Живодраг Живковић

КАТАСТАР, АНЂЕО И СМРТ

I

Прво су модри крици заковали међу:

Воћњак с Анђеловог поседа одједном

Задрхти из самих небеских жила и злато

Плодова преко ограде у твој врт баца

Које поглед једва сме да такне, камол'

Жудња да доврши дело безбожности

У ишчекивању прозирног удара у тле

Стонога (чији је свемир лишен утољења)

У свитање буши плодове један за другим

И пије бешумно. То је моја крв, кажеш

И твој тешки камен бачен за Њом опет

Успоставља склад између ствари и језика

II

Наклобучено лице Анђела личи на цваст

Лице тамно од бдења на коме се сјаји

Само сенка Земљомера (обриси у злату!)

Треба му помоћи да одврне славину

И у аков потекне прасак винограда

И да у муљању измери сваки зев плода

Са издајним луком извирања уротничких

Полугруди што су на врховима ко кљунови

Птица тамније. Најзад показујеш на овал

Смеђих муња у крилу иза којег се назиру

Бескрајни призори рађања и тамни гонг смрти

III

-Кад захуји божанска зова, мирис што се

Маша до облина тих засипа ожеднелу пут

И у ноздрвама од сласти умире сав.

Чопор Флуоросцентних душа оксидише на ветру

Долази змија и преже ватру. Анђео плав

С црном дојком, у устима силази у сан

Смрт се игра на огради; у тишини његова

Кожа сазрева у фини прах глог га покрива

Цвећем и ти плачеш у златну мараму лета.