касно сам увидео да сам без подршке не могу да учиним ништа.Од публиковања до промоције књиге. Али ја немам дара ни талента да се мувам. Да се надлагујем са онома који ни за шта не хају. Враћам кључ, поздрављам се са Драгојловићем и Кевином. Да се видимо, каже Кевин. То ми исто каже и Крстивоје Илић. Он остаје, ја има аутобус у 12.15.

У ресторану су фудбалери Јавора из Ивањице. Остављам књигу У сенци Дамокловог мача: Хотелу Цар у којем сам провео пријатне дане у време Смедеревске песничке јесени, На многаја љета, за сећање М: Тодоровић

28. 11. 2009.

У сали универзитета по договору налазим се са Станом. Оставила ми је Текст за Савременик. Разоварамо уочи почетка разговора О бугарско српским односима у књижевности. Стани кажем да Срба увелико спрема књигу критика. Она ме збуни казавши да се Сунчица буни. Зашто? Рекла јој је да су они пријатељи. Ко? Па Сунчица и Срба. Ја, нисам, рекла је Стана видели смо се само једном. Ја га поштујем. Нека се они договоре, Срба и Сунчица. Ја ћу потписати налог за штампање. Обећава помоћ око штампања моје књиге код НКЦ. Слушао сам њено излагање о Елин Пелину, и Сунцичино. Како они лежерно један другом реферишу своје виђење, виде се прозборе, разиђу. Међународни симпозијум. Отишао сам у време паузе.

29. 12. 2009

Тел. Мркићу. Прочитао јуче у Политици песму из Песме путовања. Пише о тој књизи. Кажем му да ћу нешто написати о његовм огледу Рукопис у ћоравој соби нађен. Не ради своје каже, не оптерећуј се са мном.

Кроз прозор сивило, сређујем исправљам грешке у макети књиге критика.

23. дец. 2010.

Јавио се Добрило. Легао сам, умор и нерасположење, промена времена , температура, пре пар дана -18 сад + 10. . Роман „Гвоздено доба“ је стигао пре пар дана. јавио сам Добрилу маилом: (20.12)

Драги Добрило, искрено си ме обрадовао пошиљком - Књигом. Хвала. Свакако си видео ону белешку у Политици од минуле суботе. пошиљка ме је нашла иако је број 27/7, треба 21/7. Данас почињем да је читам, помишљам, стога питам, да ли имаш воље да након што срочим нека питања у вези са овом књигом нешто и кажеш. Без журбе, када будеш имао за то воље.Желим Теби, Петкани, и овој књизи свако добро, срећнију 2010. годину. И здравље да Вас служи, да се на пролеће видимо, прозборимо ко некада. Иначе, ја у овом Нишу копним иако је снег, мраз, и студ одасвуд и из свега. Градови су, драги Добрило, постали симболи Содоме и Гоморе. Нешто о томе, ту и тамо, протурим, али не вреди...Видећемо на шта ће ово изаћи, на добро неће. Мислио сам да ћеш ти смоћи снаге да напишеш о томе роман, о сељаку који је силом постао грађанин, променио карактер, а сада нема ђе. Копни у овим нехуманим солитерима, добровољно заточен, а комунизам одлепршао у недођију. Итд. У суботу идем на Год. скупштину УКС иако и то више нема сврхе. И књижевна мафија и братија свиђа своје послове, али то је већ друга прича. Уз хвала, свако добро, свесрдно Твој Мирослав

Пита да ли сам прочитао књигу? Кажем да читам много споро. Да је књига уверљива. Он каже како га је из Дијаспоре енка Разија поставила питања. Прво питање је отворило многа питања. Односило се на Доротеј-а који га је увео у Гетенбергову галаксију. Оживело је све оно што се збивало и што је и те како повезано. Никако да заборави Видосава Ствеановића који му је тада саветовао да почне полако, приповетка, па лагано ка роману. да, он је имао подршку, ха ништа. Морао сам због литературе да испаштам да 18. година радим у Латвици, устајем с зором сваког јутра. !8. година су ме игнорисали...Ево сада после 2. месеца лежања у болници, навикавам се на рад. данас сам радио. Разговору нема краја...Поздрављамо се, обећавам да ћу се јавити, да за ова питања нема журбе. Књигу ћу прочитати, лагано.

Од Деканице У, факултета, Врање стигла прва новогодишња честитка:

Уважени песниче,

Уз срећу и здравље Вама и породици,

желим да песмама окитите годину

која долази и пријатно проведете Божић.

Стана Смиљковић

28. 01.2010

Био у НКЦ. Светосавска размена књига. Свратио код секретарице

рекла да је директор у Бгд. Оставио број тел.

29. 01. 110 године градине. Бошњак ме обрадова да је Ветар понад гора у Унусу и да је број у штампи. Треба да изађе за 15. дана...

3.март 2010.

У 09.30 био код директора НКЦ Срђана Савића. Све је под контролом, каже Срђан. Дам му исечке из ДАН-А где су Ђуровићеви текстови. Обећа да ће књига изаћи у првој половини године, јер је јесен, каже, неизвесна. За књигу задужена Верица Новаков. Охо, а ја некада с њом био и јесам даље на дистанци.Имао у непријатност због збирке која је штампана у Унус мундусу „Ветар понад гора“.Писао, грдио, правдао се. Захваљујем се. У Градини Сигма поново неодређено о обећању да ће Стојковићев текст ићи. Не може да га нађе. А разгварали смо, послао сам га после његовог обећања да ће текст ићи и то у првом броју о.г. Ех, Сигма, Сигма. Каже да шаље текстове Весковићу у Бгд. на читање. Зашто Весковићу? Ради у министарству помаже око пара. Да није њега ништа не би добили. Знаш како је прошло Удружење књижевника и Српско књ. друштво. Наша прича, мучна али је наша и зато подношљива.

Сигми поново шаљем текст. Одговара да верат адреса не ради већ годину дана. Текст је примио, чекам...Забележио у 15.35. Облачно, тежак ваздушни притисак замара...нема вољу било шта да радим. Са Тв пренос скупштине. Сала скупштинска полупразна. Казује се о образовању, наш се циркус преноси и то је драгоцен допринос Тв. да Народ види ко смо, и кави смо.

27. април 2010.

