ИНИЦИЈАТИВА ЛУКИЋ

База "Треће Србије"

Датум постављања: 05.03.2010. 08.10.35

Доступност дигитализованих бројева часописа "Трећа Србија" београдских ЗАВЕТИНА. Заветине раде на дигитализовању своје периодике, часописа који су штампани минулих година у невеликим тиражима.Бројеви се могу преузимати једноставном командом Save Us! Бесплатно

Прва, друга и трећа Србија

Овим појмовима се манипулише. На један начин о трећој Србији мисле и говоре политичари, на други начин визионари и мудри и побожни људи. Постоји она Србија којој је вођа завртео памет, и која је предуго спречавала другу и трећу Србију. Постоји Србија ината и кукавичлука. У једном тренутку, Србија је могла добити лидера, и добила га је у лику Зорана Ђинђића.Међутим, убрзо је овог прагматичног државника усисао са сцене левак погубне политичке мат(р)ице и струје, који има обележје повремене епидемије.

Књигу о тзв. Другој Србији

Написао је Мирослав Лукић ( http://sr.wikipedia.org/sr-ec/Мирослав_Лукић ) : ДРУГА СРБИЈА: L'AUTRE SERBIE. Приповетке. Београд, Заветине, 2003, 108 стр. Књига почиње аутентичним црквеним летописом, а наставља се прозама ДРУГА, НЕПОЗНАТА СРБИЈА (Према сведочењу Михајла С. ЛУКИЋА, писара, Перићевог ученика) Уводом: “Тачније је, децо моја,рећи: заборављена Србија. Потиснута. Салашарска. Бачијарска.Вечна... На Паљевинама су Лукићи, пре деобе, имали читав потес:шуме, пашњаке, ливаде. Приликом деобе, свакоме је запало по неколико хектара. Мој отац Станко заменио је неке парцеле на Паљевинама за ливаде крај Пека; дао је више, добио мање, квалитетније. Мом оцу су биле важне Паљевине, имање на планини, иако су биле далеко од Мишљеновца (два сата хода) и не нарочито плодне, ваљда због прошлости - тамо се родио? Паљевине нису давале ни два пласта сена, ни десетак џакова овса.Биле су далеко, на крају сеоског атара. Ех, имало је да се пође, и пречицом и наоколо! Могуће да то беше 1935. године. Враћали смо се са Паљевина, мој покојни отац Станко, мој старији покојни брат Живота и ја. Код салаша Јовице Девиног. Сусретнемо неког Вла из Рановца без десне руке. Застанемо; попушише цигаре и попричаше мој отац и тај Вла, као стари пријатељи. Кад Вла оде кроз бучину према Каони и среској вароши, Станко вели: " То јеонај човек који је као војник био на стражи у Двору и није дао Апису и осталим официрима пучистима да убију последњег Обреновића 1903. године. Један од пучиста му је сабљом одсекао десну руку до лаката...А кад је извршен преврат и кад су се прилике средиле, краљ Петар Први је наредио да се том војнику додели као награда пензија, ЗБОГ ВОЈНИЧКЕ РЕВНОСТИ..." Ето, то је та друга - заборављена, непозната Србија која има на хиљаде својих лица.Тај пут за Паљевине, завојит, просечен кроз бучину непрегледну; мирис горуновог лишћа, мирис дувана усред шуме. Волови. Пуна кола сена...).

________________________

Идеје о трећој Србији

Јавиле су се у годинама када је бескрупулозна актуелна политика норкширосталгичара - да употребимо израз споменутог шаховског велемајстора - Драгутина Шаховића, повукла Србију у амбисе пропасти. Трећа Србија нигде није подробније дефинисана, описана, па ни на страницама ч. Трећа Србија.

