КЊИЖЕВНИЦА ИВАНКА КОСАНИЋ КАО КРИТИЧАРКА ИЛИ ПУТОКАЗИ У НЕВИДЉИВО

Данас када су изгубљени критеријуми и када се литерарни одликаши све више баве млаћењем празне сламе“ и мнного шта вапи за полемиком. Данас када је „нишка књижевна сцена“ замрла., данас у време општег општег посрнућа, у магли и кошмару транзиције, када је на књигу, на људску душу зинула и ала и врана, када смо изложени псеудо вредностима и пошасти пинкизације овог простора глас Иванке Косанић. је глас вапијућег у пустињи не само за добро књиге већ и за спас људског осећања које се истопило у свеопштој јагми која је обездушила и обезљудила. То је глас који опомиње тамне силе и але деструкције то је глас за књигу, глас за човека.

Све мање је књига и вести о књизи, сразмерно томе све мање је „човека у човеку“. О томе је Иванка надахнуто писала у есеју „Какво је чудо човек“.

Два пута је овој часној критичарки измакла Награда за новинску књижевну критику Милан Богдановић критичара чијег се начела она, за добро књиге и критике држи. То је судбина писца који ствара изван центра, изван утицајних књижевних кланова.

Ова, виспрена и посве оштроумна и оштрорека крити-чарка, по мери истине нивинарка умствено је сплела у приказе новинарско и списатељско умеће да са мало речи каже што више, да причу о књизи саопшти на пријемчив и сугестиван начин, да као зналац и врсна интелектуалка текст о књизи оплемени и духом своје ствралачке поетике. Она је стваралац рафинираних рецепцијских релација са искуством новинара која брзо мисли и умећем аналитичара да књигу од више стотину страна прикаже на 2-3 стране.

ПОРЕД тумачења, као вишег и дубљег проницања текста она отвара суштинске слојеве дела који садрже критичарску игру и лепоту откривања. Умешно лепоту и лично задовољство читања преноси у заводљиву лепоту представљања. То је оно што легитимише уметност тумачења књиге ове критичарке, њен видовит и просветљен облик писања критике.. Осећање пред књигом исказује и речима Зорана Гавриловића:

„Када остане сам, са делом пред собом, критичар постаје осетљива мембрана која трепери под таласима лепоте“. Постоји и радост дела ако се оно може прочитати на нов начин. – Р. Барт

Те трепере она као својеврсни медијум између књиге и читаоца преко својих текстова преноси читаоцу. Косанићева поседује знање и разумевање књижевности и , као способна и естетички оспособљена критичарка упућена у токове књижевности изриче свој суд, утисак о делу на пријемчив начин.

И њена се критика „лепо и лако чита јер су то заокружене целине (Пише успешно о скоро свим жанровима. О поезији која је у контексту свега њени текстови и метафизички доживљај песничких рефлексија сведени су у разумљиву меру свог доживљаја песме. Текстом открива читаоцу путоказе у невидљиве у књизи о којој пише.И она је прешла пут од читаоца до ствараоца, онај пут о којем Љоса пише:

„Пре него шта сам постао писац, био сам, као и сви – читалац. И можда сам кроз фасцинацију коју сам доживљавао преко читања, то јест, кроз имагинарни живот који сам ја себи присвајао, вероватно тада открио могућност...да и сам створим своје сопствене имагинарне животе“.

Наводим овај део јер о тој фасцинацији читањем и књигом, писањем и односом према читаоцу пише и Иванка Косанић. Већи број критика су огледи, мање студије, есејистичка рецепција дела. Ова критичарка аргументовано излаже чињенице, осваја поверење аутора о којем пише

( Својевремено ми је у писму из 1998. Д. Ненадић, поводом Критике његовог романа „Деспот и жртва написао“: „Много ми се допада она изванредно, о мом роману, написана критика, из „Народних новина“. Ако знаш ауторку поздрави је и пренеси моје изразе захвалности. Низ је таквих похвала и хвала упућених Иванкином критичарском раду.

Нажалост, ни у „Народним новинама“ скоро да нема књижевне критике.

