Miodrag Pavlović za Nobela

Mesto Miodraga Pavlovića (sa Vaskom Popom) u nacionalnoj kulturi druge polovine dvadesetog veka obezbeđeno je i utvrđeno, ali je dalji zadatak istoričara književnosti stalno prevrednovanje i saodređenje prema pojavama i autorima u novim poetičkim korpusima i književno-istorijskim poretcima. Ovaj zadatak je tim pre zahtevan i u sopstvenim autorskim koordinatama, budući da Miodrag Pavlović nesustalo stvara i artikuliše autonomnost još nesvodivog pesničkog, pa i celokupnog opusa.

Starim i novim pesmama, ovaj autor neprestano je u središtu interesovanja u našoj književnoj javnosti, jedinstvenošću koncepcije pevanja i mišljenja, ali i učestalošću pojavljivanja u novim delima. Imajući to u vidu, zatim, nije teško uočiti kako su se rani i pozni Pavlović prepoznali misijom koju je obavio kao nosilac promena delotvornim oblikovanjem neposredne egzistentnosti u pesničko delo. Sameravanjem različitih priroda pevanja, pozni Pavlović stalno iznova priziva duh svoje prvotne poetike kao nanovo otkriveno željeno iskustvo, nepodatno predaji bilo kome osim onome ko ga je posedovno stekao. Začarana prirodom dugovekog nastajanja, poezija Miodraga Pavlovića tako danas trijumfuje, sobom ovladana.

Pesnik je, ne predajući se, sred svoje zapitanosti nad izgrađenim pesničkim svetom čije granice menja i pomera, zapravo svojim ljudskim vekom poistovetio svoje poetičko vreme sa epohom, i postao simbol čitavog poetičkog puta koji ga je približio književnoj tradiciji, pre nego nastojanjima njegovih savremenika. Ovo je korisno za obe strane, jer premerava, potvrđuje ili pobuđuje na nove pristupe i sagledanja.

I već se na samom početku druge decenije 21. veka može da ukazati na značaj koji je za kulturno-istorijski važan razvitak novije književnosti imala moćna stvaralačka ličnost Miodraga Pavlovića i njegovo pesništvo, kao i svestrano autorsko delo, tim pre što još nikome nije pošlo za rukom da njegovo delovanje pokaže u celosti. Njegov značaj za istoriju srpske kulture 20. veka, opštu istoriju pesništva, štaviše za povest slovenske i pravoslavne umetnosti i duhovnosti, u najtešnjoj je razmeni sa evropskim duhovnim vertikalama, a preko njih i sa svetskim.

Karakterističan znak ovakvog značaja autora je upravo izbor iz novih knjiga sa dodatkom novih pesmama pod zajedničkim naslovom „Nesrazmere stare i nove“ u izdanju IP Arka iz Smedereva i ID Skoplje koji je izašao iz štampe potkraj prošle godine. Uporedno pojavljivanje Pavlovićevih pesama na srpskom i makedonskom jeziku pokazalo se važnim pre svega zbog njihove suštinske bliskosti i podudaranja čitavog podneblja koje je pesnik obuhvatio. Ovo je nesumnjivo po neposrednosti obraćanja koje traži i dobija recepciju na širem geografskom prostoru, kakav je susedni kulturni prostor Makedonije. Zbog toga je ovaj izbor važan a za njegovo postojanje valja da zahvalimo autoru izbora i prevodiocu sa srpskog na makedonski jezik, ujedno i jednom od izdavača Ristu Vasilevskom, kao i autoru pogovora Sande Stojčevskom.

Pavlovićevi pogledi o kulturi i kulturnoj antropologiji, vidi se i po novijim pesmama u najnovijem izboru, daleko odgovaraju evropskim horizontima, potvrđeni mnogim stavovima na oštrom razlikovanju čoveka koji misli i umetnika koji stvara.

On na jedinog srpskog nobelovca Ivu Andrića najviše i podseća kao ličnost; pre svega po učtivoj rezervisanosti ophođenja, tihom, zamišljenom, lapidarnom govoru, sugestivnom jeziku, eksplicitnom argumentu.

Velika pojava, veliki pesnik; obilje godina i počasti! Akademiku Miodragu Pavloviću još preostaje mesto među vrhovima savremene svetske književnosti, i on bi s pravom zaslužio takvo priznanje ovenčanjem Nobelovom nagradom.