ŠTA JE SIGNALIZAM DONEO SRPSKOJ POEZIJI?

поставио/ла Miroslav Lukić 02.09.2012. 02:10   [ ажурирано 22.01.2017. 02:23 ]

Todorović Miroljub NEMO PROPHÉTA IN PATRIA  (Pevci sa Bajlon-skvera i moja frka /  sa njima)
________________Podsećanje

Tekst Signalizam i srpsko pesništvo sedamdesetih godina objavljen je u časopisu Književnost, 1986. godine u četiri nastavka, brojevi: 5, 6-7, 8-9 i 10. Iste godine objavljen je i u knjizi Pevci sa Bajlon-skvera i moja frka sa njima, Novo delo, Beograd, 1986.

_________________

Videti više:

https://sites.google.com/site/zavetinegalerija/nikola-jovanovic/od-iznenadnog-bola/nemoprophetainpatriamiroljubtodorovic

https://sites.google.com/site/usmeruvrtloga/



EKS­PE­RI­MENT

U po­me­nu­tom pam­fle­tu Apo­ri­je avan­gar­de osnov­na stvar ko­ju En­cen­sber­ger po­ku­ša­va da ospo­ri je avan­gard­ni eks­pe­ri­ment, od­no­sno li­te­rar­ni eks­pe­ri­ment uop­šte kao je­dan od na­či­na pe­snič­kog is­tra­ži­va­nja i stva­ra­nja. Za nje­ga je eks­pe­ri­ment „blef” a sam „po­jam eks­pe­ri­men­ta be­smi­slen i ne­u­po­tre­bljiv”. Po­la­ze­ći od eti­mo­lo­škog ko­re­na re­či eks­pe­ri­ment (la­tin­ski ex­pe­ri­men­tum) što je u stva­ri zna­či­lo „sa­zna­va­nje is­ku­stvom”, En­cen­sber­ger za­klju­ču­je da ova reč u na­šem vre­me­nu „ozna­ča­va na­uč­ni po­stu­pak za pro­ve­ru te­o­ri­ja ili hi­po­te­za pu­tem me­tod­skog po­sma­tra­nja pri­rod­nih pro­ce­sa”. Na taj na­čin on eks­pe­ri­ment u pot­pu­no­sti ve­zu­je za na­u­ku ne do­pu­šta­ju­ći nje­go­vu upo­tre­bu u li­te­ra­tu­ri, jer pre­ma En­cen­sber­ge­ru „eks­pe­ri­ment je po­stu­pak ko­jim se ostva­ru­ju na­uč­na sa­zna­nja a ne umet­nost”.43

Či­nje­ni­ca je, me­đu­tim, da je upra­vo za­hva­lju­ju­ći avan­gar­di eks­pe­ri­ment ušao na ve­li­ka vra­ta u li­te­ra­tu­ru i umet­nost i da u nji­ma eg­zi­sti­ra već vi­še de­ce­ni­ja. Či­nje­ni­ca je, ta­ko­đe, da je ovaj  po­jam ušav­ši u jed­nu no­vu oblast po­pri­mio dru­ga­či­ja zna­če­nja od onih ko­je ima u na­u­ci, ta­ko da po­red str­plji­vog po­sma­tra­nja, oštro­um­no­sti i pro­mi­šlje­no­sti, kao osnov­nih pret­po­stav­ki za nje­go­vu eg­zakt­nu upo­tre­bu, pod­ra­zu­me­va još i stva­ra­lač­ku in­ven­ci­ju, sme­lost, kao i ago­nič­ku te­žnju za osva­ja­njem no­vih umet­nič­kih pro­sto­ra, što mu En­cen­sber­ger ka­te­go­rič­ki od­ri­če.

Pi­ta­nje eks­pe­ri­men­ta u sa­vre­me­noj este­ti­ci na raz­li­či­te je na­či­ne po­sta­vlja­no, tu­ma­če­no i re­ša­va­no. Od ne­ga­ci­je, što je, kao što smo vi­de­li osnov­na in­ten­ci­ja En­cen­sber­ge­ra u nje­go­vim „apo­ri­ja­ma”, do uz­di­za­nja eks­pe­ri­men­ta, i umet­nič­kog is­tra­ži­va­nja uop­šte, na sam ni­vo de­la (stva­ra­la­štva), če­mu je sklon je­dan od ključ­nih te­o­re­ti­ča­ra no­ve eks­pe­ri­men­tal­ne este­ti­ke i te­o­ri­je in­for­ma­ci­je Abra­ham Mol.

