Sa Pustih ostrva

PUSTO OSTRVO

Malo je na zemlji mesta na kojima

postoji pusto ostrvo

kao nešto sasvim

Drugo

između brojnih pitanja samoće pomešane sa

Tišinom sa

njenim neotuđivim pravom na opise pristajanja u

koje ih uvlače nesmotrene opstrukcije misli

njihov dijalog sa natrpavanjem reči

Analiza

posrnulih u osetljivom raskoraku osećanja

razvaljenog crteža

Sveta koji postoji samo unutra i njegove

naglašene igre sa sa figurama vizuelnih otisaka

Njihovih popisa

Tetovaža

Ono

neoznačeno neprestano izmiče

Svakom

obeležavanju poseda

Gornjih i donjih vrtova fikcije

O

naslutama sa hipotekama prošlog

Ritma

promicivljijeg od svake nežnosti naslonjene na

imaginarne dokaze onog što se desilo kao

bezumna sebičnost ili još bezumnija

Ljubomora

Pusto mesto je ostrvo cveća ljubomore i njenih

kvarteta u čije

partiture nadzornici kvartova tišine

odlažu reči

Cvrkut

ne vraćajući ih u ležišta njihovih

tematskih rečnika

kataloga melodija

Niko

Ne treba da se troši na

sećanje

Drugih

Onih koji ne veruju u misteriju savršenstva

U

nadmenost s kojom se menja

Promenljivost gornjih i

Donjih svetova

Sve je svet čak

I

prozori olako podlegli tračevima pejsaža

sa enalaprilom i vazotalom

sa primirjem u sebi

Posle koga je sve drugačije

Pusto ostrvo

Njegova

imaginarna geografija

Privid da se na njega mogu iskrcati

Drugi tumači tišine

Na njega se stiže iz sna

Pripada

Onima u tajni

Tajna je Boginja Ljubavi

Neko je davno rekao

Postelja se može

kupiti

san

Ne

OBRAĆANJA

1.

Pesmo tugo, evo popravljam ti tupi ritam,

sa lica ti umrljanog mastilom bubuljice cedim,

i, gle, posle toliko godina moram da te pitam,

zašto sa mrtvim rečima u tebi sedim.

Sada se smeju, znam, i Rembo i nepoćudna ti,

smeh je uzorni to, katanac na vratima vere,

i makoliko si u toj analizi – ti,

znam da se ključevi tajne prave od metala mere.

Kao zvečeći novac sjajni, brozana ruka starogrčkog kovača,

kao vizantijski raspukli Rim, Ovidije od vaskrslog Serjože,

kao put našeg oca i sina i krvavog mača,

i sonet nemoćni ovaj, hej, da li me čuješ Bože?

Važno je Pesmo da glas hodi, kreće se i stiže,

dalje i više nego snovi što misle da mogu,

u rečima, samo u rečima, čovek je sebi najbliže,

stanje, teorija i praksa satkana od Boga u Bogu.

Tebi je Pesmo dato da imaš svoju veru,

onu prosto onakvu, ili ovu bilokoju,

tečeš, vidim polako, kao krv u sopstvenom smeru,

onako kako reči iz moje ulaze u glavu tvoju.

U mozak tvoj i ćud tvoju, u talični tvoj ritam,

među senke bez oca i brata i sina, gde Rembo na skveru,

pakla pogledom skače, metu Bodlera traži, i vidi da skitam

prostranstvom tvojim zagledan u lica tvoga meru.

2

Posle toliko dana i noći, praha lične istorije,

skoro kao juče šestdeseta mi je.

U cik zore na vrhu belog sunca,

zli fizičar peva kako vek bunca.

Godine u pesku, potonule vode, odbegle bezbojne zime,

skazaljke na satu sa petlom iz kule prozukle rime,

ranjeni orao u letu, Ahil na vratima optočenog kraja,

u krađi uhvaćena misao, dim povraćanja iz usta zmaja.

Da, posle toliko posle, u plesu prapočetka,

vreme se nespretno okliznu o bednu tačku svoju.

sve odjednom, ružno i lepo, brzinom zapete metka,

pretvori se slasno u Haronovu mrtvačku boju.

Prvi i poslednji padoše zajedno sa čulima u istom,

geometri čistilišta zastadoše kao da su hteli,

da bar oni na tom putu apoteoze od trnja, čistotom,

zaobiđu bar one koji su sebe već pojeli.

3.

Za leđima reči na početku beše svet,

na kraju, evo, ostade, samo aritmični sonet.

Nešto slično drami bljutavo razmazanog testa,

gluvonemo biće u slepilu duha razvodnjenog teksta.

Na kraju, Pesmo da kažem, uzalud dani, uzalud noći,

karavan grehova neposlušni neće, nikada neće moći,

do meteora sa opljačkanih reči – natrag na Itaku proći,

odšelnik jadan zna, iz praha se ponovo ne može nigde doći.

Prazno...........................................................izbrisano.

Prazno............................................................izbrisano..

.