Када читате Иванкине приказе ви пожелите да прочитате књигу о којој она приљежно пише. Јер она пише читко, не оптерећује критику теоријским разматрањима и тумачењима. Свакако да су то атрибути који Иванку одређују као критичара чије се критике читају.

„Читати се може на много начина, и зато човек треба да има много памети да би могао добро да чита“. Гистав Флобер (1812 -1880) А, Иванка добро чита. И о томе пише.

О њеној критици може се рећи њеним речима изреченим у поводу књиге Чедомира Мирковића „Мајсторство и лепота критике“ . И наслов овог текста казује о Иванкином односу према критици, „као савести литературе“ и њеној улози. И њена се „критика се лепо и лако чита“, зрачи енергијом књиге о којој пише, „открива универзалну лепоту и светлост књиге“ речима које сугестивним казивањем налазе пут до читаоца. Тај пут Иванка Косанић својим писањем открива користећи се својим вишеструким умећима да као критичарка пише из искуства врсне књижевнице, да као књижевница будућем читаоцу свој суд предочи у заокруженим приказима у којима се налази лепота књиге и поезија живота. У приказима Иванкиним има те поезије и емоционалне интонираности која плени лепотом мисли и топлином језика. Она оплемењује душу читаоца и као прави верник књиге и критичар води нас својом речју „Трагом књижевног лука“ да спознамо у магији књиге и лепоту живљења са књигом.

Својим писањем о другима, давањем властите крви туђем делу посебно је вредно пажње и писање о писцима који стварају у Нишу. У њеним књигама се налазе прикази дела: Тихомира Нешића, Радмила Пејића, Зорана Ћирића С. Х. Т, Димитрија Миленковића, Јездимира Здравковића, Небојше Озимића, Горана Станковића, Јелене Цветковић, Добривоја Јевтића, Бојана Јовановића, Првослава Ралића, Вукашина Костића, Миле Ђорђевић, Драгана Ј. Ристића, Михајла Игњатовића, Стојана Богдановића...придружила их је породици наших великих писца, здружила са именима светске литературе са писцима који на истом послу пером остављавају траг у времену. Даром и маром Иванке Косанић нашли су се у овим књигама са именима: Роберт Музил, Питер Кери, Набоков Куци, Макин, Бесон, Кортасара, Сингер, Кнут Хамсун, Дорис Лесниг, Џеј Остин да би се и у овом импресивном спектру увећали светлост књиге, једне, оне коју, по Борхесу, сви пишу.

Слала је глас о нишкој књижевној сцени, приљежно писала, учествовала у књижевном животу, објављивала у Београду књиге и приказе других аутора. Оставила је неизбрисив траг и својом критиком се уписала и у библиографије других стварлаца.

(Колико само непроспавних ноћи, колико времена посвећеног другима, колико само загорелих ручкова, колико сам жртвовања за књигу и глас о књизи. И, Иванка припада оним малобројним који живе за књижевност, а не од књижевности, она цени писца, као списатељка уважава читаоца.

A ваља нам имати на уму поруку Вирџиније Вулф: „Кад дође дан великог суда, каже она, и кад пред Свевишњег стану велики државници, научници и неимари, да приме своје награде, Господ ће, кад угледа нас са књигама под мишком, рећи Светоме Петру: овима не треба награда, они су читали“.

И зато пођите Трагом књижевног лука читајте књиге Иванке Косанић.

М. Тодоровић

A ко би да разуме стваралаштво Иванке Косанић (жене од књиге и културе) треба да прочита њену књигу „Крајем недеље“. То је књига записа који су својеврсна документарна проза, књига кратких прича или како то ауторка у упутној напомени „Пре читања“ пише:

„У избору од четрдесет и осам мини есеја – записа сажето, углавном озбиљно, понекад са духовитим отклоном, као слика о нама и нашем менталитету, бележена је културна свакодневица у преломном и кризном времену друштвене стварности, што је утицало и на културу.“

Записи, иако их ауторка назива и колумнама мини есејима су својеврсне приче о нама, нашем времену, настали 1995. и 1996. Они су и ауторкина исповест, њена духовна биографија, јер писац и када пише о другима пише о себи.

Они су белег једног времена, потврда, како то ауторка истиче трага о времену, доказ о постојању.