Један од погледа на тзв. Трећу Србију

М. Лукић у књ. Дуг поглед уназад (Београд, 2002, Заветине:Мобаров институт, 72 стр.; 34. књ. опуса Уметност махагонија), објављује, при крају, невелик, текст Трећа Србија, који је, стицајем околности, најширој јавности, остао непознат (књига објављена у симболичном броју примерака), а који на најбољи могући начин дочарава смисао Треће Србије. “Верујем да постоји Бог, знам да постоји Истина и Судбина. Ова последња је понекад задата и, чини ми се, у вези са Проклетством. Никога нећу давити историјом Србије, поготову не "поплавом историје". Поплаве су пошасти, поплаве су трагичне. Историја Прве Србије од најранијих дана, од Трибала до успостављања Душановог царства, до пропасти тога царства, до ропства под Турцима, до убиства Карађорђа и убиства краља Александра Обреновића, није светла.После 1903. године Прва Србија је кренула према Другој Србији, која није на небу, већ на земљи, али је опет историја,поплава догађаја, трагичних, спречила да се усправи - Друга Србија;тако да је Друга Србија, коју су крајем другог миленијума многи призивали као спас, остала више пука химера, згажена влат траве. Друга Србија је остала загонетка, више неостварени сан и илузија, која, можда, може постати збиља једног дана, кад сваки њен грађанин преузме своје бреме одговорности на своју душу. Ако се то догоди, родиће се Трећа Србија, која ће свету показати златне ризнице оне Друге, придављене и углавном непознате Србије.Док ово пишем, Трећа Србија је понајближе метафори и далеко од Идеала. Спомињем ту старинску реч, јер добро је да постоји Идеал о једној будућој земљи и њеној истинској Култури, да би се уз помоћ њега превалило макар две трећине пута према нечему што сада изгледа као призивање фатаморгана и химера.Верујем у Трећу Србију, која неће бити савршена као ред на гробљима, која неће бити само на гробљима, већ и изван гробаља, колико на земљи толико можда и на небу, која ће уравнотежити земаљско и небеско, јер је то услов опстанка, постојања, чувања огњишта вечности живота. Проживео сам век у оној Србији која полако зараста у дивљину и атавизме, себичност и бескрајну тугу. Бог нас као народ и као појединце није послао на овај свет зато, да тугујемо, да радимо у корист своје штете и пропасти, већ да се радујемо и да цепамо чворове и пањеве, да крчимо ове прашуме које напредују. Један од мојих књижевних јунака веровао је да данас козе могу много више да учине за овакву несрећну и тужну Србију од свих њених патриота, како оних по службеној дужности, тако и оних многих лицемерних. Међутим, у овој земљи сада не мекећу више козе, мекећу - шкарт, књижевници и фарисеји, бирократе,фушери свих врста, грамзиви и бездушни... Они које наједанпут телале о Другој непознатој Србији,они јој као црв подгризају корен. Друга Србија још постоји, једино,Богу иза леђа, у резерватима, као мале скупине Индијанаца. Друга Србија је претрпела бродолом близу обале, и остаци тога брода сабласно вире из модрих амбиса... Мора и океани имају своје стрвинаре - ајкуле, и Друга Србија има своје вампире и вампировиће.Понекад ноћу, док хуче сове, по полуопустелим селима, у помрчини, Србија делује сабласно због невидљивих и притајених крвопија.Писао сам све књиге, које су ушле у овај Опус, свестан близине и Силе тих ноћних немани; Србија их се није ослободила. И неће их се ослободити у догледно време уз помоћ руље и оних који носе трговима и раскршћима њених насеља транспаренте са крупним натписима

