Милисав Миленковић

Отишла си

Као поглед протрчала си

Преко зеленог жита.

У житу сам сневао

Девојку у песми препелице.

Чувала си у очима

Путеве невиних мрава.

Отишла си са разливеним

Потоцима живота и жеља

Невин сам за мртве очи

Које стражаре

На граници твог одлажења.

„Задруга“ 2.8.1956.

НОЋ СА ОСКАРОМ ДАВИЧОМ

УЗ КАЉЕВУ ПЕЋ

Горе храстове цепанице

У каљевој пећи

Сред сале

У пожаревачком хотелу „Авала“

Као што се листају

Гимназијске успомене

Незнано као сном намамљен

Бануо је Оскар Давичо

И окупио нас песнике

Као јато тек излежених пилића

Слушамо његов глас

Врскав опор и напукао

Сличан зрелом плоду нара

Разлеже се и у нас се улива

Жубор плахог горског потока

Запамћеног на Брезовици

Међу нарцисима и жедним птицама

Док зарањају сребрнасте кљунове

Дуго после поноћи

Уз топлоту каљеве пећи

Коју је прогутала јесења зора

Пожаревачким сокацима и зеленом пијацом

Лутамо у трагању за Ханом Римом

И сами поистовећени са Вуком Рсавцем

Сада још осећам дим

Оскарове непопушене цигарете

Са мирисом јужног воћа

И видим

Његове његове ситне и немирне очи

29.7.2001.

Београд

ПИЈЕМ ЧАЈ СА ВАСКОМ ПОПОМ

Облачим се топлим песмама

Уместо кошуљама

Боје плавог мастила

Читам скоро муцам своје стихове

Уз гутљаје врелог липовог чаја

У пожаревачком хотелу „Авала“

Неког раног пролећа

Осећам сетну топлину

Гласа Васка Попе

Која ме облива

Замућене димом цигарете

Међу уснама неугашене

Темељи „Авале“ беху уздрмани

Ударима пијука у рукама глумца

И минулом младошћу

А Васко Попа обавијен

Маглама Каленића и ликом Белог Анђела

Са Хашом одлази у шетњу

Заравнима Вршачког брега

Иако се она жали на грудобољу

И прохладно вече

28.7.2011

Пожаревац-Београд

У СНУ СИН

У сан

Улазиш ми

Сине

Доносиш

Товаре детињства

Плавичаста поља

Младости

Остајеш

На конаку

И вечери

Водимо

Недовршене разговоре

Са понеком

Сузом у оку

Уместо пића

3. септембар 2011.

Јутро

Мало Црниће

Милисав Миленковић је један од оних српских писаца који, поводом свог, жанровски веома разуђеног дела (поезија, проза, драма, критика и есејистика), није получио пажњу оног дела такозване књижевне јавности чији самопроглашени телали извикују наслове и писце, али следујући редови посвећени нису - противно оваквом започетку – суморном ређању општих места о судбини писаца без адресе у Престоном граду илити „у кругу двојке“, ако се баш хоће.. Уосталом, Милисав Миленковић, грађански гледано а према поузданом нашем знању, адресу и у Престоници славној има, одавно, али је, по свему судећи, пропустио подворење да учини онима који се без рачуна задужују, отимају и поткупљују, а покадшто се и на туђе књиге потписују; болесно ненавидни иначе, свакој власти начелно одани...

Ерго, Милисав Миленковић, у нове тематске просторе непрестано залазећи, као песник доспева – дисциплину стиха поштивајући – до чистих метафора и језичко-изражајних врхунаца, свакој својој песми мисаоно упориште налазећи, а и загонетку којом поезија и иначе себе оправдава. Сунце, у песништву његовом излази и захађа некако друкчије; карпатски ветри допиру гдено досле допирали нису; мимо натуралних брда и долова снегови веју, душевне продоли засипајући махом; месечине му од књижевних образаца такође одвајају, а и возови се његови тек у космичким релацијама возног реда држе – уопште гледано, а и ако би се самеравало са песништвом прослављених песника којино су браничевско и стишко поднебесје веком опевали, у чије коло и Милисав Миленковић пуноважно спада. Не верујемо, стога, да је Миленковићево песништво (у широком распону од митолошких и историјских присећања, преко чарања у језику, до уздизања на симболичну раван и најобичнијих животних појава) долично протумачено у новинско-часописним приказима, премда не оспоравамо реченим приказима заснованост и креативни домашај, али напоменути ипак морамо: читалачки смо се осведочили како, многи пут, текуће збирке, па и песнички убоге књижурке, у таквим приказима, нису одлучене, ни довољно ни јасно, од изредних песничких књига – какве без сумње јесу Милисава Миленковића, у лиричне крстине сложена, поетска руковедања: Родна кућа (1994), Стршљенови на Велику госпојину у Заови (2004), Род (2006), и друга...

Није нам, нажалост, у знању какву судбину Миленковићеве драме имађаху, али однекуд слутимо да ће нова читања изнаћи и друкчија исходишта у свим инсценацијама на које је Миленковићева драматуршки сигурна (паче и школована!) рука ове драме (пет их је, за сада, на броју!) „свијету и вилајету“ добом упутила.. Слутимо, такође, да Миленковићеве драме нису по мери овог доба „подлих сунцокрета“ – почем свест о култури, а и културу саму све више обузима снет (црнило, болест кукуруза иначе) са телевизијских и других екрана на којима за књижевне суштаствености термина канда и нема, па и ако их има, или се неким чудом нађу – онда се речене суштаствености, не ретко, представљају као некакве, из минулих епоха смешне појаве...

Проза... Роман... Болест брестова... Настасијевићевска Варош лебди у Вечитости, „без севера и смера“, осентавана сопственом изопаченошћу, мимо историје, која ипак дејствује, и топографије, премда се предели и места као кроз мрзло стакло назиру, паче и без знања „дејствених персона“ чија је судбина давно решена – може бити: у биљурној дворани мимо овог света, гдено се сплићу и расплићу сврзиконци свачијег живота... Гогољевски „штимунг“ у стишком пејсажу, Еустахија от Арсич, Милена и Леила, Миливоје глумац, дашта него велики, нови владари убијају бивше... Гаврило Лугомирски, Габријел, Анђеоско име, Благовештење у ђаволском свету, откуд цветне луковице у подземном гнезду, откуд?...

Старац Тимотеј записа: У мрак смо потонли велики, немани нам сваке врсте за вратом. (...) Затиремо се!

Насумично ово паљетковање, по страницама Миленковићевог романа, видимог циља канда и нема, осим да понука читаоца да се, душом и умљем, у овај браничевско-стишки Макондо треном пресели – колико да позна како за Болест брестова лека нема – међу нама, таквима – и да се лично осведочи у основаност на почетку овог записа изнете тврдње: Милисава Миленковића дело није получило пажњу какву заслужује.

Доба „подлих сунцокрета“ и „болесних брестова“, ех...

Августа 2011. у Лајковцу