А „Ствари и дела, ако се не запишу, тамом се закрију и предаду се гробу заборава, а записана су као животом надахнута...“ овом реченицом почиње Буњин-ов роман „Живот младог Арсењева“. Мислим да је Иванка ову мисао имала на уму.

С пуно духа и стваралачког слуха исписане су ове приче из „нишке стварности“ . Данашњи читалац види како је у наративној линији ових језгровитих, есенцијалија, култура све више слабила, да би скоро утихнула. Замрла...Ево, после петнаест година од настанка ових прича, „много што је нестало (угашене су издавачке куће „Просвета“ и „Градина“ нема „ Нишког аналитичара“), неки „главни јунаци“ из више прича преселили су се у у други свет“...“ Већина ових прича проткана је ауторкиним рефлексијама о уметности, култури, музици која „ постоји као део сваког човека“.

С пуно топлине ауторка пише о песникињи Драгињи Урошевић, о њеном узбуђењу приликом пријема Награде Б. Миљковић, о захвалности књизи. Отвориће се и ту њене медитације о лепоти књиге, забринутости и стрепњи за њену будућност, питајући се да ли ће напредак „уништити“ књигу у оном облику какву је данас познајемо.

Косанићева упозарава да су „ књиге, али и уметност уопште, неопходни као хлеб , као вода, као живот“. (15).

„Над књигом може да се плаче и да се смеје. Њен одјек, ма какав био, једина је њена бит. Без таквог одјека ни књига, ни музика, ни слика, ни култура, као духовна краљица „забаве“, не постоје, исписује ауторка, у поводу књиге, есеј „Лек за душу“.

У тој белешци она подсећа на „тугу овог времена“ која се може и књигом савладати. Оснажене медитативним промишљањима њене приче се својеврсне филозофеме о животу, времену, култури и књизи. И не само да је лек већ књига оплемењује човека.

Знане максиме Косанићева луцидно уноси у своје ткање. Тако у есеју, причи „Оплемњивање човека“ пише:

„Шта је култура? Пита се, у једном запису, Исидора Секулић“ и одговара: Све што је атрибут живота, од ума и маште па до физичког здравља, све је елемент и медијум културе, али она сама је нешто друго. Оплемњивање човека – то има хиљаде степена, облика, сврха“.

Косанићева витализује и актуелизује знане мисли, у контексту са савременим збивањима исписује причу овог времена. И Она текстовима оплемењује и опомиње, упознаје читаоце, оставља поруку генерацијама које ће овим трагом у времену сачувати од заборава. Она пита: дa ли смо увек до краја свесни колико управо култура (и историја) не прихватају и не признају заборавност.

Као критичарка од нерва своју мисију у славу књиге исказује у тројном задатку: да обавести о појави нове књиге, да како каже „да комуницирају са читалачком јавношћу и да вреднује књижевна остварења“.

Њено писање је својврсна „похвала књизи и молба за њен опстанак“.

С поштовањем Иванка пише и о читаоцу. Један текст у књизи је посвећен „његовом величанству читаоцу“. У том тексту је и прича о судбини великог песника Шелија.

„Када су га пронашли, тело му је на обалу било избацило море, у његовом џепу су пронашли само књигу. Нико никада није записао коју књигу. У овој причи она је симбол духовности.“ Јер, књига је – читање. А читање је, како каже и Исидора Секулић, а потврђује Иванка Косанић култура. Свакако да књига „Крајем недеље“ заслужује снажнији наслов. У њој је упечатљиво исказана ауторкина стваралачка и животна поетика. И естетика. У славу књиге и културе исписани су литерарни медаљони који резимирају искуства времена, лична сазнања и стваралачка потреба да се остави траг у времену. Ауторка нас подсећа да се „духовне наслаге векова чувају у књигама. Опомиње „да свака генерација мора да заслужи оно што ће за собом оставити“.

Књига „Крајем недеље“ је битна за разумевање стваралаштва Иванке Косанић њених приповедака, романа поготову извансеријског романа „Моја драга Јелена“ која је њен allter ego, у ствари духовна биографијаисписана с пуно страсти, емоција и осећања.

