ЧИТАЊЕ, ПИСАЊЕ, И МУКА

Привиђа му се очев кишни мантил из 1950-те... Опседа га смрт, и човек који мора да се ослободи: / митова, илузија, кланова, / превара, догми». Тишти га сазнање да има песника «који ни после / 40 година / писања поезије не знају о чему се / заправо ради у њој, у меандрима њене / магије за чије разумевање је потребна / посебна поезија, речи које не постоје, / или још увек / нису пронађене». У истој песми овај шесдесетогодишњак опомиње: Смрт се не одгађа. Размишљајући о смрти оца – и Мандић, и Томашевић, нагињу се над бездане, до којих ретко стижу толики извикани савремени и ловорикама овенчани, како у српској, тако и у европској поезији. Присећајући се тренутка када је први пут угледао свога оца много година доцније када му је отац умро, Матан – јунак Томашевићевог романа-првенца- покушава да расветли бразду тога сусрета. «Бразду тог сусрета, детаљи те бразде, никада неће моћи да буду, попут фотографске плоче, поново осветљени. Мрља стоји надамном, а тишина је велика. Ваљда је то мрља и ваљда је то тишина титравог логоса Оца и Сина. Ваљда је то било то, како су ме, касније, у оним великим школама, на које се попишам, учили» (стр. 343). Писање два тако различита писца, Томашевића и Мандића, долази из велике и скоро неизрециве муке постојања. Пишући о ником, нигде, Томашевић је у позном грчу срочио својеврсни реквијем светој породици – Оцу, Сину и Мајци, Богу, дотакавши дно горке судбине и трагичности сеоба, и амбис Живе књиге коју сваки писац носи у себи.

Томашевићев роман, гле, чуда, нико у његовом завичају, земљи Србији, не хтеде да објави као књигу, што само неупућене може да изненади.

Зашто би се српски официјелни издавачи бавили објављивањем Томашевићевих тзв. «ненаписаних књига»? Зашто, реците! Официјелни издавачи - годинама и деценијама, зашто не рећи и вековима - вешто се баве игнорисањем тзв. «написаних књига» које «већ сачињавају Вавилонску библиотеку једино живих књига. И болних, као живот.Говорити о њима значи најпре умрети. Претворити се у лед и хтонску тишину» (стр. 343).

И Мандић и Томашевић, бавећи се смислом писања, мишљења, и певања, гнушајући се историје и њеног опаког наноса, покушавају да се људски извуку «из лавиринта смећа» , без наде да ће у огледалу угледати лице Бога, можда чак не ни властити «пречишћени одраз лица».

Побеђени немају пријатеља, сматра Сази, али имају горко искуство пораза, од кога песници, ипак, могу да направе нешто.

Стварни успех у књижевности се увек плаћа многим неуспесима, и ко зна чиме још!

Томашевић, можда више него Мандић, добри су, али не и једини примери за ову на први поглед неочигледну тврдњу.

Свој роман првенац Томашевић је датирао (Innsbruck, 14. novembar 2006. – 1. mart 2009), књигу Бог у продавници огледала, Мандић је написао «претходних година», али као да су оба писца своје књиге потајно писали (а сигурно и носили) читавог досадашњег живота. Томашевић је, суочивши се се са смрћу, довео у питање Бога, као индиректно и Мандић, који га «налази» у «огледалима».

Мандићу се Бог привидео у продавници огледала, како мирно обилази рафове са бомбоњерама. Био је то некакав мандићевски Бог без кравате, који је песника подсећао на његовог рано преминулог оца. Томашевићев роман-првенац доводи својим исходом у питање постојање Бога, као што и Мандић, обележен раним губитком оца (као и релативно прераним губитком старијег брата), сумња у идеју Бога. И једном и другом писцу је нешто битније, важније, можда је то схватање истине. Верујем да писци – Мандић и Томашевић - не траже толико истину да би је дубље сакрили, мада није сасвим искључена и таква једна могућност.

Да ли је Бог крвник трагичних судбина Томашевићевог и Мандићевог оца? Да ли је Бог кривац?

Истине које би најмање желели да чују ова два песника јесу оне које би им највише користиле да су их знали (пре него што су написали књиге, о којима је овде реч).

Од чега постају дијаманти? Иго је знао да се дијаманти налазе само у тмини земље, а истина само у дубини мисли.

Ако су већ одлучили да траже истину, да ли ова два песника, знају и да је поднесу?

И Мандић, и Томашевић, баве се оним што неки зову чар, а што Орен Арнолд описује као унутрашњи посао. У трагању за лепотом, која у српској књижевности још увек спава дубоким сном, ова два писца стрпљиво и упорно стреме хармонији - како би рекао Питагора – између парног и непарног. Непарно је ограничено, парно неограничено...Није далеко дан, када ће вредност Томашевићевог романа бити схваћена на прави начин, то јест као наставак оних незаборавних прозних традиција Црњанског, то јест као лепо и стварно надилажење обожаваних претходника. Томашевићев роман се чита од почетка са отпором, али касније, током читања, када се дође до парних и неограничених партија, то почиње да буде нешто што служи на понос савременој прозној уметности данас. Видљиви гребени ерудиције на појединим местима у овом штиву могу одбити књижевне сладокусце, али без те ерудиције не би ни била могућа извесна контура плодне синтезе, која превазилази најбоља остварења српске прозне уметности у минулом веку. У сваком случају, пре него што се појави као књига, ово часописно издање треба да буде подвргнуто строгом и бескомпромисном редакторском захвату...

Тамо, у књизи Бог у продавници огледала, где непарно превладава парно, не престаје чар, или унутарње пословање.

Мандић није помодни песник, јер је искусио да је она гнусни тиранин од којег песника ништа не може ослободити. (Мода није мати, него свекрва доброг укуса јер га тиранише.)

Мандић је можда на погрешном месту тражио Бога (у овој књизи има доказа за то), али нема сумње да није далеко дан или ноћ када ће почети да га налази у себи, у близинама Божјим, што се врло, врло ретко дешавало у српској поезији у последња два века (погледати сва издања антологије Несебичан музеј (1998 – 2009).

И Томашевић и Мандић заслужују много већу пажњу и издавача, и критичара, и тумача, чланова жирија, царинарница свих фела у српској књижевности, а пре свега читаоца – од којих су, као и неколико других српских потиснутих истинских писаца – упорно и перфидно, сатански потискивани према периферији српске књижевности, где им уопште није место...

То су писци на које немам потребу да се кладим, снажне индивидуалности за које је лепота јача од вере. Они суверено припаадају том једином подручју где се читаво човечанство сусреће у слози и братству (Мур).

Најлепши део њихове књижевне лепоте је онај који не изражавају сасвим две споменуте књиге ових аутора, већ природа њихових најбољих остварења, и усмерења, која по природи не трпе лаж. Дотичући се лажи или кључа који води према крају, и Томашевић и Мандић, стигли су до страховитог искуства пораза, а одатле се већ назире уска стаза према дрвету живота, не дрвету знања...Полазећи том стазом према дрвету живота, оба писца ће наићи на пријатеље о којима нису ни сањали...

Белатукадруз