Биљана Мичић ЗА РОД СРПСКИ И ПОТОМСТВО

При­ча о Во­за­ро­ви­ћу исто­вре­ме­но је и при­ча о дру­штве­ним и кул­тур­ним при­ли­ка­ма у пр­вој по­ло­ви­ни де­вет­на­е­стог ве­ка. У тој функ­ци­ји на­шле су се не­ко­ли­ке епи­зо­де ко­је осве­тља­ва­ју ко­ли­ко Во­за­ро­ви­ће­ву при­ро­ду и ње­го­во по­ли­тич­ко опре­де­ље­ње, то­ли­ко и при­ро­ду по­је­ди­них ње­го­вих са­вре­ме­ни­ка. Та­ко, са­зна­ју­ћи чи­ње­ни­це у ве­зи са отва­ра­њем пр­ве књи­го­ве­зач­ко-књи­жар­ске рад­ње у об­но­вље­ној Ср­би­ји, упо­зна­је­мо се и са де­та­љи­ма ве­за­ним за отва­ра­ње пр­ве Др­жав­не ти­по­гра­фи­је, чи­ји је пр­ви и нај­пре­да­ни­ји књи­го­ве­зац био упра­во Во­за­ро­вић. По­себ­ну за­ни­мљи­вост пред­ста­вља епи­зо­да о ње­го­вој са­рад­њи са срп­ским кне­жев­ским дво­ром, јер се из ње по­ма­ља са­свим осо­бен лик кне­за Ми­ло­ша. Узро­ке по­зном при­зна­ва­њу срп­ског др­жа­вљан­ства аутор про­на­ла­зи ка­ко у Во­за­ро­ви­ће­вој на­кло­но­сти Или­ји Га­ра­ша­ни­ну и уста­во­бра­ни­тељ­ском по­кре­ту, та­ко и у по­ли­тич­ким бор­ба­ма око срп­ског пре­сто­ла.

Биљана Мичић

По­че­ци срп­ског књи­жар­ства и из­да­ва­штва ве­зу­ју се за име Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа. Не­до­вољ­но су, ме­ђу­тим, по­зна­те све за­слу­ге овог ро­до­љу­би­вог Ср­би­на у раз­во­ју и очу­ва­њу на­ше ду­хов­но­сти. Дру­го, про­ме­ње­но и до­пу­ње­но из­да­ње књи­ге За­сно­ви Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа, овен­ча­не Про­све­ти­ном на­гра­дом „Ге­ца Кон“ го­ди­не 1997, све­до­чи о зна­ча­ју ко­ји она у срп­ској кул­ту­ри има. Реч је о за­ни­мљи­вој по­ве­сти о жи­во­ту и ра­ду пр­вог књи­го­ве­сца, књи­жа­ра и из­да­ва­ча у об­но­вље­ној Ср­би­ји. Аутор Јо­ван Пеј­чић, одав­но по­знат на­шој књи­жев­ној јав­но­сти као вр­стан књи­жев­ни кри­ти­чар, исто­ри­чар књи­жев­но­сти, есе­јист и ан­то­ло­ги­чар, пред­ста­вио се овом књи­гом и као би­о­граф ко­ји ре­кон­стру­и­ше жи­во­то­пис Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа, и као исто­ри­о­граф ко­ји обра­зла­же и кри­тич­ки са­гле­да­ва дру­штве­не при­ли­ке Во­за­ро­ви­ће­вог вре­ме­на, али и као пи­сац ко­ји из обим­не гра­ђе, ве­штом ком­по­зи­ци­јом, ра­зу­мљи­вим и сли­ко­ви­тим сти­лом ства­ра сво­је­вр­сну при­по­вест. Ин­те­ре­сан­тан на­слов књи­ге упу­ћу­је, с јед­не стра­не, на мла­дић­ки сан Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа – да књи­гом и кул­ту­ром „об­ште­му Ср­бин­ству“ по­слу­жи – а са дру­ге ука­зу­је на ње­го­ву де­лат­ност као на је­дан од сто­же­ра на­ше кул­ту­ре. Бе­се­да са до­де­љи­ва­ња на­гра­де „Ге­ца Кон“, ко­јом је про­ши­ре­но дру­го из­да­ње ове књи­ге, за­о­кру­жу­је ње­ну ком­по­зи­ци­ју и по­тен­ци­ра кон­ти­ну­и­тет у раз­во­ју срп­ског из­да­ва­штва на чи­јем про­че­љу сто­ји Гли­го­ри­је Во­за­ро­вић.