Изашао сам у Бубањски парк да се склоним од буке и атмосфере која гуши у стану. Као да сам заточен. Сунчано, пролеће се крили а уз бубањску стазу комуналци брује са својим косилицама. Баш сам баксуз, бежим целог живота из једне у другу буку. И муку.Одложли косилице седе у хладу и расправљају о политици. Може да буде директор ко хоће само да нам дају плате. Неће им пасти на ум да раде, да наставе са уређивањем, расправљају, све знају. Седам на клупу, уз распеване брезице. Душан јавља да је примио Градину у којој је Сигма оскрнавио његов оглед, малу студују о мом песништву. Невешто скратио. на Стојковић се за дивно чудо не срди...

Poydrav iz Bora

Wed, December 2, 2009 8:51:15 PM

Dragi Moj Miroslave,

Sinoć sam, iza ponoći, na kratko pogledao Tvoju pošiljku: obimno, dobro, puno zvučnih imena i, na prvi pogled, veoma afirmativnih ocena. To može da izazove samo ponos, i Tvoj lični, i onih koji su se "bavili" Tobom, i onih kojima si okružen.

Ono što sam odmah video - jeste da se tekst mora još pažljivo čistiti; tako sam na prvoj stranici (a jednoj od poslednjih u knjizi) odmah "upecao" grešku: Čeromorski, a mislim da bi tu moralo da bude Černomorski...

Naravno, ovde drugačije intervencije nisu potrebne, takav je tekst - jedina susestija je (ako smem da Ti je dam) da Ti je početak novog reda po meni previše uvučen, ali to je stvar tehničkog urednika; možda ja i nisam u pravu.

Radujem se ovakvoj knjizi - za one, koji do sada nisu imali Tvoje autorske knjige u rukama, ona će sigurno biti dobar putokaz.

A kad ih putokaz dovede do Tebe, knjiga će im možda tada biti suvišna: Tvoje autorske reči, Tvoje pisanje (ipak) nadmašuje i njegova afirmativna viđenja.

A to je nešto najbolje što jedan pisac može sebi da poželi.

Džabe su (za mene) hvalili upravo upokojenog Pavića i predlagali ga za Nobela - u mojoj glavi on nema mesta. Kao i Bećković, i mnoge druge izvikane veličine.

Sad, ili sam ja još toliko neopismenjen (prosto, glup i slep) pa ne mogu da sagledam njihovu "svetlost" ili samo imam realne ljudske aršine.

Najtoplije Te pozdravljam,

Radiša Dragićević

„Дисање је у њој спрегнуто с тишином, а ова с васколиком природом и телесношћу. Тако приближени, тесно сљубље-ни, тишина и дисање постају готово поетски синоними, залог новог погледа на ствари, јединственог открића света. Човек који дише органски је дрхтај природе у којој све мисли, пева, тече, сажима се и „поруку предаје даље“. Поруку: божанску шифру постојања, ону коју ваздух, властитим трептајем, ветром, надмоћно чита људима. „

Срба Игњатовић, у приказу Нова библија Адама Пуслојића

15.12.

У 14 јавио се Добрило, опоравља се, да је то имао пре осам година не би био жив. Тада то, такву операцију нису радили.Опорављају се и он и Петкана. Причамо исту причу. Договарамо о сусрету. Није коме је намењено него суђено. Стање је у земљи страшно лоше, у култури поготову. Добрило каже ко зна зашто је то добро? Није добро, како може бити добро?

ЩАСТЛИВО РОЖДЕСТВО И НОВА ГОДИНА, ДРАГИ МИРОСЛАВЕ!

МНОГО ЗДРАВЕ, ОБИЧ, НОВИ ПЕСНИ, НОВИ КНИГИ, НОВИ СРЕЩИ, НОВО ЩАСТИЕ!

И МНОГО, МНОГО БЯЛО И СВЕТЛО В ДУШАТА!

ЕЛКА НЯГОЛОВА

***

Година у коју улазимо није обична

јер се с а ж и м а у саму себе

20 – 10 - .

али се зато у нашим жељама

ш и р и

2010… 2015... 2020...

СРЕЋНУ НОВУ годину жели вам

МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ

http://www.amika.rs

и друштванце са Арга

http://vizant.blogspot.com

Срећна, рдана, плодна, лепа-најлепша нека теби , Мирославе и најдражима твојим, буде 2010 са сви годинама што се у Вековечности роје!

Јован

„Све сам убеђенији да је човек несрећна животиња: напуштен, сам на свету, присиљен да пронађе сопствени начин живота, непознат природи пре њега. Због такозване слободе пати више него под најнемилосрднијим јармом природе. Због тога се и не чудим што је човек дошао дотле да завиди цвету или биљци. Живети као биљка, имати жељу да растеш укорењен, цветајући и венући у савршеној несвести под сунцем, бити интимни део плодности земље, желети да будеш анонимни израз животног струјања, значи очајавати због смисла живота. А зашто се не бисмо мењали са цветом? Знам шта значи бити човек, стремити идеалима и живети у историји. Шта још могу да очекујем од такве стварности? Нема сумње да је бити човек нешто посебно: доживљаваш једну од најозбиљнијих трагедија, колосалну драму, бити човек значи живети у потпуно новом , потреснијем и компликованијем егзитенцијалном поретку него што је природни. Што се дубље спуштамо у непродуховљено царство природе, драматичност све више попушта, док се сасвим не изгуби. Човек је све склонији да преузме монопол на драму и патњу. Зато је избављење за њега горући и нершив проблем. Не могу се прсити што сам човек, јер сам тај феномен проживео све до његовог праузрока. Само они који то нису спознали могу са жарким интензитетеом да се хвале што су људи, и склони су да то буду. Ако се тако посматра, њихово одушевљење је разумљиво. Има међу људима и оних који нису способни да се уздигну изнад анималних или биљних животних форми, па је природно да чезну за људскошћу и обожавају је. Али оно што знају како с тим ствари стоје, теже за било чим другим само не за тим да буду људи. (...)

Емил Сиоран: Приручник о страсти

Зашто жене не пишу? Зато што могу да плачу кад год хоће.

Е. Сиоран

У својим белешкама : Das Geheimnerz der Uhr. Aufzeichnungen, 1973 – 1985.