Ako je pre­ma ra­ni­jim tu­ma­če­nji­ma eks­pe­ri­ment sa­mo pret­ho­dio stva­ra­la­štvu spa­ja­ju­ći se sa njim, stva­ra­la­štvo je uki­da­lo i ap­sor­bo­va­lo eks­pe­ri­ment u se­be, no­vi­ja tu­ma­če­nja za­sno­va­na na te­o­ret­skim po­stav­ka­ma po­me­nu­tog Mo­la i ne­mač­kog este­ti­ča­ra Mak­sa Ben­zea, go­vo­re nam o avan­gard­nom eks­pe­ri­men­tu kao ob­li­ku „sa­mo­o­ču­va­nja umet­no­sti”. Su­šti­na umet­no­sti vi­še ni­je u re­a­li­za­ci­ji ko­nač­nog, za­vr­še­nog pro­iz­vo­da (de­la) nju sve če­šće vi­di­mo u sa­mom či­nu is­tra­ži­va­nja, stva­ra­lač­kom po­stup­ku, ma­te­ri­ja­lu, teh­no­lo­gi­ji pro­iz­vod­nje umet­nič­kog de­la.44 Ba­ve­ći se sve vi­še ovim ele­men­ti­ma umet­nik, pre­ma Ben­zeu, po­ste­pe­no ot­kri­va jed­nu no­vu re­al­nost, od­no­sno sa­re­al­nost umet­nič­kog de­la. Este­tič­ki bi­tak, ka­že ovaj te­o­re­ti­čar, ne po­sto­ji u sta­nju sa­i­de­al­no­sti, ne­go je­di­no u sta­nju sa­re­al­no­sti. „Kon­cep­ci­ja ko­ju umjet­nik ima o svo­jem dje­lu pri­je po­čet­ka ra­da, ne od­no­si se na lje­po­tu to­ga dje­la; ona se od­no­si je­di­no na sred­stva, na re­a­li­je po­mo­ću ko­jih će li­je­po bi­ti po­iz­ve­de­no i uči­nje­no za­mje­tlji­vim. Ne po­sto­ji pre­dod­bža o li­je­pom, po­sto­ji sa­mo nje­go­vo pro­iz­vo­đe­nje i nje­go­vo opa­ža­nje”45. To je na­ve­lo slo­ve­nač­kog pe­sni­ka i este­ti­ča­ra De­ni­sa Po­ni­ža da za­klju­či ka­ko je eks­pe­ri­ment „sa­mo na­čin iz­la­ga­nja zna­nja o sa­re­al­no­sti. U eks­pe­ri­men­tu se iz­ne­na­da de­ša­va obrt ko­ji ne od­go­va­ra na šta već ka­ko.”

Ako je svo­je­vre­me­no već Ber­tol­du Breh­tu reč eks­pe­ri­ment, i sve ono što se ve­zu­je za nju, isto­vre­me­no zna­či­la i „kva­li­ta­ti­van skok u umet­nič­kom stva­ra­la­štvu”, sa­svim je ra­zu­mlji­vo on­da što u po­sle­rat­noj avan­gar­di pe­de­se­tih i še­zde­se­tih go­di­na umet­nič­ki i li­te­rar­ni eks­pe­ri­ment po­pri­ma sve vi­še od­li­ke jed­nog ne­ka­no­ni­zo­va­nog, otvo­re­nog stva­ra­lač­kog po­stup­ka ko­jim se ostva­ru­ju estet­ski ve­o­ma vred­na, če­sto vr­hun­ska de­la sa­vre­me­ne umet­no­sti. S te stra­ne, bez ob­zi­ra na iz­ra­že­no dvo­ja­ko gle­da­nje na eks­pe­ri­ment, kao na pret­hod­ni­cu de­la i de­lo sa­mo po se­bi, mo­gu se u pot­pu­no­sti slo­ži­ti s Po­ni­žo­vim mi­šlje­njem da u na­šem vre­me­nu, u ci­vi­li­za­ci­ji kra­ja XX ve­ka zah­tev za eks­pe­ri­men­tom „tre­ba da po­sta­ne cen­tral­ni vo­dič umet­nič­kog stva­ra­la­štva, ako ne i pre­vla­da­ju­ća i vo­de­ća sna­ga sva­ke li­te­ra­tu­re.”46


ŠTA JE SIG­NA­LI­ZAM DO­NEO

SRP­SKOJ PO­E­ZI­JI?

Pre ne­go što na­sta­vim svo­ju da­lju kon­fron­ta­ci­ju sa neo­tra­di­ci­o­na­li­zmom i nje­go­vim glav­nim pro­ta­go­ni­sti­ma i no­si­o­ci­ma, iz­no­se­ći još ne­ke raz­lo­ge nji­ho­vog pre­ćut­ki­va­nja sig­na­li­zma, po­ku­ša­ću da u kra­ćim po­te­zi­ma iz­lo­žim ge­ne­zu i raz­voj dva­de­set­še­sto­go­di­šnjih sig­na­li­stič­kih eks­pe­ri­me­na­ta i is­tra­ži­va­nja, kao i sve­ga ono­ga što su ta is­tra­ži­va­nja do­ne­la srp­skoj po­e­zi­ji, li­te­ra­tu­ri i kul­tu­ri.47

Ide­ja o sig­na­li­zmu kao pla­ne­tar­noj umet­no­sti ja­vlja se, kao što je to vi­še pu­ta na­gla­ša­va­no, još 1959. go­di­ne ka­da u srp­skoj po­e­zi­ji vla­da­ju tra­di­ci­o­na­li­zam, lo­še shva­će­ni i, sem par iz­u­ze­ta­ka, još lo­ši­je prak­ti­ko­va­ni mo­der­ni­zam pe­de­se­tih go­di­na, kao i ne­ka vr­sta neo­sim­bo­li­zma mla­dih pe­sni­ka po­ne­tih ide­ja­ma i iz­u­zet­nim pe­snič­kim star­tom Bran­ka Milj­ko­vi­ća.