ДРУГА СРБИЈА, и нуде слаткоречива обећања, хлеба и игара.Сви треба да засучу рукаве и да се окупају у зноју лица свога од понедељка до петка, не једну, него десетине година, да би почела да се помаља Трећа Србија.Свако треба да ради најбоље што може, одбацивши од себе као гнусну помисао да се без напора може стећи богатство преко ноћи, постати богаташ и Рокфелер за неколико месеци! Свако треба да чува сваког другог од зла у себи... Јер ова земља у којој живимо животом који је мучење и понижење је на самом рубу пропасти.Нисам ни сибила ни пророк. И најобичнији човек види да смо дотерали цара до дувара... Србија мора коначно да се суочи са собом, да сруши многе своје лажне митове и Потемкинова села. Да да праву наду онима који још увек нису напустили своја полуопустела села, да би многе варошице и градови живнули, да би се коначно на напаћеним људским лицима, прошараним усеченим борама, појавили осмеси.Јер, ако се то не догоди ове или следеће године измождена Србија ће постати Геријатрија.Већ сада је наша земља један тужни Геријатријски завод... Две су моје наде: Трећа Србија, коју ће донети на раменима Мученици велике љубави, молећи се Богу за све нас. Они што су познали љубав јачу од смрти, и што се моле Љубави за нас.(...) - 11. јуна 2000.”