има Елиас Канети запис:ДА би мучили змије, деца их стрпају у џак негашеног креча и долију воде; сиктање змија, док преживљавају муке спаљивања, деца називају змијским смехом.

7.01.2010.

Nenadić, čestita Božić

Vaistinu se rodi dragi kneze i neka te uzme u svoje mocno zakrilje da ti nikakvi skotovi ne mogu nauditi. Ja sam napisao dosta ali sam se premorio jer sam prisecajuci se olovnih vremena povezao neke dogadjaje, radi se o godinama 1976. 1977 i 1978... Isplivalo je mnogo sta. Srdacni pozdravi Dobrilo

__________ NOD32 4754 (20100108) Information __________

This message was checked by NOD32 antivirus system.

http://www.eset.com

3. jan 2010.

Miroslave dobio sam pitanja i vec sam na jedno pokusao da odgovorim, vrlo su zanimljiva i razviujaju asocijacije, tako sto se s necim slazem a necim ne slazem te je tako dijalog zivlji. Nemoj me pozurivati jer ja mogu koliko mogu. Pozdrav Dobrilo

Bogojavljenje, 2010.

Dragi Miroslave,

saljem ti ovaj tekst o tome kako je poceo moj hod po trnju da ga uklopis u svoju knjigu ako nadjes

da to tamo pasuje.

Dobrilo

Била је то америчка прича са типично балканским заплетом.

До данас, дакле више од три деценије, за собом вучем ту клепетушу.

Прича је поучна па би је вредело подробно испричати као упечатљив пример наших загонетних нарави.

Да почнем испочетка ослањајући се на памћење, које је дабоме донекле мутно и колебљиво.

Година 1975.

Радим као референт за развој СОУР ''Воћаркооп'' Београд, ООУР Ариље у Ариљу.

Сложена организација удруженог рада, Основна органи­зација удруженог рада, Закон о Удруженом раду Едвард Кар­дељ звани Бевц, далекометни пројекат осамостаљења Сло­веније и глупи Срби који последњи сазнају шта им се спрема. А посао у тим временима апсурдан, ни једна свежа идеја се није могла пробити на светло, пројектована је била смрт а не живот.

Писање је одбрамбени рефлекс.

И тако, да се нечим забављам пишем роман. Претходно сам написао два, Сенка у сенци сенке и Родослов. Први је остао писан руком у тврдо укориченом блоку без линија а други сам откуцао у два примерка на новој портабл писаћој машини марке ''Олимпија'' и укоричио га у тврд повез са пла­вим платном и златотиском.

Први мој роман нико никада осим мене није видео, био је то један претенциозни експеримент у тада владајућем сти­лу, ток свести, Моли Блум из Џојсовог романа Уликс.

Други, Родослов, је једна мутна хроника о нечему, ни­сам то касније никада читао па заиста не знам о чему се ту ра­ди.

Књиговезац који ми га је укоричио, урадио је то веома лепо, нарочито се добро слагало модро-плаво, глатко плат­но са златотиском.

Тако укоричен рукопис био је атрактиван као предмет и зато сам га ваљда и показао мом колеги који је тада заврша­вао студије на тре­ћем степену на Пољо­при­вредном факул­тету у Београду или је већ писао докторску дисерта­цију, не могу да се сетим.

Био је изненађен чиме се ја бавим и на шта губим време.

Тражио ми је роман да га прочита. Не верујем да га је прочитао, а шта је био с тим даље не сећа се ни он. Не знам ни да ли сам сачувао онај други примерак. Можда стоји нег­де међу многобројним фасциклама на некој полици. По­што никада ништа нисам бацао и пошто сам сачувао све, сваки папирић у белим или плавим картонским фасциклама увезаним ка­на­пом могуће је да тај приме­рак и није изгуб­љен. Када бих имао воље тај стари папир преврћем, можда бих и Родослов нашао.

Тај најновији роман, кога сам на крају назвао Доротеј, писао сам на блок­чићима, умецима формата А 5 без лини­ја, који су били згодни да се пресавију и носе у задњем џе­пу панталона.

Кад год сам уграбио прилику, у канцеларији у кафани, негде у парку или у шетњи по околини, извадио бих из зад­њег џепа своје блокче и записивао шта ми је у том тре­нутку било у глави.

Посебно задовољство ми је било да седнем у кафану или посластичарницу, да наручим кафу и да тако отпи­јајући полако гутљај по гутљај, записујем оно што би ми у том трену пало на памет.

После ручка бих одспавао сат два и седао за писаћу ма­ши­ну па би прекуцавао из блокчета оно што сам тога да­на овде - онде прибележио, ако је то било вредно труда.

Куцао сам полако са два прста трудећи се да не правим словне грешке тако да их није ни било. Тада нисам знао да после зареза следује размакница па када сам зарезе нак­надно уписивао остао је тај фелер. Иначе тeкст је био веома уредан, нарочито први лист, док је копија била знатно ло­шија.

Када сам завршио рукопис однео сам књиговесцу два примерка да их уко­ричи, у картонске корице пресвучене платном са злато­тис­ком.

Био сам разочаран, када сам дошао да их узмем, платно је било ружне ружичасто сиве боје, налик на прљаву плат­не­ну крпу.

Ништа нисам рекао књиговесцу, стегао сам зубе и платио.

Да нисам био тако љут не бих ни овај роман прочитао. Овако сам нервозно почео да листам ту ружну творевину па сам ту и тамо узгред и понеку реченицу прочитао. Како је вре­­ме више одмицало нервоза је попуштала а радозналост расла…

Па ово и није ни тако лоше.

Почео сам испочетка. Текло је глатко и повезано. При­­ча се одвијала логично и није јој уопште сметало то што сам је раставио и уситнио на десетак ликова сведока приповедача вероватно под утицајем величанственог фил­ма Рашомон Акира Куросаве којим сам тих година, као и Виридијаном Луиса Буњуела, био опседнут…

Имао сам иза себе дуг читалачки стаж. Читао сам свако­днев­но и са великом усредсређеношћу од своје десете годи­не, и за тих 25 година истрајног читања прочитао сам кључ­не књиге светске и наше књижевности па таква пос­веће­ност ми је ваљда однеговала укус и опремила ме са довољ­но знања да разликујем шта је добро и свеже а шта лоше и бајато.