Već u toj pr­voj fa­zi na­zva­noj sci­jen­ti­zam po­či­nje se s raz­gra­đi­va­njem tra­di­ci­o­nal­nih obra­za­ca pe­va­nja. Osnov­ni udar upra­vljen je pre­ma is­tro­še­nom je­zi­ku tra­di­ci­o­na­li­stič­ke po­e­zi­je ko­ji vi­še ni­je mo­gao da iz­ra­zi, ni­ti na­stu­pa­ju­ću pla­ne­tar­nu ci­vi­li­za­ci­ju, sa svim nje­nim atri­bu­ti­ma elek­tron­ske i ko­smič­ke eks­pan­zi­je, ni­ti čo­ve­ka ak­te­ra, stva­ra­o­ca te ci­vi­li­za­ci­je. Po­zna­to je da je je­zik na­u­ke, ko­ji se po­sled­njih ne­ko­li­ko sto­ti­na go­di­na for­mi­rao u svo­je­vr­sni si­stem sa raz­u­đe­nom mre­žom no­vih poj­mo­va, sim­bo­la itd., u naj­ma­nju ru­ku bio za­po­sta­vljen pri stva­ra­nju po­e­zi­je. Ci­lje­vi sci­jen­ti­zma bi­li su pro­di­ra­nje u eg­zakt­ne je­zič­ke za­bra­ne, pre­u­zi­ma­nje lin­gvi­stič­kih amal­ga­ma na­u­ka kao što su: fi­zi­ka, astro­fi­zi­ka, bi­o­lo­gi­ja, he­mi­ja, ma­te­ma­ti­ka, i nji­ho­vo uno­še­nje (uvo­đe­nje) u po­e­zi­ju. Pri to­me se, na­rav­no, po­la­zi­lo od či­nje­ni­ce da se na­uč­ni je­zik, uglav­nom, is­cr­plju­je u eg­zakt­no-lo­gič­kim for­mu­la­ci­ja­ma, sim­bo­li­ma, hi­po­te­za­ma, te­o­ri­ja­ma, za­ko­ni­ma, dok je za pe­snič­ki je­zik bit­na nje­go­va am­bi­gvi­tet­na eks­pre­siv­nost i zna­čenj­ska dis­per­zi­ja.

Iz­ve­snu she­ma­tič­nost na­uč­nih je­zi­ka, sa iz­ra­že­nom eg­zakt­no-lo­gič­kom funk­ci­jom, sci­jen­ti­stič­ki pe­snik je pre­va­zi­la­zio po­me­ra­ju­ći pre­u­ze­te ele­men­te, ovih i ova­kvih je­zi­ka, ka este­tič­ko-ira­ci­o­nal­nim zra­če­nji­ma pri če­mu mu je kao naj­po­u­zda­ni­ji in­stru­ment u stva­ra­nju no­ve po­e­zi­je po­slu­ži­la ima­gi­na­ci­ja. Vi­dlji­vi su ti ima­gi­na­tiv­ni slo­je­vi u sci­jen­ti­stič­koj po­e­zi­ji, i oni pred­sta­vlja­ju ne­ku vr­stu klju­če­va za sa­vla­da­va­nje lo­gi­ci­zma eg­zakt­nog dis­kur­sa, po­me­ra­nja pe­sni­ko­vog du­ha ka re­gi­o­ni­ma eg­zi­sten­ci­je i eg­zi­sten­ci­jal­nog uz mak­si­mal­no ši­re­nje zna­čenj­skih pro­sto­ra no­vih po­et­sko-je­zič­kih amal­ga­ma i po­lja nji­ho­vih aso­ci­ja­ci­ja.

Kao što je za­be­le­žno u pr­vom ma­ni­fe­stu sig­na­li­zma,48 iz­lo­živ­ši na­uč­ne hi­po­te­ze i sim­bo­le tvo­rač­koj la­vi­ni jed­nog u osno­vi igri­vog i de­sta­bi­li­zo­va­nog je­zi­ka i no­ve for­me, ko­je mu je dik­ti­ra­la upo­tre­ba tog istog je­zi­ka, sci­jen­ti­stič­ki pe­snik, svo­jom do mak­si­mu­ma usi­ja­nom ima­gi­na­tiv­nom sve­šću, raz­bi­jao je naj­ve­ći deo na­uč­ne, lo­gič­ke i ra­ci­o­na­li­stič­ke osno­ve, stva­ra­ju­ći na taj na­čin od jed­no­di­men­zi­o­nal­nog mo­de­la, me­to­dom me­ša­nja, kon­den­zo­va­nja i spa­ja­nja eg­zakt­nih i lir­skih či­nje­ni­ca, da­kle in­tu­i­tiv­nom sin­te­zom, fan­ta­zma­go­rič­nu pe­snič­ku sli­ku sa raz­u­đe­nim estet­skim dej­stvom, ugra­đu­ju­ći ta­ko pre­o­bli­ko­va­ni go­vor, pi­smo, svest u no­vu vi­zi­ju pla­ne­tar­nog sve­ta (bi­ća).

