Стварно стање српске књижевности у сенци тзв. бестселера---

Ма колико су се Татјана Росић и Зоран Паковић трудили да разговору дају неку врсту академског и књижевнотеоријског нивоа, у томе их нису следили наши најчитанији писци. Није у том разговору недостајало ни неодмерених речи, псовки и увреда као део њихове „стваралачке поетике“ и личне креативне фрустрације. Најнижи ниво је постигнут управо у оном делу разговора када се дисквалификаторски и на увредљив начин говорило о писцима који такође достижу велике тираже, али не припадају обавезујућем тренду идеолошке и политичке коректности.

И ту се нису користили књижевнотеоријски и естетски критеријуми већ се посегнуло за отвореном идеолошком денунцијацијом и израженом личном нетрпељивошћу. Везивати искључиво књижевни популизам и окренутост верским и националним питањима само за ауторке као што су Љиљана Хабијановић-Ђуровић и Мирјана Бобић-Мојсиловић својеврсна је идеолошка симплификација.

Татјана Росић је покушала да укаже на непостојање чистих жанрова и деловање тржишта које као да нема посла са феноменом хибридних жанрова насталих у сусрету високе и популарне књижевности већ са феноменом инфлације књиге и културног популизма у коме нема места ни за какву квалитетну и озбиљну књижевност.

Марко Видојковић нам открива да су његове књиге вишеслојне, али некима је довољно што у „Канџама“ има пуно секса, пуно гудре, а ова књига је дубоко антиполитички роман јер је он као аутор извукао своју фрустрацију као нешто најлепше у животу. Он каже да је читао текст Слободана Владушића о „Канџама” као о говору мржње и идеолошко-маркетиншкој операцији Видојковић.

То је лудило, каже М. Видојковић, јер Слободан Владушић није полемисао са идејама његовог јунака из прве трећине књиге. А шта је Слободан Владушић заиста рекао. Он је веома прецизно и аргументовано показао да је роман „Канџе“ великом и добро оркестрираном медијском кампањом произведен у незаобилазан бестселер, штиво у коме се јасно могу препознати идеолошке одреднице тзв. друге Србије – негирање сваке традиције, националног осећања и инсистирање на личној фрустрацији као основног фона на коме се одиграва бесомучно разарање једног идеолошког обрасца, и то у име тзв. политички коректног идеолошког говора.

По Видојковићу ради се о оцени да је написао књигу у којој страствено мрзи Милошевића и све што је он значио и све што је везано за њега. Али стваралачко осмишљавање нихилизма и друштвеног хаоса тражи много веће пре свега књижевно мајсторство и превазилажење идеолошког говора.

Светислав Басара је у овом разговору изабрао да буде покровитељски толерантан према тривијалној литератури Мирјане Бобић-Мојсиловић, али зато не пропушта да по ко зна који пут опсесивно спомене „Нову српску политичку мисао” која, по њему, има некакву турбо-српску идеологију, а њени читаоци сигурно неће читати књиге Марка Видојковића јер је он наводно анти-Србин.

Светислав Басара се жали на сиромаштво тема и, по њему, чак и књиге из високе литературе почињу да бивају билтени одређених политичких групација и идеолошких погледа на свет, што се не може рећи за књиге најчитанијих аутора. Он с правом каже да један Борхес данас не би имао никакву прођу, али не пружа одговор зашто пролазе књиге Марка Видојковића који сасвим сигурно није нови Борхес. То је основно питање овог разговора, како се и на који начин формира, одржава и производи читаност одређених књига. За Светислава Басару је најважније да у роману Слободана Владушића „Forward“ нема србовања. Зато је он у наставку овог разговора великодушно амнестиран од даљих напада и дисквалификација.

Изненађује веома приземан ниво овог разговора, недостатак озбиљне анализе феномена бестселера и њиховог утицаја на формирање и подржавање одређеног литерарног укуса и културног обрасца. Велика читаност сама по себи не дисквалификује ниједну књигу, али она сигурно није главни и једини аргумент у књижевнотеоријским расправама. Читалачка публика се формира данас путем јасно профилисаних медијских и политичких кампања, али сигурно публика није бесловесна стока, како ју је у свом познатом маниру оквалификовао Светислав Басара.

Маринко М. Вучинић

[објављено: у Политици, 20/03/2010.]

погледајте коментаре (6)

Драгомир Мицић, 22/03/2010, 13:35

Књижевност у сенци бестселера је рукопис са, пре свега лепим насловом који би, по мени, могао бити крилатица целе теме редакције Политикиног додатка. Лепо је што г. Вучинић тему враћа у игру. Добро би било да се што више људи што дуже укључи у разговор о теми шта чита Србија и шта би, кад њена читалачка публика поново стаса, требало да чита. Јер, како је за мудрог и комарац музичар, тако би у сваком јављању за реч, овде требало очекивати много "плеве", али и понеко "зрно" које ће некоме користити као нова идеја или кључ решења, а некоме аргумент за неку будућу расправу. Добра воља (да себи и другима пажљиво саопштимо шта мислимо) и стрпљење (да не очекујемо да све кажемо и све решимо за три сата), од користи су, кад их има, како ономе ко у расправу улази и ономе ко расправу прати, тако и свакоме ко од ове расправе хоће да учи. По мени, боље је да Србија чита и то што сада чита! Надајмо се да ће тако развијати и своје писце и своје читаоце, пре него што јој се деси још - један диктатор.