Послао сам примерак романа свом пријатељу Славку Џунову који се тих година преселио из родног Ужица у Бео­­град и запослио се тамо као погонски електроинжењер. Он је иначе брат нови­нарке Политике Браниславе Џунов.

Јавио ми је да је прочитао.

Тја, онако, није лоше, на нивоу солидног гимназијског рада.

Био је то шамар који ме није поколебао.

Имам један прекид у сећању. Не знам којим је то редом и како даље ишло. Кључни човек је Славко али ја више не могу да се ослоним ни на његово сећање јер се у међув­ремену пропио, ракија га је узела под своје. Не знам како се десило да се у ово умеша још и Предраг Протић.

Поуздано се сећам да сам био код Протића у његовом скромном стану преко пута пијаце Зелени венац. Не знам да ли је мени или Славку рекао да је роман јако добар.

Пре­драг Протић чије сам критике у Илустрованој поли­тици редовно читао, био је феномен своје врсте. Тај је истрајно, не прескачући ни један број, пунио своју рубрику Читати или не читати приказима нових књига. Његов стубац је увек био исте дужине и свакој књизи, и доброј и лошој посвећивао је једнак број речи. Колико ми је познато нико, ни пре ни после њега није постизао такав учинак, 52 приказа годишње.

Био је умерен, шкрт у похвалама благ у примедбама.

То је ваљда и одлучило да замолим Славка да рукопис њему однесе.

Протић је био у вези са Светланом Велмар Јанковић која је тада радила као уредник прозе у Просвети.

Да скратим и да се оканем ћорава посла и пуког нага­ђања како је и шта било - мој роман се тако, некако, нашао у Просвети.

Годину дана чамио је у тамо и пошто су они одбили да га објаве, решим да одем у Београд и да барем рукопис узмем ако га у толиком брду хартије, која им је сва­ко­дневно пристизала, нису затурили.

Рачунао сам овако: ако је Протић рекао да је роман јако добар онда ће га неко некад и објавити.

Нађем Чика Љубину број 1. поред неке књижаре која је у излогу држала тапете. На вратима стоји натпис Издавачко предузеће Прос­вета.

Све ми је то некако одвише скромно па сам помислио да то није то, немогуће је да Просвета, нај­ути­цајнији изда­вач у земљи, тавори у таквој сиротињи.

Уопште моје представе о свему су биле наивне и сасвим погрешне.

То сам годинама, постепено корак по корак откривао.

Највише сам дознао од оних који су о томе једино нешто и знали, од писаца, када се при пићу разбрбљају па им омакне да кажу и понеку сувишну.

Скупљао сам те каменчиће стрпљиво и упорно и градио мозаик.

Елем, очекивао сам у најмању руку врата од ораховине или од дивље трешње, јавора или крушке које је резбарио неки од чувених охридских мајстора дубореза а не ова проста...

Но добро де, свет је иначе пун скривалица и варки, оп­сена и фатаморгана, него да ја гледам како да завршим оно због чега сам запуцао чак из Ариља.

Отворим она врата и нађем се у уском ходнику, на некаквом степеништу.

Видим канцеларија редакције.

Аха, ту сам.

Добар дан, добар дан, ја сам Добрило Ненадић, послао сам пре годину дана рукопис романа Доротеј, па сам дошао да га узмем, ако се није негде затурио.

Једна фина и учтива жена, секретарица редакције, рече ми да се код њих ништа не губи.

Поред њеног стола била је некаква полица са руко­писима. Мој Доротеј је стајао ту надомак њене руке и она ми га је извадила и дала готово и не гледајући, као да је то много пута чинила.

То сам јасно онда уочио и запамтио али нисам из тога извео право и про­сто питање: како је то она знала? Да је то био обичан рукопис некога анонимуса не би јој стајао на дохват руке. На адресу Просвете сваке године је присти­за­ло на стотине рукописа. Сви су се јагмили око тога да им књи­га баш у Просвети изађе, јер је то већ само по себи пр­во­разредни успех, знак посебног квалитета, данас би се рек­­ло бренд. Редакција је била затрпана и мора да су имали неко место на тавану или у подруму где су одбијене руко­писе одлагали ако их већ као што то новине чине нису ба­ца­ли.

Рече да, на жалост, мој роман није ушао у издавачки план за објављивање али да ме о томе подробније може обавестити уредник прозе Видосав Стева­новић, који је баш у овом тренутку у канцеларији и слобо­дан је, може да ме прими.

Ја зинух од чуда.

Читао сам његову збирку приповетки Рефуз Мртвак. Да, била је то вансеријска књига, нешто сасвим ново у на­шој литератури, по језику, по стилу, по некој свежини и жестини која је кипела из сваке реченице.

Па зар лично Видосав Стевановић, један од три лава српске прозе. Припадао је трилингу асова, младих лавова над којима је бдео њихов критичар и гуру Љуби­ша Јеремић. Видосав Стевановић, Милисав Савић и Мирослав Јосић Вишњић, навођени су овим редоследом како је тај поредак једном за сва времена Јеремић одредио. Епигони и лобисти су ово до бесвести понављали.

Били су они обе­лежени као храбри момци који су у ко­му­нистичком рају видели нешто што тамо никако није сме­ло да се види, бекрије, маторе курве, силеџије и будале, то је било дрско брљкање прстима у очи тадашњем Брозовом режиму који се трудио не би ли опстао, паламудећи које­штарије о благостању које нас чека иза прве окуке само ако будемо истрајали у развоју самоуправног система, интерес­них повезивања и доходовних односа и дабоме превазила­жења проблема у ходу. Власти су ову тројицу дрзника тр­пе­ли можда као неку врсту сигурносног вентила, мада су их изводили и пред суд под оптужбом да клевећу и лажу и да за­бијају клип у точкове наше самоуправне револу­ције. Они додуше нису били предвиђени за извоз, него само за дома­ћу потрошњу. Они су били Србијанци, Стевановић из Кра­гујевца, Савић из Рашке а Јосић из Сомбора. За извоз то јесте освајање света су били одређени кућићи и коленовићи из Црне Горе.