Iz ovo­ga sa­svim ja­sno proizilazi da ne mo­gu op­sta­ti tvrd­nje po­je­di­nih kri­ti­ča­ra ko­ji su u sci­jen­ti­stič­koj po­e­zi­ji po­ku­ša­li vi­de­ti ne­ka­kvu slu­ški­nju na­u­ke, od­no­sno po­e­zi­ju u slu­žbi na­u­ke. Na­u­ka je u pr­voj fa­zi sig­na­li­zma (sci­jen­ti­zam) po­slu­ži­la po­e­zi­ji, pre sve­ga, za re­vo­lu­ci­o­ni­sa­nje pe­snič­kog go­vo­ra, raz­bi­ja­nje i pre­va­zi­la­že­nje re­tro­grad­nog tra­di­ci­o­na­li­zma i nje­go­vih va­ri­jan­ti mo­der­ni­zma pe­de­se­tih go­di­na i neo­sim­bo­li­zma. To re­vo­lu­ci­o­ni­sa­nje srp­skog pe­sni­štva iz­vr­še­no je na vi­še pla­no­va. O pr­vom: pro­di­ra­nje u je­zič­ke si­ste­me eg­zakt­nih na­u­ka i ko­ri­šće­nje je­zi­ka na­u­ka u po­e­zi­ji, već je ne­što re­če­no. Dru­gi plan ti­cao se sa­mog pe­snič­kog je­zi­ka i po­e­zi­je (tek­sta) kao jed­nog za­tvo­re­nog si­ste­ma ko­ji funk­ci­o­ni­še po od­re­đe­nim lin­gvi­stič­kim i este­tič­kim za­ko­ni­ma. Pre­u­zi­ma­njem na­uč­nih sim­bo­la, poj­mo­va, je­zi­ka, mo­ti­va na­u­ka je uvu­če­na u po­e­zi­ju, bi­će po­e­zi­je se pro­me­ni­lo, na­či­njen je ogro­man ko­rak ka no­voj po­e­zi­ji, ali za­tvo­re­ni pe­snič­ki si­ste­mi po­sle re­cep­ci­je no­vih po­et­skih amal­ga­ma (me­ta­fo­ra, zna­ko­va, sim­bo­la) i iz njih pro­is­te­klih sve­žih još ne­is­tro­še­nih zna­čenj­skih ener­gi­ja sa eg­zakt­nih je­zič­kih iz­vo­ra, i da­lje su funk­ci­o­ni­sa­li po po­sto­je­ćim, (ma­da do­sta iz­me­nje­nim), za­ko­ni­ma lin­gvi­sti­ke i po­e­ti­ke.

Još ra­di­kal­ni­ja pro­me­na u ovoj fa­zi sig­na­li­zma iz­vr­še­na je upra­vo na pla­nu dru­ga­či­jeg po­i­ma­nja po­e­zi­je i je­zi­ka. Je­zič­ke struk­tu­re okva­li­fi­ko­va­ne su kao mo­le­ku­lar­ne, od­no­sno u re­či­ma su vi­đe­ni mo­le­ku­li jed­nog je­zi­ka, dok su slov­ni zna­ci i gla­so­vi shva­će­ni kao nje­go­vi ato­mi. Po toj vi­zi­ji je­zik (go­vor) u ce­li­ni, pa i pe­snič­ki je­zik, slo­že­na su je­di­nje­nja na­sta­la me­ša­njem i spa­ja­njem ovih ele­mena­ta.

Na­uč­no mi­šlje­nje o re­la­tiv­no­sti pro­sto­ra i vre­me­na iz­lu­či­lo je po­et­sko vi­đe­nje o re­la­tiv­no­sti je­zi­ka. Pri­vid­no čvr­ste lo­gič­ke i sin­tak­sič­ke po­et­sko-je­zič­ke gra­đe­vi­ne pri de­lo­va­nju ima­gi­na­tiv­nih pe­snič­kih age­na­sa ru­ši­le su se. Ta­ko se ostva­ri­va­la slo­bo­da pe­sme. Re­či su oslo­bo­đe­ne pe­snič­kog si­ste­ma, pe­sma je oslo­bo­đe­na je­zič­kih za­ko­na. Je­zik pe­sme se pr­vo ras­pa­dao na svo­je ele­men­tar­ne če­sti­ce re­či i slo­va, da bi se za­tim pod dej­stvom no­vih gra­di­lač­kih ener­gi­ja stva­ra­la dru­ga­či­ja sli­ka sve­ta.

