ОБАВЉЕН А НЕОБЈАВЉЕН* РАЗГОВОР 2001...

- Од Косовске битке српски народ иде од једне миграције до друге, и не зауставља се ни данас. А присутна је још једна опасна појава, да је током низа деценија напуштен живот на селу, сеоба

у градове. Село је некада било главна енергетска жила куцавица,снабдевало је човечанство храном, а и дотоком нових људи освежавало, подмлађивало градове, у којима се брзо губила виталност, баш зато што се прекидала веза са живом природом.

Сада када су села опустела, разређена, нема више тог здравог резервоара који ће чистом животном храном и енергијом снабдевати градове. Градови расту у мегалополисе, све док се не уруше, као Вавилон. Да ли је могуће покренути и обновити живот на селу, вратити се чистој природи, обновити сеоска занимања,изворни сеоски живот? Ви сте једини, у оквиру своје генерације,

написали књигу МУЗЕЈ НЕМОГУЋЕГ РАТАРА која, поред осталаг, открива неугаслу живу традицију српског сељака, традиционалне културе. Зашто?

О сеобама су написане многе књиге; најбоље ствари су

написали о томе у нас Црњански (обе књиге "Сеоба", и "Роман о Лондону"), делимично Д. Михаиловић и други, и пре свих Исидора Секулић, у есеју: ГОВОР И ЈЕЗИК И КУЛТУРНА СМОТРА НАРОДА.

Одломак из тога ванредног есеја узео сам као мото другом, прерађеном издању мога романа "Туга голема", који је из, наизглед, савим неразумљивих разлога - прећутан. Иако су текстове о томе роману критичари нудили београдској "Политици", "Борби", то није прошло. Јер тамо одлучују шта ће бити објављено углавном бивши људи (уредници најамници), они који не воле истину, добро обучене бирократе једне прошлости, која не прелази у прошлост. Тзв. велики листови, тј. они који седе у њима, крију истину чак и о постојању мојих књига, крију ме као какву књижевну Пепељугу испод корита.

Није мени више жао због таквог маћехинског односа београдске штампе; изаћиће свих 25 књига УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА, десетак су већ изашле; доћиће те књиге до читалаца, истина много

спорије него иначе, али ће доћи. Јер истину и писца руковођеног истином нико не може зауставити. У ствари, уметничка дела књижевно убедљива и веродостојна имају , верујем, дејство које се може поредити са великом енергијом која се ослобађа приликом распадања радијума: моје књиге ће временом "озрачити", надам се, и неверна бирократска пискарала... Људи су принуђени да се селе "тамо где други људи око њих разумеју до краја и до дна, до последњег и спољњег унутрашњег трепета језичког разумеју шта је онима драго и шта их боли. Заузме ли нашу њиву и село народ другог језика, завичају је нашем крај", каже Исидора. ИЗМОРНИК је један од најстаријих српских завичаја. Рецимо, у селу у којем сам рођен, Мишљеновац на

обалама Пека (тзв. Влашки срез), и које је обновљено почетком 18. века, најјачу струју досељеника чинили су, на првом месту - Срби са Косова, затим Власи...Ми смо кроз векове имали сеобе у Аустрију, Мађарску, у Русију; затим у Америку, Немачку. Више од милион наших људи је из Титове државе отишло у Европу, и свет, трбухом за хлебом. Међутим, најгора, најпогубнија миграција која се догодила јесте из села у град, коју је подстакла комунистичка власт после 1945. године и коју је подстицала до свог роптаја. Та миграција је

опустошила српска села...Она није била природна; већ ђавољска работа...Олуја српских мозгова, како рече О. Ивањицки, последњих десетак година запљуснила је читав свет; и то је последња и готово фатална миграција. Када ће се и да ли ће се икада више ти млади људи,

који више и нису млади, вратити?