Уђем у канцеларију снисходљиво као сељак код среског начелника. Човек средњег раста, отприлике мојих година стоји поред прозора, окренут мени леђима, гледа напоље и придиже се, с времена на време, на ножне прсте као да има грч у листовима. Окрену се и погледа ме одозго као човек који је освојио извесну рутину у ставу према свим тим пискаралима који као мушице сирћетуше одасвуд у тала­сима долазе. Рекох му ко сам. Диже обрве загледа ме пажљиво и рече, одмах на самом почетку разговора да је био запањен док је читао мој рукопис. Не могу да верујем да сам управо чуо баш тај придев. Запањен! Приметих са извесном нелагодом да има шпрахдефект да запиње на д, т, ч. То је верујем утицало да се нисам упуштао у запит­кивање да не бих човека излагао напору да ми објашњава кад већ има тешкоћа да изговори поједине речи. Слушао сам га учтиво и без коментара.

Рече да се залагао да мој роман буде објављен, али да је био надгласан. Да ли ми је рекао да се двоје уредника прозе Светлана Велмар Јанковић и Момчило Миланков нису са­гла­сили или сам то накнадно брзоплето сам закључио не знам. Знам само да сам у то био убеђен.

Процедура рада редакције Просвете, није ми позната, али бих на основу логике и аналогија са радом жирија за награде могао да је опишем овако.

За сваку област, за прозу, за поезију, као и за све друге врсте које Просвета има у свом издавачком плану постоје уредници који из приспелих рукописа врше одбир, шири а затим ужи избор. О коначном избору за објављивање од­лучује редакција у целини на челу са главним уред­ником, човеком од поверења, који је можда у дослуху са партиј­ским комитетом и државном безбедношћу. То што неко има такву титулу, што је уредник прозе, то никако не значи да он има пресудну реч о томе која ће књига бити објав­љена.

Књига је добра али мене нико не зна а опет Просвета је нај­угледније предузеће и ту анонимни немају шта да траже. Он ме је лепо поса­ветовао да као и остали градим своје књижевно име постепено, скромније, малим радовима по часописима, да се људи навикавају на мене а не тако да упадам са романом, не иде то, у свему постоји неки ред.

Како је време одмицало, разговор се све више прет­варао у монолог. На једној страни је био добронамерни по­к­ро­ви­тељ који је говорио, на другој доброћудни човек из народа пун, поверења и захвалности.

Разматрана је могућност и да се та творевина у ружним сиворужичастим корицама ипак на неки начин искористи.

Предложио ми је да одаберем један одломак и да га по­ша­љем часопису Савременик који је уређивао доктор књи­жев­них наука Павле Зорић.

Који одломак?

Било је то једно од мојих ретких питања

Опсада куле - рекао је господин Стевановић после мале паузе.

Е па сад! Опсада куле! Хм. То је везивно ткиво романа, копља, стреле, мачеви, масовне сцене које се могу написати са мање или више вештине али које ипак вуку у неку аван­туристичку причу налик на оне које су писали Енглез Вал­тер Скот и Пољак Хенрик Сјенкијевич популарни пис­ци, штиво за омлади­ну и широку читалачку публику.

Ипак сам послушао савет.

Савременик није објавио одломак из романа Доротеј.

Наравно, то је и мени онда а и мени данас потпуно разумљиво. Било је то доба када је насупрот наклоности јавности према политичком плурализму стајала тврда, непопустљива доктрина. Књижевни часописи су пос­та­ли нека врста политичких странака и значили су много више него што данас значе. Они су били тај одушак, вентил на кипе­ћем лонцу. Као и данашње странке и тадашњи часопи­си су се борили за рејтинг односно утицај не само на књижевне кругове. Дабоме, тај утицај је растао уколико су на њего­вим стра­ницама објављивали познати писци. Објављивати по­чет­нике било је као пуцање у сопствену ногу, од против­ника злурадо тумачено као крајња нужда, пошто нема по­зна­тих пера мораћемо да попунимо унапред задати формат почет­ничким радовима.

Време је за обрт.

То се дешавало 1975. године.

Ово пак пишем после 35 година, 2010.

Ни уредник Стевановић, ни доктор Зорић ни писац Не­на­дић нису могли да проникну шта ће се у будућности де­ша­­вати.

Истини за вољу то нису могли ни они који су се тиме бавили политичари и писци научне фан­тастике.

О политичарима не вреди трошити речи. Шта су гово­рили и шта је од тога остварено, видљиво је свакоме.

Научна фантастика у књижевности је један потцењен жанр. Најпознатији међу њима Жил Верн и Артур Кларк разврстани су били од књижевних жреца међу лаке, попу­ларне и забавне писце.

Нико није ни слутио да ће роман Доротеј седам година касније 1982. изаћи у Москви у тиражу од 50.000 приме­рака у истом тому са Понорницом Скендера Куленовића и Галиотом Драга Јанчара.

У Русији, земљи која је дала највеће романсијере света Достојевског, Толстоја, Пастернака, Шолохова …

Још се мање знало да ће исти тај текст кога како се чи­нило сви одреда одбијају једнога дана бити окачен на интернет и досту­пан сваком на кугли земаљској и то у едицији Анто­логија српске књижевности и да ће до 2010 бити продато 130.000 примерака.

Много шта нисам знао, а не знам ни сада, али да је Доротеј ту негде, у границама стандарда који је у том вре­ме­ну важио, па ако већ није бољи онда није ни лошији од књига које су објављивали овдашњи издавачи, у то сам био потпуно уверен упркос дебакла у Просвети и Савременику.

Када је 1976. изашао конкурс Удружених издавача (Рад, Народна књига, БИГЗ) решио сам поново да покушам. Рачунам да рукопис стоји те стоји, свеједно је код мене или на неком другом месту.

Ако сам и гајио неку наду она је спласла чим је објављено да је на конкурс приспело 520 рукописа веро­ватно зато што је висока награда као мамац привукла толики број аутора. Још када је објављен састав жирија тек сам тада схватио да сам поново пред великим разочарењем.

Драган Јеремић, председник УКС и председник жи­рија,

Цвета Котевска, главни уредник Народне књиге,

Никола Бертолино, главни уредник БИГЗ-а,

Бошко Богетић, главни уредник Рада,

Данило Киш,

Милан Комненић,

Божидар Милидраговић.

Биле су то истакнуте личности књижевне сцене па према томе је и њихов критеријум, сагласно са њиховим ре­но­меом био крајње изоштрен. Уз реноме дабоме иде и сујета.