Na taj na­čin mo­že se slo­bod­no re­ći da su osno­vi sig­na­li­stič­ke je­zič­ke i pe­snič­ke re­vo­lu­ci­je bi­li već da­ti u nje­go­voj pr­vo­bit­noj fa­zi sci­jen­ti­zmu. U dru­gom i tre­ćem ma­ni­fe­stu sig­nalz­ma pre­ci­zni­je se od­re­đu­ju sve ove ra­di­kal­ne no­vi­ne ko­ji­ma se bit­no me­nja­ju to­ko­vi srp­ske po­sle­rat­ne po­e­zi­je. Ta­ko se u dru­gom ma­ni­fe­stu još de­talj­ni­je de­fi­ni­še na­čin ka­ko u sig­na­li­stič­koj po­e­zi­ji do­la­zi do pot­pu­nog oslo­ba­đa­nja ener­gi­je je­zi­ka.

Po­što je je­zik u tra­di­ci­o­nal­noj (te­ku­ćoj) po­e­zi­ji za­tvo­ren, uokvi­ren od­re­đe­nim mor­fo­lo­ško-sin­tak­sič­kim kon­ven­ci­ja­ma, pro­ces oslo­ba­đa­nja ove ener­gi­je je spor (ok­si­da­ti­van). Raz­bi­ja­njem osno­ve je­zič­ke ma­te­ri­je do­la­zi do ve­o­ma sna­žnih po­vrat­nih pro­ce­sa fi­si­je i fu­zi­ja ra­zno­rod­nih ele­me­na­ta je­zič­kog bi­ća (zvu­kov­nog, gra­fič­kog i osta­log mno­go­stru­kog zra­če­nja re­či), pot­pu­nog oslo­ba­đa­nja glo­tič­ke ener­gi­je i po­nov­nog spa­ja­nja u neo­če­ki­va­ne, iz­ne­nad­ne in­for­ma­tiv­ne, mi­sa­o­ne, fo­nič­ke i sli­kov­ne ce­li­ne. Ta­ko se je­zik pri­bli­ža­va jed­nom en­tro­pič­kom mo­le­ku­lar­nom ha­o­su, ko­me je pret­ho­di­la ak­ci­ja ra­za­ra­nja, da bi se kroz ne­gen­tro­pič­ki pe­snič­ki duh i ima­gi­na­ci­ju po­no­vo vra­tio u vi­du ne­stan­dard­nih sli­ka obo­ga­će­nih zna­če­nji­ma i zna­čenj­skim ni­jan­sa­ma vi­so­ke estet­sko-in­for­ma­tiv­ne vred­no­sti.49

U tre­ćem ma­ni­fe­stu50 i nje­go­vim pra­te­ćim tek­sto­vi­ma, iz­me­đu osta­log da­je se i pre­ci­zna kla­si­fi­ka­ci­ja no­vih po­e­zi­ja, pe­snič­kih ob­li­ka i pe­snič­kih po­stu­pa­ka ko­je sig­na­li­zam uvo­di u srp­sku li­te­ra­tu­ru. Ov­de je va­žno na­po­me­nu­ti da sve ove de­fi­ni­ci­je i ma­ni­fe­sti sle­de na­kon prak­tič­nih po­et­skih eks­pe­ri­me­na­ta i stva­ra­nja sig­na­li­stič­kih de­la u jed­nom ago­nič­kom per­ma­nent­no is­tra­ži­vač­kom ra­du. Taj rad je, na­rav­no, ogro­man i u sva­kom slu­ča­ju ni­je mo­gao bi­ti ob­u­hva­ćen u ce­li­ni, a još ma­nje is­crp­no u ma­ni­fest­nim ma­te­ri­ja­li­ma.

Ma­da su sig­na­li­stič­ka is­tra­ži­va­nja i eks­pe­ri­men­ti vr­še­ni po­naj­če­šće u je­zi­ku i sa je­zi­kom, o če­mu sve­do­či i da­le­ko ve­ći broj de­la ostva­re­nih u je­zi­ku, glav­ni na­pad na­še kri­ti­ke bio je usme­ren ka sig­na­li­stič­koj vi­zu­el­noj po­e­zi­ji kao jed­nom od, mo­žda, naj­i­stu­re­ni­jih, naj­šo­kant­ni­jih ob­li­ka sig­na­li­zma. Sig­na­li­zam je tvr­do­gla­vom iskl­juči­vo­šću tra­di­ci­o­na­li­sta i neo­tra­di­co­na­li­sta kao po­ja­va i kao po­kret u ce­li­ni iz­jed­na­ča­van sa ne­kim od svo­jih vi­do­va, pr­ven­stve­no vi­zu­el­nom i kom­pju­ter­skom po­e­zi­jom, i na taj na­čin, iz ovih ili onih raz­lo­ga, eliminisan iz li­te­ra­tu­re.

