БИТИ ОНО ШТО ЈЕСИ

* *

Из Бележница

Новине су пуне свега и свачега

"Србија је постепено изашла из латентне и ушла у манифестациону фазу фашизма: режим подржава фашисте, а фашисти штите режим навео је..." ВК у саопштењу, преноси "Данас" (понедељак 10. јун 2019). - Онлајн издање београдске "Политике" нападају хакери, наводно из иностранства. Тиражне "Вечерње новости" још нико не дира...

И зато не читам више новине, немам шта да читам тамо?

Много чистије ствари навиру из мене,севну као муње пре неколико вечери по повратку из престонице потонуле у нешто одбојно.

Да, у том штампаном смећу обрачунавају се исти, и зато бацам то штампано смеће кога се накупило за неколико следећих зима, за потпаљивање ватре.

Листам бележнице, које су ми током деценија поклањале жене, које су ми нешто значиле и које су се преселиле на онај свет, осим... Нећу да им спомињем имена, не - хвала им што су ми са својих путовања доносиле тврдо укоричене бележнице из Хаване, коју никада нисам посетио, из Грчке, у коју још нисам стигао да летујем, Немачке, Беча, Штокхолма, Гетеборга, Русије, ... Јапана, Америке...

Не читам штампано смеће новина, тзв. књ. часописа; на друштвене мреже провирим, кад пожелим да се исповраћам од онога што чине јунаци и зависници од виртуелне стварности. Тамо има толико умишљених и залуталих, трапаћоза, али и оних што су се у међувремену и упреподобили, обичних доушника, и ботова, и излапелих умишљених слуга једног режима који је већини упропастио животе, а за којим данас носталгично бљују југоносталгичари, деца официра, и толики други који су провели добар век живота као црви у овчијем сиру и отишли у лепу пензију ишчекујући - понека пискарала - Нобелову награду!

Какви мућци! Какав сој?!То ће једино мотика да ућутка. И људи су данас пуни свега и свачега, и налик су многи на Блеза Сандрара и на његов Ускрс у Њујорку, априла 1912.

Враћао се уморан, веома суморан и сам, на голу гробницу подсећао га је убоги стан, као што и мене подсећа ова кућа у којој су преминули у размаку од четрнаест година - наша мајка и отац.

Али то је било зато, Господе, што сам био тужан после неколико смрти блиских, које су сустизале једна другу, и што сам упознао удовицу грофицу опседнуту понором у коју срља планета, вучена од претераних апетита великих магараца и оних акрепа што повлаче конце иза невидљивих дубоко маскираних бусија.

Нисам могао да путујем ни Транисибирском железницом, ни преко Атлантског океана, Господе, да ли си ти удесио да кренем у правцу Хипербореје, према Кируни, и свету о коме сам пре тога само понешто прочитао?

Или си то препустио неком од арханђела?

Или је то било искушење којем човек подлеже кад почиње да стари?

Можда је после тих споменутих узастопних смрти требало да видим и мртве ирвасе, водиче стада, толико снега и леда, и проклетства и олова судбине, колико нисам видео током читавог претходног живота?

Да бих чезнуо за југом и малим нашим имањем са птичијим трешњама на Балкану...

Како бих се припремио за следећи живот, онај онострани, где умирући не може понети ништа друго, осим своје душе, богатства, тескобе или муке неке неизречене, грешака неких које могу бити добра подлога и ђубриво за поновно рађање, али у којем облику?

Најбоље је не бити рођен, каже грофица, кад се напије, или ако смо већ једном рођени не рађати се више. Јер докле год будемо грешили у овом животу, рађаћемо се поново и поново, све док не научимо да не правимо грешке.

Шта ми знамо о изагробној сфери и животу, етаморфозама, смрти и мистеријама душе?

* Ова песма нема краја, али ја овде одустајем од наставка, јер у кући нема пива, иначе...