Од 520 рукописа барем половина од тога су прозни тек­с­тови. Да би се само овлаш прелистала, зас­тра­шу­јуће ве­ли­ка хрпа хартије, потребно је време које тако важни људи са толико других дужности и обавеза немају а и када би има­ли времена не би имали снаге ни воље.

Тријерисање рукописа може у том случају да се ради јед­ноставније: уместо да се сваки пажљиво прочита и оце­ни па да се потом одвоје бољи од горих, могу се одбацити они које су написали и потписали анонимни.

Приговори неће бити тако непријатни као кад би се одбацио неки познати аутор а уместо њега уврстио неки потпуно непознат.

Шта се стварно збивало остаће вероватно тајна јер су тројица Киш, Јеремић и Милидраговић умрли а четворо Котевска, Беролино, Богетић и Комненић су већ дужи низ година ван књижевне сцене.

Време је пролазило а резултати конкурса нису објав­љивани.

Убрзо се испоставило да је раздор у жирију главни узрок кашњења.

Чланови жирија Данило Киш и Драган Јеремић су се посвађали тако жестоко да су и један и други поднели неопозиве оставке.

Био је то увод у највећу књижевну аферу код нас и по броју умешаних а и по њиховом угледу.

Скандал је нарастао до чудовишних размера.

У јавност је доспело да је Драган Јеремић оптужио Данила Киша да је читаве делове своје збирке приповедака Гробница за Бориса Давидовића преписао из разних књига.

Јеремић и други који су се у спор накнадно умешали својски су се потрудили да за сваку приповетку из Кишове књиге нађу преписани део и одакле је преписан.

Ко је ту био у праву?

Нико.

Потрошена је силна енергија и завидно знање само да би се једном истинском ремек делу нашло нешто да га умањи и унизи. А и Киш је очигледно погрешио. Уместо да цитате из туђих књига покрије наводницама или курзивом што је уобичајени начин да се покаже шта је оригинал а шта цитат, он је као да некоме пркоси. једноставно унео у своју књигу цитате без ових битних ознака и тако се пркос­но или пак наивно уплео у мрежу својих конкурента што су они спремно дочекали као небески дар и дабоме нису испу­стили прилику.

Ствар је изгледа била толико важна да су у ово били уплетени многи непознати помагачи, експерти, страни и домаћи, зналци језика и светске књижевности. Све су отк­ри­ли, и ауторе и њихове књиге и делове тих књига које је Киш преузео. Све су пронашли као да је радио читав институт. Кишова књига иначе описује судбину Јевреја у Европи кроз историју, почев од времена дивљања инквизи­ције па до тота­литар­них режима.

Киша овде многи нису волели. Ликови из његових књига су готово искључиво Јевреји као да остали нису ни били вредни описивања. Због тога су га осећали као странца, иако је по мајци био Црногорац а по оцу Јеврејин. Горљиви Црногорци му никада нису опростили што је пренебрегао половину својих гена и материно порекло већ се сасвим приклонио очевој нацији, вероватно због његове трагичне судбине.

Матија Бећковић нам је једном приликом у гостима код Милована Дано­јлића у Ивановцима, а били су присут­ни Живорад Стојковић и Момчило Селић, на свој живо­писни и оригинални начин растумачио целу ту причу.

Пошао је, наиме, од занимљиве претпоставке да је читаву ту збрку измислио сам Киш приказујући се као жрт­ва прогона да би на своју страну привукао моћни јеврејски лоби у иностранству.

Овде га као антикомунисту нападају комунисти а српски и црногорски националисти као јеврејског уљеза.

Оптужио је као своје прогонитеље Миодрага Була­то­вића и Бранимира Шћепановића, јер су они наводно једини осетили опасност од његовог изласка на западну књижевну сцену са једном тако добром књигом и темом о јеврејском страдању која ће увек остати у самој жижи занимања захваљујући потпори оних који о књижевним модама пресудно одлучују.

На Западу су њих двојица стекли реноме познатих и признатих писаца. Пошто нису могли да оспоре Кишову несумњиво вредну и даровито писану књигу изабрали су да је прикажу као плагијат. Да, али само њих двојица и Јеремић нису били довољни да прикупе доказе за своју оптужницу. Морали су да потраже испомоћ са стране. Ко је све у томе учествовао никада се није сазнало јер ко је знао нема га више или ћути ако је жив.

Медији су брујали као затегнуте жице, публика је уживала и сеирила, прокишовци и антикишовци су ницали као печурке.

Све је то у реду, ама шта је с конкурсом Удружених издавача? Толики људи, половина свих чланова Удружења књижевника чекају, месеци пролазе, а жири ћути. Читав или крњ, свеједно, остало је њих пет што је сасвим довољ­но. Потребно је још само да изаберу између себе новог пред­седника и да наставе та­мо где су стали, јер овако више не иде, нема дана а да неки љутити писац, који је изгубио жив­це, не подвикне и не начини лом у неким нови­нама. Ка­кав је то начин! Има ли то смисла. Нека се они свађају колико хоће, ко им брани, али живот не може због тога да стане.

Претило је да све ово измакне контроли а то негде горе нису хтели или нису смели да дозволе. Преломљено је да окрњени жири, њих петоро, настави и доврши започети посао.

Најзад је дошао и тај дан.

У Политици је објављен оглас са резултатима кон­курса.

Уместо 15, одлучено је да објаве 20 дела, међу којима и пет романа.

Буљим у оглас и не могу да верујем да се то десило.

Наводим по сећању тих пет романа.

Борислав Пекић Како упокојити вампира

Миодраг Бултовић: Рат је био бољи

Бранимир Шћепановић: Смрт господина Голуже

Славко Лебедински: Касни ораси

Добрило Ненадић : Доротеј

Награду Удружених издавача деле Гојко Ђого за збирку песама Кукута и Борислав Пекић за роман Како упокојити вампира.

Прво ми је пао на памет Џејмс Џојс, један од нај­већих писаца модерног времена који је своју прву књигу збирку прича ''Даблинци'' нудио тридесет тројици издавача и тек му је тридесет четврти прихватио да је објави.

Ја сам ово моје објавио у трећем покушају. То и није тако лоше.

Тамо негде у маленом Ариљу, богу иза ногу, 200 километара јужно од Београда, ни о чему нисам имао тачне представе.