Прећуткивања,докази

“Веома поштовани Мирославе Лукићу, доказао је ТО Илија Мољковић својим бићем, целокупним својим животом и делом. И то остаје за наук и памћење и као опомена мислећим азилантима и добровољним избеглицама из свеприсутне културне жабокречине...Остаје још једно питање - од кога се и зашто још увек бежи и шта је са тим Илијиним доказима? Докази су у Мољковићевим књигама; треба их поново читати, опрезно и трезвено. Било би добро да се понеки од Мољковићевих есеја и текстова - прештампавају. Ви сте, колико сам приметио, не само у ТРЕЋОЈ СРБИЈИ, него и у другим књижевним часописима које објављујете, жигосали, последњих година, лицемерје културних посленика и грехове тзв. официјелне књижевне критике. Вероватно сте, и сами као писац, читавог једног опуса, осетили на кожи шта значи - прећуткивање и игноранција. Нелажне писце и истинословце, овде не воле. Други су у моди... Међутим, не треба клонути, посустати,победиће истрага истина, дубоко у то верујем...Што се мене лично тиче, ја ево испуњавам на овај начин дуг према једном српском писцу, коме су лаж и мистификације били страни.Добро је што сте покренули часопис ТРЕЋУ СРБИЈУ, да барем негде цури истина. Исто тако,хтео бих да Вам скренем пажњу и на још једног посленика јавно изговорених речи, изговорених на крају промоције књиге пок. Илије Мољковића. Реч је о шаховском велемајстору - Драгутину Шаховићу,човеку изузетне елоквенције (по образовању - професор је светске књижевности), личности од интегритета моралног, Мољковићевог познаника и пријатеља, коме нису биле потребне фанфаре и светлост позорнице да би, у кратком али суштински дубоком обраћању присутнима,изрекао нешто што ми се за сва времена урезало у сећање. Наиме, видно испровоциран несувислом, провокативном опаском једног од, мени непознатог саговорника (никад нисам сазнао ко је у ствари тај човек), - испровоциран сумњичењима да је националиста и неангажован, имајући у виду да има велики углед и значај у јавности... Шаховић: Ево, већ ме класификују иако је то, јеби га, преживљавање. Ал нема везе. Откуд ко што зна, шта је мој порив и тако даље. Нико то не зна, наравно...Анонимус (Н. Н.): Ко те класификује, ништа ти нисам рекао... Други Н. Н.: Ајде, ћути, бре! (Након тога у прилично пространој сали могла је да се чује мува.) Шаховић (мислећи на Сизифов посао Илије Мољковића, али се не обраћајући директно њему): Али, он се бакће тиме, пише редакцијама. Ја написах само једно једино писмо такозваном листу ДЕМОКРАТИЈА, који ваљда не излази више, где објасних врло отмено, чак употребљавам плеоназам, врло отмено, у једном ступцу објасних нашу политичку ситуацију а она је отприлике оваква: За 50 - ак, 60 - ак година, све су сами левичари. Пошто се манипулише термином двема Србијама, а обе су, то је мој закључак, комунистичке, па ваљда постоји нека трећа Србија која никада до речи није дошла! И једну Србију предводи Иван Стамболић, још увек, а другу људи с Мораве или Нишаве, дакле, они који немају падеже, а који су тренутно на власти. Али уопште то не значи да нису исти и да не би носили нокшир који су они претходни носили.Отуда мој термин који никад по новинарима није заживео јер није угледао светлост дана - НОКШИРОСТАЛГИЈА! Нокширосталгија, не зато што нису хтели носити нокшир него што су, једноставно, били закинути. Реч је о двема Србијама, левичарским, комунистичким, али трећа никада на ред није дошла да билошта икада, игде каже... Н. Н.: А, извини, да ли уопште постоји та трећа Србија? Ти си још о томе... Шаховић (прекидајући непознатог) :... Наравно да постоји! Док ја постојим као јединка, као јединка са нишким акцентом, као јединка, ако постојим, дакле, постоји и трећа Србија! Немојте мислити да сте довољно запамтили и запаметили!... Надам се да ми нећете замерити због још једног коментара? Не желим да вас убедим да је шаховски велемајстор Шаховић антиципирао појаву часописа ТРЕЋА СРБИЈА; само с поносом истичем да сам и ја становник те Ваше Треће Србије.Подсећам да је господин Шаховић четири године пре Вас рекао једну дубоку истину, коју, ево, хвала Богу, изражава ваш часопис. Довољно је да у Србији данашњој има само та три становника те Треће Србије, али ја сам дубоко уверен да их има много више, и дај Боже да до понеких од њих, до многих допре Ваш часопис, који није само Ваш, већ је живи орган једне другачије, друге Србије, Треће Србије... Политичка превирања крајем 2000-те, испоставило се,донела су само привидну клиничку смрт оне 2 левичарске Србије...Сва дешавања после тзв. петооктобарске револуције, до данашњег дана, су под плаштом нове демократије на културној и политичкој сцени у знаку нокширосталгије, подметање кукавичјег јајета. Шта се остварило од обећања?...Две левичарске Србије потискују ону Трећу, која постоји и у сновима визионара, али и у часопису који објављујете. Издржите! Не пристајући на тапкање у месту.Ваш часопис помера ствари са мртве тачке...Верујем да ће то бити схваћено врло брзо...Примите срдачан поздрав 22. октобар 2003. Милан ВАКСМАН (Часопис Трећа Србија,Београд, 8-10/2003/2004. стр. 4-5) Додајмо и ово: Идеје о тзв. Другој или Трећој Србији остале су некако на маргинама српског друштва и књижевности; тим идејама се манипулисало, па су као представници некакве Друге Србије представљани појединци који то никада нису стварно били. Али и то се у Србији потискује и прећуткује. "Сведочење пок. Илије Мољковића. - ...То нису ни мало охрабрујуће ствари. Да закључим. Многима се може чинити да је политика о томе одлучивала. Ма, напротив! То су одлучивали културни, културнији посленици. Књижевници! Д(рагиша). К(алезић): Да, тако је! И. М.: О том начину неписања, односно прећуткивања одлучивали су културнији посленици. Не никакви политичари. Они су послали своје поверљиве људе на одређена уредничка места и пошто у њих имају поверења,они се тиме више не баве. Дакле, нису одлучивали о кризи у култури, о кризи у књижевној критици политичари него људи из културе и то је најжалосније од свега, што се мене тиче. И зато ја, наравно, никад нећу да се помирим док то не докажем и доказаћу!....(Часопис [Трећа Србија], 8-10/2003/2004. Писма читалаца и сарадника, стр. 4, писмо М. Ваксмана, Мољковићевог пријатеља; извештај са прве књижевне промоције једне Мољковићеве књиге, у његовој 65 години!)

Извори : http://www.trecasrbija.blogspot.com/ , http://sites.google.com/site/slogovanje/trećasrbija,

ЛеЗ 0006760

Page updated

Google Sites

Report abuse