Село, познато ми је, одавно није оно што је било. У селима је све више стараца, све мање деце и омладине. Написао сам књигу "Музеј Немогућег Ратара" да бих скренуо пажњу јавности на пустош, по којој Србија више личи на Пусту земљу, него на поднебље

компаративних предности - врт изобиља. Објавио сам неколико издања ове књиге; сањао да у свом завичају Звижду подигнем Музеј живе традиције, Музеј Немогућег Ратара, неку врсту института, институције, чији би заштитни знак био Дрво живота; и која би

подстицала повратак сувишног и несрећног становништва по градовима у села. Међутим, и држава са своје стране нешто, много тога, треба да уради. Сањам о Србији раденика и изобиља, вредних

домаћина. Видео сам језиве призоре по градовима, и Београду, почев од 1993. године, просјаке и оне који умиру од глади. И сам сам често био у сличној позицији, иако сам професор књижевности. Захвалан сам

мојим родитељима, пензионерима, старцима, којима није тешко ни у старости да обрађују неколико њива, воћњака и винограда, и помажу нас храном. Када они као врло стари људи то могу и чине, шта би тек могли и чинили млађи у пуној снази? Бити добар домаћин, вредан

сељак, значи бити данас као кнез. Упознао сам такве људе, био им гост; живе у једном влашком селу, пространом, званом Рановац... Колико дивљег воћа пропада; колико дрва у шумама; колико печурака; колико је празних утрина и ливада! Колико је срушених бачија! Кад год бих отпутовао у родни крај, нисам седео, ленствовао, него сам са мојим млађим братом, или мојим синовима, обилазио све те опустеле бачије,

салаше, "државе", кладенце, трла, фотографисао их; имам читав албум тих страшних слика и било би добро да могу да их објавим једног дана... Путујући кроз Војводину, видео сам многе опустеле салаше.

Путујући кроз јужну Србију, видео сам сличне тужне ствари. А како је тек на оним недоступним планинама, које нисам стигао да обиђем; или у Буxаку, или у другим крајевима?...Као студент , пре тридесетак година, радо сам проводио део летњег ферија на лепом салашу мога

пријатеља сликара М. Аничића, на Колеби у Брестинама (Бадовинац мачвански, крај Дрине). Све је врвело од живота...Не могу да заборавим то... Путујући коритом Мораве, видео сам, такође, ствари које не охрабрују...У Вашим питањима има констатација са којима се

слажем; верујем у обнову; српску државу је створио сељак. Српски човек је у веку који долази пред великим задацима. Поглед у будућност образложио је пред други Светски рат отац Светлане Велмар Јанковић у изузетној књизи: Поглед с Калемегдана. Поглед београдског човека данас с Калемегдана треба усмерити према свим нашим селима и завичајима...

- У томе пулсирању и кретању народа, од живота и

стварања на једном животном простору, до сеоба под претњом рушилачких ратних хорди, српски народ је кроз време прошао многе просторе широм планете земље. Али један простор, Космет, од

великог је значаја за српски народ. Косовска битка је била небеско - земаљски догађај за себе. Какве су последице тог догађаја на Србе данас, и како ће се одражавати на будуће догађаје?

Ја сам написао у "Литургији" оно што сам написао: трагичној српској повести од Косовске битке до друге половине ХХ века поставио сам као огледало - дух литургије. Косово српско није руско Куликово поље. Зашто Косово? Космет? Метохија? Какав је прави,

исконски древни назив тога простора? ИЗМОРНИК. Ко је Србима подметнуо и за чији рачун, и када, називе Косово, Метохија, Космет?

Од аутора књига, које су објављиване последњих петнаестак година, добићете друкчије одговоре, од академика и научника. Питајте их поново. Ако су после свега што се догодило, расположени да одговарају. Само, молим Вас, не тражите одговоре од бирократа -

патриота..."Литургија", мој роман је објављен у симболичном броју примерака, док су књиге мање даровитијих, углавном старијих писаца од мене, објављиване у великим тиражима.

Изморник или Косово је нешто што је поново врло актуелно.

Да ли ће нова власт, она која је сменила режим Милошевића, помоћи да се објави друго и коначно издање моје књиге "Литургија"?