U sig­na­li­stič­koj vi­zu­el­noj po­e­zi­ji te­ži se ka pre­vla­da­va­nju ver­bal­nog pe­snič­kog iz­ra­za, ka po­ste­pe­noj de­ver­ba­li­za­ci­ji pe­sme, ali se isto­vre­me­no ne uki­da po­et­ski dis­kurs kao ko­mu­ni­ka­cij­ska mo­guć­nost. Be­li­na (pra­zni­na), da­kle pro­stor­nost, po­ja­vlju­je se kao jed­na od va­žnih či­ta­lač­ko-per­cep­tiv­nih vred­no­sti. Za raz­li­ku od jed­no­di­men­zi­o­nal­ne tra­di­ci­o­nal­ne pe­sme, eg­zi­stent­ni pro­stor sig­na­li­stić­ke vi­zu­el­ne po­e­zi­je je vi­še­di­men­zi­o­na­lan. Osim slo­va, ili ce­lih re­či kao su­perz­na­kov­nih struk­tu­ra, ov­de pe­smu mo­gu is­pu­nja­va­ti i dru­gi zna­ci ko­ji u od­re­đe­nom pro­sto­ru pe­sme eg­zi­sti­ra­ju stva­ra­ju­ći ver­bal­no-vi­zu­el­ne se­mi­o­tič­ke kon­ste­la­ci­je. Jed­na od osnov­nih od­li­ka ove po­e­zi­je je i nje­na nad­na­ci­o­nal­na, me­ta­je­zič­ka struk­tu­ra.

Spe­ci­fič­no me­sto u spek­tru sig­na­li­stič­kih is­tra­ži­va­nja za­u­zi­ma i ge­stu­al­na po­e­zi­ja. U ovoj vr­sti po­e­zi­je pr­ven­stve­no se sta­vlja na­gla­sak na gest i ak­ci­ju. Ge­stu­al­ni pe­snik slo­bod­no kre­i­ra u pro­sto­ru, pre­zen­ti­ra­ju­ći prin­ci­pe vi­še mo­gu­ćih po­et­skih go­vo­ra ka­ko bi ob­li­ko­vao svo­je de­lo. To je po­e­zi­ja in­tu­i­tiv­nog lu­di­zma ko­ja znat­no ši­ri gra­ni­ce po­sto­je­ćih je­zi­ka iz­nad i iz­van utvr­đe­nih i de­fi­ni­sa­nih obla­sti pe­snič­kog go­vor­nog bi­ća. Je­zik pe­sme ov­de či­ni skup je­zič­kih, fo­nič­kih i vi­zu­el­nih ele­me­na­ta u pro­ce­su. Ge­stu­al­nom po­e­zi­jom uki­da­ju se sve gra­ni­ce iz­me­đu pe­sme, te­a­tra, he­pe­nin­ga i kon­kret­ne ži­vot­ne ak­ci­je.

Te­me­lji sig­na­li­stič­ke pe­snič­ke re­vo­lu­ci­je u je­zi­ku, kao što smo vi­de­li, uda­re­ni su još u fa­zi sci­jen­ti­zma. Već ta­da je shva­će­no da tra­di­ci­o­na­lan stih, stro­fič­nost, li­ne­ar­nost, od­re­đe­ne sin­tak­sič­ke kon­ven­ci­je, sa­dr­ža­ji, ide­je ne od­go­va­ra­ju vi­še du­hu no­ve ci­vi­li­za­ci­je, ogra­ni­ča­va­ju pe­smu i pe­sni­ka i da mo­ra­ju bi­ti na­pad­nu­ti, ra­zo­re­ni. Ago­nič­ka la­vi­na de­stru­i­ra­nja tra­di­ci­o­nal­nog pe­snič­kog idi­o­ma za­po­či­nje još u pred­kom­pju­ter­skoj fa­zi sa fe­no­me­no­lo­škom i sto­ha­stič­kom po­e­zi­jom.

Fe­no­me­ne­fo­ška po­e­zi­ja51 u sci­jen­ti­zmu ostva­ri­va­la se pu­tem ba­šla­rov­ske fe­no­me­no­lo­ško-ima­gi­na­tiv­ne de­skrip­ci­je stva­ri, bi­ća i si­tu­a­ci­ja na iz­ma­šta­noj pla­ne­ti. Već ta­da do­la­zi do de­su­bjek­ti­vi­za­ci­je pe­sme i pe­snič­ke sli­ke, što po­sta­je jed­na od osnov­nih od­li­ka fe­no­me­no­lo­ške po­e­zi­je. Me­ta­fo­ra se u pot­pu­no­sti is­klju­ču­je, a ka­sni­je se ide ka još ra­di­kal­ni­joj de­su­bjek­ti­vi­za­ci­ji i dep­si­ho­lo­gi­za­ci­ji estet­skog pred­me­ta. Fe­no­me­no­lo­ška po­e­zi­ja ne is­ko­ra­ču­je iz­van je­zi­ka, ona je za­pra­vo sva u je­zi­ku, ali je pot­pu­no okre­nu­ta i su­prot­sta­vlje­na tra­di­ci­o­nal­nom lir­skom su­bjek­tu, na­če­li­ma sim­bo­li­za­ci­je, oso­be­nom po­et­skom go­vo­ru i sve­mu onom što, ina­če, ka­rak­te­ri­še te­ku­ću po­e­zi­ju.