Ни онима који су се стално мотали око Удружења књижевника и око чувеног ресторана Клуба књижевника где се окупљао крем Београда, није било јасно шта се тачно догађа.

А и ово што сада знам, после тридесет три године распитивања унаколо, није много више, све је то само пуко нагађање у недостатку поузданих доказа. Осим мени то уосталом никоме и није битно.

Сада је барем извесно ко се нашао међу одабраним. Најпре то су две књижевне звезде првога реда, Бранимир Шћепановић и Миодраг Булатовић. Не могу да будем са­свим сигуран али ми се чини да је Шћепановић по броју пре­вода свога кратког романа ''Уста пуна зем­ље'' био корак испред такође врло превођеног Булатовића. Није баш све онако како су ондашњи њихови тамбурмајори добошарили. Тачно је да су они били преведени на готово све значајније језике, али то су скромни тиражи, нема ту ни много пара ни много славе, у сваком случају недовољно за њихове апе­тите.

Мала дигресија, искакање из хронологије.

Када сам 6. априла 1979. године добио награду На­род­не библиотеке Србије за најчитанију књигу у 1978. години Булатовић ми је на отвореној сцени пришао загрлио ме и три пута пољубио по српском обичају а после смо нас двојица уз шанк мезетили танке роштиљске кобасице, пили пиво и ћаскали. Тада ми је између осталог рекао да би он да је имао мога Доротеја постао светски бестселер писац. Поред те похвале видео сам да није сасвим задовољан својим учинком упркос свог, на све стране разглашеног продора на запад.

Трећи човек тога црногорског триа Борислав Пекић у том тренутку није био кандидат за светску славу. Познат по својој сјајној првој књизи прича ''Време чуда'' и роману ''Ходочашће Арсенија Његована'' који је био награђен НИН овом наградом он се још увек припремао да заузме место једног од највећих наших писаца. Велика дела, кој ће тек написати и објавити, поставиће га у сам врх.

Четврти на овом списку Славко Лебедински био је познат по осо­би­том стилу, некој мешавини стварносне прозе и нечега откаченог да баш не поми­њем тренд који је много година касније освојио срца. Да, мој пријатељ Лебе­дин­­ски, био је наго­вештај онога што долази, нека врста старозаветног пророка, нешто између Данијела и Малахије

А пети, Добрило Ненадић?

Онда сам мислио да ме нико не зна.

Поново дигресија.

Једном приликом Мирослав Јосић Вишњић чија је књига прича Дванаест годова такође била примљена на конкурсу Удружених издавача, рекао ми је да је Доротеја прочитао још док се рукопис налазио у Просвети.

Изгледа да су је сви читали: поред људи из редак­ције и круг близак редакцији.

Добрило Николић, мој Ариљац, графички дизајнер, који је на место ликовног уредника у Просвети, дошао неколико година касније, рекао ми је недавно да је објав­љивање моје књиге, спречио нико други до Милорад Па­вић који је тих година био хонорарни уредник за страну књи­жевност.

Цвета Котевска, главни уредник Народне књиге, са којом сам наставио сарадњу после трећег издања Доротеја када су остала два издавача одустала, рекла ми је једном приликом да се за моју књигу највише залагао сам Киш. Ако је тако, а не видим због чега би то било немогуће, јер су то каснији догађаји потврдили пошто је Доротеј од свих књига ове едиције у потоњем времену имао највише успеха и код критике и код публике, онда то само значи да је главни одбир књига извршен и пре него што се жири распао.

Ма колико ова сведочења изгледала невероватно она су ипак уверљивија од тога да је баш мој рукопис у таквом мноштву ископао неки савесни и марљиви члан жирија, да се одушевио и наговорио остале да га уврсте у списак дела која ће бити објављена.

Сада се враћам у Просвету.

О објављивању нису одлучивали уредници прозе већ читава редакција на челу са главним уредником који је пак строго водио рачуна да се какво субверзивно и корозивно дело не нађе међу нешкодљивим.

Оскар Давичо, када сам се једном приликом са њим срео, онако узгред ми рече да је читао оно моје и да ту нема ништа, да је то чисто. Слично ми је рекао и Горан Бабић.

О чему они то? Шта значи то ''нема ништа''?

Па да, тражили су вирус српског национализма и ут­вр­дили да га у мојој књизи нема…

__________

Dragi Miroslave,

ovo me je zaista iscrpelo, iscedilo i smezuralo, nije mi bilo lako ovo da skupim i da sve ponovo prozivim,

ne znam da li se to iz samog teksta vidi, a ja sam se trudio da prikrijem sve sto je traumaticno i neprijatno i da

se izdignem iznad svega toga.

Sve sto je bilo bitno vec sam rekao.

Zasluzio sam valjda odmor.

Dobrilo

Hide

__________ NOD32 4903 (20100228) Information __________

h

Re: Nиш

Tue, March 2, 2010 7:51:27 AM

Dragi Miroslave,

ovde je najzad okopnelo, mmagla i dalje drzi kotlinu. Juce mi neko rece da je video jagorcevinu. Pocelo je dakle.

Savremenik je pravo mestro za onaj razgovor. Mali broj citalaca jeste ali probranih, onih koji se u ovo sto mi radimo i najbolje razumeju.

Jer gluvom saptati i slepom namigivati uzaludno je. Nasa publika, ovaj zblanutiu narod, ionako cita samo Kurir i Skandal.

Pokojni Curuvija i njegov pajtos Momcilo Djorgovic svojevremeno su otkrili formulu koja i danas vazi u tom svetu. Skandalozno, sokantno, senzacionalno. Mi smo za njih dosadni matorci koji nesto kenjkaju i stenju.

Ono malo knjizevnih casopisa sto se jos nekako drzi jedina je preostala oaza u ovoj pustinji.

No idemo dalje, mi radimo svoje oni svoje pa ce se naposletku, na kraju balade videti.

Imam teskoca sa jednom Bugarkom Stelom Hakimovom, koja je svojevremeno prevela Doroteja na bugarski ali ga oni iz nekog razloga nisu objavili. Stela fina jedna zena stalno mi salje zahteve da se uclanim u neki klub nalik na facebook no ja ne umem a nesto se bas i ne guram medju Bugare, oni mene ignorisu, pa zasto bi im ja trcao u zagrljaj.

No ako ti mognes da objavis nas razgovor kod njih to je OK.