По­вест о пр­вом књи­го­ве­сцу оме­ђе­на је јед­ним пи­та­њем и од­го­во­ром на ње­га. Иза по­чет­не за­пи­та­но­сти – Ко је за­пра­во Гли­го­ри­је Во­за­ро­вић – сле­ди ње­гов жи­во­то­пис, а на кра­ју, као за­кљу­чак и ре­ка­пи­ту­ла­ци­ја, на­ла­зи се од­го­вор: пр­ви књи­го­ве­зац и књи­жар у об­но­вље­ној Ср­би­ји, пр­ви са­мо­стал­ни из­да­вач код нас, осни­вач пр­ве јав­не би­бли­о­те­ке у Бе­о­гра­ду, из­да­вач пр­вих це­ло­куп­них де­ла јед­ног срп­ског пи­сца, да­ро­да­вац и по­кро­ви­тељ.

По ре­чи­ма ауто­ра, књи­га има два то­ка – пр­ви је основ­ни текст ко­ји чи­ни по­вест о Во­за­ро­ви­ћу, а дру­ги ток, „од­мет­нут у по­ље на­по­ме­на“, са­чи­њен је од упу­ћи­ва­ња на гра­ђу и до­ку­мен­те. По­сто­ји , ме­ђу­тим, и тре­ћи ток. То је ван­ли­те­рар­на гра­ђа ко­ја пра­ти основ­ну при­чу. Фо­то­гра­фи­је ста­рог Бе­о­гра­да, Во­за­ро­ви­ће­вих са­вре­ме­ни­ка, ње­го­вих до­ку­ме­на­та, за­пи­са и по­ве­за, аутен­тич­на су све­до­чан­ства ко­ја до­ча­ра­ва­ју вре­ме, а са­му при­чу чи­не упе­ча­тљи­ви­јом.

Основ­ни ток има је­да­на­ест це­ли­на. По­шту­ју­ћи жа­нр жи­во­то­пи­са Пеј­чић хро­но­ло­шки пред­ста­вља жи­вот и ак­тив­но­сти сво­га ју­на­ка у спле­ту бур­них дру­штве­но-исто­риј­ских про­ме­на. Ус­по­ста­вља­ју­ћи вре­мен­ски след до­га­ђа­ја, по­ла­зи од оскуд­них по­да­та­ка о де­тињ­ству и шко­ло­ва­њу, Во­за­ро­ви­ће­вом пре­ла­ску у Бе­о­град, пре­ко же­нид­бе и ра­да у Др­жав­ној ти­по­гра­фи­ји, до до­би­ја­ња срп­ског др­жа­вљан­ства, бо­ле­сти и смр­ти. Цен­трал­на ме­ста у жи­во­то­пи­су при­па­ла су оним по­гла­вљи­ма у ко­ји­ма се ука­зу­је на екс­клу­зив­ност ње­го­вог ра­да: Пр­ви срп­ски књи­го­ве­зац, Пр­ви књи­жар у Бе­о­гра­ду, Пр­ви при­ват­ни из­да­вач у Ср­би­ји, Пр­ва јав­на би­бли­о­те­ка у Бе­о­гра­ду.

Обра­зла­жу­ћи и ту­ма­че­ћи све­до­чан­ства, до­ку­мен­те и ли­те­ра­ту­ру, Пеј­чић по­вре­ме­но реч пре­пу­шта Во­за­ро­ви­ће­вим са­вре­ме­ни­ци­ма. Та­ко се чу­је и глас ње­го­вог при­ја­те­ља и ку­ма, Си­ме Ми­лу­ти­но­ви­ћа Са­рај­ли­је, ко­ји све­до­чи о ње­го­вом до­ла­ску у Бе­о­град и од­но­су са Ву­ком; пре­о­бра­жај Бе­о­гра­да од тур­ске ка­са­бе у пре­сто­ну срп­ску ва­рош до­ча­ран је опи­сом Па­вла Ста­ма­то­ви­ћа из 1836. го­ди­не, а о из­гле­ду Во­за­ро­ви­ће­вог ду­ћа­на све­до­чи за­пис не­мач­ког пу­то­пи­сца Ота Пир­ха. Ова су све­до­чан­ства ре­дов­но пра­ће­на аутор­ским ко­мен­та­ри­ма. Пре­до­ча­ва­ју­ћи суд­би­ну Во­за­ро­ви­ће­ве би­бли­о­те­ке, Пеј­чић ис­тра­жу­је и упо­ре­ђу­је све­до­чан­ства и у свом ко­мен­та­ру раз­ре­ша­ва спор у ве­зи са исто­ри­ја­том овог „књи­го­хра­ни­ли­шта“ и ње­го­вим „пра­вим име­ном“.