Već u sa­mom po­čet­ku pri­met­na je, da­kle, nje­na an­ti­li­rič­nost ko­ja će se za­tim u jed­noj od nje­nih va­ri­jan­ti ready ma­de po­e­zi­ji pre­tvo­ri­ti u otvo­re­nu an­ti­pe­snič­ku po­bu­nu u ko­joj se i da­lje ope­ri­še sa je­zi­kom ali uz „is­ti­ca­nje ne­mo­ći je­zi­ka, uklo­plje­nog u she­me i pri­vid­nu lo­gič­nost”. 52                           

Dok se u vi­zu­el­noj po­e­zi­ji raz­bi­ja i sa­ma reč, a je­zik raz­la­že na svo­je ato­me slo­va kao vi­zu­el­ne i gla­sov­ne od­no­sno fo­nič­ke ce­li­ne, do­tle u sto­ha­stič­koj po­e­zi­ji re­či kao mo­le­ku­li je­zi­ka osta­ju ne­ra­zo­ri­vi, fun­da­men­tal­ni no­si­o­ci po­et­skog go­vo­ra. U sto­ha­stič­koj po­e­zi­ji se, me­đu­tim, raz­bi­ja re­če­ni­ca i to oštrim, ka­ko je­dan od pro­u­ča­va­la­ca sig­na­li­zma na­gla­ša­va, ku­bi­stič­kim re­zo­vi­ma, a tek­stu­al­ne po­et­ske ce­li­ne če­sto se oformljuju teh­ni­kom verbalnog ko­la­ža. Re­če­nič­ni ni­zo­vi su ne­do­re­če­ni, iz­glo­blje­ni, pre­ki­nu­ti u svom je­zič­ko-ener­get­skom na­po­nu i sva­ki „sle­de­ći stih je ne­za­vi­sna zna­čenj­ska je­di­ni­ca is­ka­za” (Kor­nha­u­zer).53

Ovaj stva­ra­lač­ki po­stu­pak po pr­vi put je zna­čaj­ni­je i obim­ni­je de­mon­stri­ran u ci­klu­su mo­jih pe­sa­ma pod na­slo­vom Ko­njic-Lje­ljen štam­pa­nim u ča­so­pi­su Gra­di­na broj 8—9 iz 1969. go­di­ne. Ukup­no su ob­ja­vlje­ne 23 pe­sme, da­kle, či­ta­va ma­la zbir­ka. Na­vo­dim dve pe­sme ra­di ilu­stra­ci­je:

 

OTROV­NI­CA

 

či­ta­ju­ći ta­la­se na sun­cu otrov­ni­co

smr­ti u ka­me­nja­ru ona je­dva okre­će

gla­vu po­ve­ta­rac u znak od­ri­ca­nja      

dru­gi zvuk se­no­vi­tog go­vo­ra po         

za­teg­nu­toj ži­ci ho­da krot­ko umi­re u   

pro­va­li­ji na sta­za­ma kroz dr­ve­će

glas zeb­nje čuo sam kod po­dig­nu­tih

oči­ju u mo­dri­ni ko­ra­ci mir­ne tra­ve

vi­so­ko go­re po­no­ri iz­go­vo­re­ni ni­šta

vi­še na ste­ni ni­ka­da vi­še ka­me­nje

hlad­no pod mo­jim no­ga­ma

 

 

OVAJ KONJ ŠTO LE­ŽI U LU­CI BA­KRO­PI­SNOJ

 

kri­ju li se kao ve­tro­vi ja­ko ohla­đe­ni

pod mi­ši­ca­ma gro­ba­ra spro­vod­ni­ka vo­zo­va

uda­ri­la kap ki­šna u pro­zo­re u cvet

zim­ski od­sa­nja­la smrt svo­ju ovaj val i

ovaj konj što le­ži u lu­ci ba­kro­pi­snoj

dok lju­bav­ni­ca is­ka­če u zo­ru kroz pro­zor

kroz cvet otvo­ren te­ku­ćim vo­da­ma ob­li­ven

zrak i ga­li­ja za­ro­blje­na sve­tlo­šću

ne­pro­zir­nom na­to­plje­na vi­me­nom ma­slač­ka

mle­kom tr­na u li­šću po­pac ču­či pod

gra­na­ma svo­je me­so ku­ša svoj hleb lom

 

