Генерал Дража Михаиловић је био усхићен када му је пренета наводна порука књижевника уз бојазан да ће „црвена куга завладати Србијом“...

Као једна од најзагонетнијих ствари посматра се свакако његов безрезервни пристанак уз послератну власт, крунисан 1954. и пријем у чланство Комунистичке партије Југославије. За свог старијег савременика и колегу из краљевске дипломатије, књижевног критичара Бранка Лазаревића (1883-1968), био је већ 1946. године „водоноша комунистима“. Назвавши га тако у памфлетском портрету у свом тајном дневнику (објављеном у Београду тек 2007. под насловом „Дневник једнога никога, 1941-1946“ ), Лазаревић се одмах и питао: зашто је то морао да постане, да се толико понизи?! Да ли због неких „досијеа које ови (комунисти-прим. С.Д) можда имају? Има ли какав досије кога се плаши или је све то, просто напросто, искрена његова мисао или опортунизам?“

Комунистичка власт стварала је представу да је Андрићево држање за време окупације предодредило и његово прилажење новом поретку. Међутим, кад су код нас детронизација Броза и слом комунизма прерасли у незваничну али фактичку рехабилитацију Драже и четништва, појавиле су се књиге и аутори који су откривали да је Андрић био прикривени симпатизер и овог покрета и његовог вође. Дотле се тако нешто могло чути само строго поверљиво и у усменом сведочењу. Бранко Лазаревић је међу првима којима је то било познато одмах по ослобођењу. Иако због свог грађанског опредељења и личне трагедије (синовљеве погибије у четницима, свог хапшења и робијања а затим и губитка стана и /само/прогона из Београда), киван на „ режимлију“ Андрића, Лазаревић, на страницама свог тајно исписиваног дневника, изражава неверицу у приче да је Андрић током рата био загрејан за четнике. Према њему, Андрић се током окупације „држао резервисано“: „У почетку се нешто интересовао за Равногорски покрет, а тврди се чак да је писао и нека охрабрујућа писма неким четничким вођама из Херцеговине, али то није доказано, и ја сумњам да би се он на то решио.“