Srdacno Dobrilo

----- Original Message -----

5. *8. mart 2010.

Dragi moj Miroslave,

To što se ne oglašavam, nikako ne znači da zaboravljam. Naprotiv, pre nedelju dana sam sa velikim zadovoljstvom u "Književnim novinama" pročitao tekst Stojkovića o Tebi. Ti, veruj mi, zaslužuješ i više. Ono što meni ne valja u Stojkoviću je što se on trudi "da ga previše ima" i što hvali i one koji to ne zaslužuju (Bogojević, i sl), čime umanjuje i hvalu izrečenu za one prave jer ih, na neki način, izjednačava sa njima.

Pročitao sam odavno i Tvoj razgovor sa Dobrilom i nadam se da će biti u nekom listu koji je dostojan i pitanog i pitaoca - šteta bi bilo da se ovakav razgovor potroši "u sokaku".

Šta da Ti kažem, mnogo više čitam nego što zapisujem (već sam u dugu oko nekih obećanih tekstova), skinuo sam oko 800 elektronskih knjiga sa sajta besplatnih knjiga i njih češljam.

No, na moju nesreću, uskoro ću imati vremena na pretek (ako u tom vremenu, poput Tebe, ne pobegnem u rodnu kuću). Ako otvoriš prilog "Sablja", videćeš: čega se čovek plaši - to mu i dođe glave. Kao što vidiš, od kraja ovog meseca, "ne svojom krivicom" kako piše u obrazloženju, direktor Nemac, zajedno sa polovinom zaposlenih, upućuje me na prinudno odsustvovanje sa posla. Ostala polovina, koju ćemo mi zameniti, već koristi tu "blagodet" - generalna proba da li se isto može postići sa duplo manjim brojem ljudi. To je prvi korak ka otkazu. To je zamah sabljom.

A naše su ulice pune rupa.

Toplo Te pozdravljam,

Radiša Dragićević

Dragi Miroslave,

moj izdavac Ziravac je jedna konfuzna budala koja mlati ko k. po samaru, nesto pokusava, petlja, mrsi i covek bi pomislio da je prepredena bitanga dok ne shvati da taj nista ne zna. Kao sto vidis ja odrzavam taj sajt sa pocetnom stranom gde je istaknuta

njegova firma ali sta to vredi kad on ne zna da radi. I sad dobro, ne bih se ja mnogo za to sekirao da ne vidim milione ziravaca svuda oko nas koji nista ne znaju, koji ne umeju da se ni oko cega ozbiljno usredsrede. I sad ako to ne shvatis, ti si u problemu, mislis da to oni cine sa lukavom namerom da nesto za sebe usicare, a avaj nije tako, bolje bi bilo da jeste videla bi se bilo gde bilo kakva vajda.

Na zalost citav svet je zasnovan na tom modelu. Sve ove katastrofe oko nas i oko sveta su posledica petljanja smetenjaka.

No dobro, videcu kako da to ucinimo sto si trazio.

Mislim da imam negde jos neku knjigu Razgovora pa cu ti je poslati. A ovih dana ce Petkana otici do Pozege, ionako treba da izvedemo sa Zirava Gajem bilo kakav racun, do sada je to bilo nemoguce, pa cemo videti da posaljemo sabrana dela tvom izdavacu.

Sto se tice mucenice nabavicmo negde vlasu a za kocanjku vec ne garantujem, ovde odavno niko ne seje kukuruz, nema komisanja ni krunjenja, ni vodenica potocara,

steta, izgleda da je ono bilo bolje...

Srdacno Dobrilo

ours ago

Из Сомбора града вратио сам се синоћ, драги друже. Данас сам ти у припремама за сутрашње ћеркине Младенце. У уторак путујем у Врање - Борина недеља: Бора Станковић у српској књижевности и култури 20. века. Среда: Ниш, усмени испит. Четвртак: часови. Петак и субота: Лесковац и родно село. У Београд се враћам у недељу. Какав живот! Страшно!

Идућа недеља дан је за твоју поезију.

Захвалан сам ти што ћу од драгога Добрила добити књигу разговора са њим. Уз искрене и велике поздраве, пренеси му, молим те, да ће ми највеће задовољство бити да у Нашем стварању објавим његову прозу. Он нека одлучи шта. До 10 компјутерских страна. Питај га докле се стигло с његовим делима и обавести ме. Организовао бих да буду достојно представљена у часопису.

Да, пролеће, честити Мирославе! Нека у теби, нека из тебе све крене с Божјим буђењем и цветањем природе!

Срдачан поздрав!

Јован

Dragi Miro SLAVE dostojan jest,

Viseruki Jovan kao kao indijsko bozanstvo Siva sa tri para ruku,

ako sam ga razumeo on trazi neki moj neobjavljeni rukopis da ga

objavi u svom casopisu. Ja kratkih prica nemam, ni eseja, ni pesama,

imam samo dvadesetak stranica necega sto je roman u nastajanju

ako bude vremena, snage i zdravlja da ga uoblicim do kraja. Voleo bih da budem

kooperativan ako mu je do toga toliko stalo kao sto nagovestava, ali ne znam

kako da sve to nazovem, jer ovaj tekst nije dobio naslov. Zasad mi se cini da pisem

roman cija se radnja desava u doba velike epidemije kuge oko 1510 godine, mesto radnje,

Venecija i obala zapadne ekvatorijalne Afrike, Ghana. Glavni junak je unuk sluge Stefana Slepog Brankovica

sina despota Djurdja i Jerine. svi ostali su Italijani. To je doba burnog razvoja pod mladim suncem renesanse,

doba Ticijana i Djordjonea. Ovaj poslednji je umro od kuge.

Jovo Viseruki pita dokle se stiglo sa delima? Ja ovo ne razumem. Da li on misli da se jos uvek na delima radi

ili zna da su izasla jos pre dve godine. Uputi ga molim te na sajt www.dobrilonenadic.com.

Dakle, ja bih mu se javio ali je kao sto vidis meni mnogo sta nejasno. Ah vi pesnici i vas bezobalni pesnicki jezik!!!

Srdacan pozdrav Dobrilo

Javi kad dobijes knjigu Razgovora

П.С.

Неко ми је послао ову СМС поруку:

Дворана небесника се тресе од Хомеровог смеха.