Љубав према књизи ауторка исказује и пишући приказе књига. Она брани од заборава, спашава од „таме несећања“. Њен критичарски опус чине, до сада, објављене књиге „Дуже од дана“ (1998), „Пред магијом књиге“, 2002. и „Трагом књижевног лука“, 2011. Дакле, тројство књига у славу књиге и читања. Сваку књигу отвара упутна „Реч ауторке“. Том речју она саопштава своје стваралачко вјерују са зналачки оствареном поентом у чијем средишту пулсира лепота и значај књиге. Њени текстови су „Похвала књизи и молби за њен опстанак“. „Читалац је овим текстовима позван да застане „пред магијом књиге“, са осећањем радости узбуђен када му се, заједно са мном ,пише у ауторка, отварају тајне овог чудесног, књижевног света. Отварање тајне наставља се и у трећој књизи критика „Трагом књижевог лука“ којом она позива да се „крене у узбудљиву авантуру дружења са књигом и урони у њену лепоту“. И да читајући њене критике открива .Јер,Критика нам открива чињенице које иначе не бисмо приметили“.

У њој, критици је важан етички моменат и зато стално цитирамо Боалоа који каже:,,Да би неко био критичар, пре свега мора бити поштен човек’’ У овоме ми видимо научно-уметничко поштење којем је наравно потребно и друго поштење. Иванка се легитимише критичарским поштењем и поузданошћу позивајући се на друге аутора, своје узоре чија је достојна следбеница.

Б. Миљковић је желео да његова поезија „буде ослобођења сваке интерпретације, које увек песму осиромаше и сувише је експлицирају“, али и сам Миљковић у есеју „херметична песма“ каже „све је у самој песми, али тако да није самом песником постављено. Ништа, међутим, у њој неће наћи онај ко не уме да зарони“.

Као критичарка Она уме да зарони у књигу, да изнесе и предочи нам вредности дела о којем пише. Напомиње да је њена аргументација сажета али са „емоционалном потребом појаве дела“. Пишући критику ауторка нас уводи „у скривену енергију књижевности (уметности) која обогаћује живот“. Као критичарка пише уверљиво и убедљиво. У суд о делу уноси личну емоцију, стваралачку и људску, отуда њени прикази носе поред личног дух књиге о којој пише у настојању да остави „сведочанство о једном времену и укусу“. Бројни прикази „Дуже од дана“ (44), „Пред магијом књиге“ (45), „Трагом књижевног лука“ (64), су мала библиотека, од 153 приказаних књиге у духу Богдановићевог гесла:

„Прави критичар мора да осети радост пред добром књигом и да проживи најузвишенија стваралачка осећања, уобличујући, за друге, лепоте које би без њега, можда остале незнане.“ „Прихватајући у потпуности његов ствав , додала бих и ово: поред истицања и освајања лепоте, критика мора да препознаје, ма колико њен стварни утицај био ограничен, оног „идеалног“ читаоца с којим ће заједно застајати, с неспокојом и жудњом- пред магијом књиге.“ Она се респектујући држи овог начела и својим геслом о значају књиге освојену и нађену лепоту зналачки исказује у форми приказа. Да читаоцу открије тајанствене лавиринте и лепоту књиге која оплемењује, да са њим подели радост читања. Јер. Ова критичарка рачуна на читаоца којем је књига и намењена. Али, (ево шта о томе записа у „Нину“, 1998) Бранислав Петровић:

„Какво је славно време, мора се рачунати и с читаоцима који не читају ни наслове, који у свом господству не читају ништа. Писац који не рачуна с читаоцима који не читају, неће се науживати успеха и књижевне славе. Од оних који читају, па још цепидлачки, ред по ред, као сајџије, само невоље. Зар су српски властодршци били глупави кад су у свим рачуницама и комбинацијама највише полагали на неписмене. И садашња власт највећу подршку има од неписмених и полуписмених грађана Србије. Нема тог lex specijalis-a, тих избора и референдума који би тако лако прошли да није полуписменог и неписменог становништва . У Србији нема куће без телевизора. Скупа справа али осиромашеном српском народу приступачна. Књиге се, међутим, веома ретко могу видети у кућама српских домаћина“.