...

Жртвовати више од живота

На ТВ управо се емитује серија „Корени“ Добрице Ћосића, снимана при светлости једне догореле свеће, у тескобном простору сличном земуници. Смрад устајалог зноја подлих и јадних Мораваца испод гуњева и подераних опанака просто избија из екрана.

Корени су писани у класичном комунистичком маниру по коме су сиромашни здрави, потентни и добри, па ако и учине неко зло дело то је зато што их је мука натерала. Грађани или сељаци-домаћини су неваљалци мрачне душе, често неспособни да рађају децу. Зато су ту слуге са шесторо деце да „опашу“ и газдину жену. Буржоазија је трула. Наравно, и ту се широкогрудо прави места за оно мало „поштене интелигенције“ којој се јавио комунизам. Оличење подлаштва су неумитно попови. „Однекуд, пробије се храпав глас у преровској смрадној кафани: ‘За попа одма’две љуте!’ “ …

„Корени“ су међутим роман са „дуплим дном“. То није само идеолошко штиво које треба да попуни празну полице у школским лектирама. По задатку Партије Ћосић жртвује не само себе већ „више од живота“. На ту дилему „како жртвовати више од живота за партију“ често се наилази у познијим Ћосићевим делима, можда под притиском последњег патрљка његове преостале савести.

Човек који је постао Писац одлуком Титовог агитпропа до гроба је остао заточеник комунизма, па и када је бдео у Хиландару. У поменутој ТВ серији која ни по чему није аутентично моравска, већ је клише комунистичког виђења српског домаћина, који ни случајно не може и не сме бити позитиван, показује све оно што су комунисти пропагирали о Србији као угњетачкој нацији. Отуда, средишња поента „Корена“ је да су Срби народ без корена, све потомци Луке Дошљака и Толе Дачића, отуда примитивци без сазреле етике. Газде су копилани, психотици, полу-луде силеџије, генетски разбојници ригидни у својој неподношљивој затуцаности. Просто се намеће порука да цео тај несвет треба ампутирати и бацити на ђубриште историје, а да њихово место заузму здрави елементи и аутентични Луке Дошљаци и Толе Дачићи. Тако је Добрица Ћосић жртвовао више од живота – жртвовао је своје Моравце.

Познато је да је прва НИН-ова Награда за књижевност додељена одложено, „са малим закашњењем“, јер је каснило штампање „Корена“. Било је потребно изградити нову „културну елиту“ Србије, по моделу који је несумњиво аутошовинистички, па је „комесар Геџа“ изгледао погодно. Исти се трудио, али му је недостајало талента. По злим језицима, његови рани наменски романи су пре штампања ишли на поправку, прераду и дораду код Оскара Давича и Михиза. Тек после тих књижевних ремонта могли су у јавност.

У позним годинама, тако понижавајуће интервенције више нису билу могуће нити би имале смисла. Ако човек после педесет година писања романа остане слаб писац, онда је скрибоман на државним јаслама, никако српски бард. Ко је истрајно ишчитао познија Ћосићева остварења, попут „Време зла“ („Грешник“, „Отпадник“, „Верник“), „Време власти“, „Време змија“, може се уверити да та штива не превазилазе фељтонски ниво жуте штампе. Књижевни таленат ипак није толико релативан да, како књижевник отпадне од режима, тако му унутрашња имагинација усахне. Отуда, те скрибоманије „зрелог“ Ћосића могу се користити превасходно као извор сведочења како изгледа време власти кад је преузму аутентични Луке Дошљаци и Толе Дачићи, те у толико нису безвредне.

Не треба се чудити ни што наш актуелни режим ревитализује „Корене“ управо у доба стогодишњице српске Победе, када је суштински демаскирано и оповргнуто све што се и „Коренима“ и „Деобама“ подмукло подваљивало. Подмуклије него што је пургер Крлежа вешт био.

Салонски дисидент, „Отац нације“, а корена нигде

Где је пукло? Историја каже, до Ћосићеве прве митозе је дошло на некој комитеји на којој је Геџа рекао да ипак на Косову и Метохији влада шовинизам. Као да се до тада није знало. Нешто касније, од поверљивих другара си могао криомице испод кафанског стола добити на дан-два читања Ћосићево политичко штиво „Стварно и могуће“, па то даш комшијама да прочитају за ноћ и врате ујутру. Тако је било. Слободно можемо прозвати све модерне грађанисте који безобзирно Ћосићу набијају смрад србијанског гуња и опанка, да објаве шта је писао у поменутом збиру текстова, па и у ономе због кога је избачен из КПЈ, али уз услов да објаве шта су они у та доба заступали!

„Стварно и могуће“, без обзира на мрачну страну ранијих Ћосићевих (и сарадника) остварења, јесте помогло демократском сазревању тадашње генерације.

Друго је питање како се та књига, званично „самиздат“, могла тако широко дистрибуирати. Не могу да тврдим, али се чини да се дело појавило истовремено са сукобом (понекад и са смртним исходима) између републичких огранака ДБ.

Историчар Предраг Марковић негира да је Ћосић био носилац идеје Велике Србије и да је био Милошевићев сарадник и инспиратор.

..... итд.