Još ve­će ra­za­ra­nje je­zi­ka i tra­di­ci­o­nal­nog pe­snič­kog dis­kur­sa po­sti­že se u kom­pju­ter­skoj po­e­zi­ji.54 U sig­na­li­zmu se kom­pju­ter, kao stva­ra­lač­ki in­stru­ment, upo­tre­blja­va od 1969. go­di­ne. Pret­hod­ni re­zo­vi iz sto­ha­stič­ke po­e­zi­je ov­de do­bi­ja­ju još dra­stič­ni­je i dra­ma­tič­ni­je ob­li­ke, a re­če­ni­ca (stih) u ve­ćem de­lu kom­pju­ter­ske po­e­zi­je, što se mo­že uoči­ti jed­no­stav­nom ana­li­zom do­bi­je­nih pe­sa­ma, po­sta­je znat­no re­du­ko­va­ni­ja i juk­sta­po­ni­ra­ni je­zič­ki is­ka­zi a lo­gič­ne sli­ke jed­nog sa­svim po­me­re­nog sve­ta bi­ća i stva­ri te­ku naj­če­šće u mo­no­lo­škoj for­mi sa ka­rak­te­ri­stič­nim „ma­šin­skim” rit­mom.

U ale­a­tor­noj po­e­zi­ji ko­ri­sti se sli­čan stva­ra­lač­ki po­stu­pak kao u sto­ha­stič­koj, ali se upo­tre­blja­va sva­ko­dnev­ni, ko­lo­kvi­jal­ni je­zik, je­zik štam­pe, re­kla­ma, ma­sme­di­ja, teh­no­lo­ške ci­vi­li­za­ci­je.

 

SLAB JE ALI­BI BE­BE U BU­NA­RU

 

uz po­vra­ćaj nov­ca i bi­cikl ubi­ja kao in­že­njer

sa tri is­pi­ta ili bo­e­mi u sle­de­ćoj po­de­li

ipak u zve­ča­nu seo sam na ko­ša­vu za dva da­na

sa tro­čla­nom po­ro­di­com pri­vre­da na­pre­du­je ali

slab je ali­bi be­be u bu­na­ru od­mah za so­ci­jal­ne

pred­sta­ve vaš struč­njak za ja­ke ve­tro­ve ka­kav

se ne pam­ti po en­gle­skoj li­cen­ci kuć­na

po­moć­ni­ca član me­tro­po­li­te­na na do­ži­vot­nu

u bo­ro­voj šu­mi i u šu­pljim ko­sti­ma bez advo­ka­ta

ne boj­te se smr­ti sve je vi­še sta­no­va sa

pra­vom na rad sa­vest pro­da­jem za pro­iz­vod­nju

ki­šo­bra­na tre­nut­no ti­pa da­la­pe šah u je­da­na­e­stom

po­te­zu i bi­rač­ko pra­vo

(Ob­ja­vlje­no u ča­so­pi­su De­lo, broj 3, mart 1970).

 

U ša­tro­vač­koj po­e­zi­ji55 upo­tre­blja­va­ju se raz­li­či­ti stva­ra­lač­ki po­stup­ci ot­kri­ve­ni u sig­na­li­zmu, ali se kao ma­te­ri­jal za stva­ra­nje po­e­zi­je uzi­ma je­dan od eks­cen­trič­nih ob­li­ka na­šeg je­zi­ka — ša­tro­vač­ki go­vor. Kao što sam to već ra­ni­je na­gla­sio, sva is­tra­ži­va­nja ša­tro­vač­kog i stva­ra­nje po­e­zi­je na nje­mu vr­še­na su u okvi­ri­ma sig­na­l­i­stič­kog pro­gra­ma o glo­bal­nom re­vo­lu­ci­o­ni­sa­nju po­e­zi­je i po­et­skog je­zi­ka. Tra­ga­lač­ka de­lat­nost sig­na­li­zma od sa­mih po­če­ta­ka usme­re­na na je­zik, kao je­dan od vi­do­va me­đu­ljud­ske ko­mu­ni­ka­ci­je, ni­je mo­gla da pre­vi­di i iz­o­sta­vi taj, ne ta­ko be­zna­ča­jan, ob­lik na­šeg go­vo­ra. Is­tra­žu­ju­ći ša­tro­vač­ki, i uvo­de­ći ga u po­e­zi­ju, sig­na­li­zam pro­ši­ru­je po­lje dej­stva li­te­ra­tu­re, is­pu­niv­ši isto­vre­me­no jed­nu od svo­jih osnov­nih na­me­ra de­stru­i­ra­nje tra­di­ci­o­nal­nog pe­snič­kog idi­o­ma.56

Ovim pre­gle­dom pri­ka­zan je, za­pra­vo, sa­mo je­dan deo le­pe­ze ra­zno­vr­snih sig­na­li­stič­kih eks­pe­ri­me­na­ta i ot­kri­ća, pe­snič­kih ob­li­ka i stva­ra­lač­kih po­stu­pa­ka, ali upra­vo onaj deo ko­ji će omo­gu­ći­ti da se u da­ljoj po­le­mi­ci sa­gle­da­ju još ne­ki, re­kao bih, pro­fa­ni­ji raz­lo­zi zbog ko­jih neo­tra­di­ci­o­na­li­sti za­o­bi­la­ze i pre­ćut­ku­ju sig­na­li­zam.


Comments