Два по­гла­вља пред­ста­вља­ју Во­за­ро­ви­ће­во ста­ра­ње за очу­ва­ње срп­ске кул­тур­не и књи­жев­не ба­шти­не: Во­за­ро­вић и До­си­теј и Во­за­ро­вић и Све­ти Са­ва. Ва­тре­ни до­си­те­је­вац оду­жио се свом ду­хов­ном учи­те­љу и жи­вот­ном узо­ру об­ја­вљи­ва­њем ње­го­вих пр­вих са­бра­них де­ла, али и бри­гом о До­си­те­је­вим зем­ним оста­ци­ма. Низ улан­ча­них епи­зо­да о њи­хо­вом пре­ме­шта­њу ну­ди нео­бич­ну при­чу о искре­ном по­што­ва­њу и рет­ком ста­ра­њу за „род срп­ски и по­том­ство“.

Дво­стру­ка је и ве­за са спо­ме­ном пр­вог срп­ског про­све­ти­те­ља. У Во­за­ро­ви­ће­вој књи­го­ве­зач­ко-књи­жар­ској рад­њи, пр­вом кул­тур­ном са­ло­ну у исто­ри­ји на­ше пре­сто­ни­це, ро­ђе­на је ми­сао о па­тро­на­ту све­тог Са­ве над срп­ском про­све­том и на­у­ком. При­ча о обе­ле­жа­ва­њу ме­ста где су спа­ље­не и раз­ве­ја­не мо­шти све­то­га Са­ве до­но­си са­свим нео­че­ки­ва­но от­кри­ће о по­ре­клу име­на јед­ног де­ла Бе­о­гра­да – Цр­ве­ног (Во­за­ро­вог) кр­ста.

Раз­ја­шње­ња и па­ра­ле­ле ко­је су се на­шле у До­дат­ку осве­тља­ва­ју Во­за­ро­ви­ћев лик и рад, али и пре­ци­зи­ра­ју ње­го­во ме­сто у срп­ској кул­ту­ри. По­себ­но се ме­ђу њи­ма ис­ти­че епи­зо­да о Ге­ци Ко­ну ко­ји је свог „ро­до­љу­би­вог зе­мља­ка“ ис­та­као као осни­ва­ча пр­ве књи­жар­ни­це у Ср­би­ји.

Књи­га За­сно­ви Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа ни­је са­мо све­до­чан­ство о пла­но­ви­ма и на­ме­ра­ма јед­ног ве­ли­ког пре­га­о­ца на број­ним по­љи­ма про­све­ћи­ва­ња срп­ског на­ро­да. Обим­на гра­ђа на ко­ју се упу­ћу­је (Об­ја­вље­ни­ја Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа и Из­да­ња Гли­го­ри­ја Во­за­ро­ви­ћа) и на­ве­де­на ли­те­ра­ту­ра отва­ра­ју број­не пу­те­ве за да­ље ис­тра­жи­ва­ње овог из­у­зет­но зна­чај­ног и пре­врат­нич­ког пе­ри­о­да срп­ске кул­тур­не исто­ри­је. Сво­јим за­кључ­ци­ма и пу­то­ка­зи­ма За­сно­ви пред­ста­вља­ју из­у­зет­но ва­жну књи­гу из обла­сти срп­ског из­да­ва­штва, али и не­што ви­ше: опо­ме­ну да се те­ме­љи не сме­ју за­бо­ра­ви­ти и по­зив да се пре­ма кул­ту­ри и тра­ди­ци­ји од­но­си­мо на на­чин ко­ји су нам на­ши ро­до­љу­би­ви