Видећемо. У ствари, ја ту немам илузија.

Дубину књижевне теме земаљског пораза која се претвара у небеску победу, дотицали су песници српски (Ракић, Попа...), али не дотакавши њено дно; то је једна ствар. Друга је: судбина ове покрајине, као нераздвојног корпуса српске државе. Постоји више начина за решење овог великог проблема; и верујем да ће га наћи

најбољи српски политичари кроз време, они који су заиста демократе а не бивши пресвучени комунисти, кроз договор са најбољим шиптарским политичарима, и народним првацима. Ако убрзано на томе не раде, ако

не раде мудро, уважавајући много тога, ова покрајина ће постати, и за Србе и за Шиптаре, оно што је вековима била: ИЗМОРНИК...

- Поред уметника, стварања и стваралачког чина, постоји и супротни разорни процес: рат, уништење, разорење створеног?

Смрт сваког човека је гора од пада ма које империје; а

замислите све српске или европске фамилије, знане и незнане, које су платиле данак у крви ратовима ХХ века! Тако су ретке фамилије, говорим о оним сељачким које познајем, у којима сте у неком периоду могли видети, живе у једној кући: чукундеде и парабабе са својим чукун - и пара - унучићима! Докле су Срби стигли у ХХ веку?

До страшног и погубног пута. Када ће се повратити са тог пута?Можда када се већина врати Богу и себи; можда када већина не буде ван Бога и ван себе. Када схвате да је правда прва сила Царства Небесног, које

држи Царство земаљско. Рат је разорна сила, сатанска...Направљен је, или ће бити направљен детаљни инвентар, свих последица уништавања

и разорења. Многе су нам невоље дошле од Југославије, која је створена на пркосу, који није извирао из народне мудрости, поштења, народних светиња и Бога. Србија је вековима живела по збеговима, по шумама. Кад је стварана, стварана је усред Шумадије, и "велики људи

становали су у малим кућама. Кад је Србију заменила Југославија,мали људи живели су у великим палатама. Сва војска Карађорђева, која је дигла Устанак, могла би се сместити у палату једнога

југословенскога велможе у Београду. Народ је гунђао, али постепено и сам ходио по примеру својих велможа, златољубаца и човекомрзаца" (Н. Велимировић). Ожиљци ратова и уништења временом се у градовима бришу, чиле, али по српским селима тако су

видљиви по лединама и нарочито по опустелим имањима, лединама и на гробљима...Ако желимо да заиста стварамо поново Србију, стварајмо мир и разоримо ледине. Омогућимо да Србија постане првенствено земља сељака, што је одувек била. И онда ће се смањивати број оних који су стигли да почине свих десет грехова. Ратови су у Србији оставили страшне последице и црно племе... Међутим, поред злодуха епохе Хокус - покуса, разорнији су злодуси који једна моја

пријатељица назва ЖДРИКИЋИ.(Српски Доктор Ждрикић је карикатура европског и немачког Доктора Фауста...)

- Каква је улога рата у човековом животу, животу једног народа, трајању цивилизације?

Сатанска. Упропаститељска. Довољно сам већ рекао о томе, али треба поновити још и још: У рату се убија и отима. Кога убија и шта отима, грешни човек? Бога и себе првенствено. Отима оно што није његово, за оног ко није његов. Ниједан паметан човек и богоносац није се радовао рату. Да српски народ није ратовао у ХХ

веку, данас би бројао педесетак милиона...Пре свега, у рату се испољава стихија необузданог полног нагона, који је по својој природи " супротан свакој генијалности, сваком универзалном доживљавању и универзалном стваралаштву, он је - провинцијалан. Генијалност је

потпуно еротична, али није сексуална у специфичном, диференцираном смислу те речи..." Ратови се не воде због љубави; они су у суштини најгоре зло, рушилаштво; како у рату може бити стваралачког откровења човека?... Ратови су рђа која напада све, па и културу једног народа...Нападају је и онда када се привидно заврше...

следи наставак!!