Između simbola i stvarnosti / Miroljub Milanović

„ Pišite što god hoćete ili morate, ali one su uvek bile dobre partiture“

                  ( T. Man  o svojim knjigama)

 Reakcija je bila prirodna: otpor. Kum Petar Peković izvršio je na njega najveći uticaj. Izlaz je stvaranje novog, pravednijeg društva u kome neće biti izrabljivanja radne snage, bogatih i siromašnih. Društva u kome će vladati istina i pravednost. To osećanje rat je dodatno produbio: Velikom Magazom prošli su : šumci ( partizani) Marjana Njagojevića, četnici , ljotićevci, okupatori Nemci, i svi su za sobom ostavili krvav trag. Bora Mišljenović se opredelio. Pomagao je partizanski pokret iz pozadine. Samo nije znao jedno: da se društveni sistemi mogu promeniti, ali ljudi sporo i teško.

   Novo društvo sa svojim normama bilo je u oštrom sukobu sa patrijarhalnim moralom u kome je vaspitan. Naučen da je kumstvo isto što i očinstvo a ljubav voljene žene stub sreće, nije mogao da podnese izdaju ni jednog ni drugog. Novo društvo težilo je stvaranju novog čoveka i tražilo baš to: odricanje od tradicionalnih vrednosti, rušenje porodičnih odnosa, stavljanje kolektivnih interesa iznad ličnih, potčinjavanje projektovanoj slici budućnosti od strane nevidljivog i tajanstvenog vrha u kabinetima Partije, početak mitizacije vođstva i bespogovorno izvršavanje direktiva koje su često bile suprotne činjenicama života. Tome treba dodati osione pojedince

otrgnute od kontrole centralne vlasti koji su instiktivno shvatili da mogu da čine što god hoće, bez sagledavanja posledica i odgovornosti.  I ličnost Bore Mišljenovića počela je da se lomi.

     „ Kum Vlada ( brat Petra Pekovića koga su Nemci streljali), napisaće Molbu ( za povratak u Partiju), koja je odbijena za sva vremena 1954. godine“(3), rezignirano zapisuje Filip Senković na margini ujakovog rukopisa, kao upečatljiv primer gubljenja dostojanstva i pada u besčašće. Bora Mišljenović to nikada nije uradio, ali ni izdaju nije mogao da zaboravi. Novoustoličena vlast ga je ostavila na miru, za nju je on bio mrtav čovek. Zakopan u svoje rukopise u Velikoj Magazi, tražio je uzrok svom padu i neostvarenosti. Odgovor se krio u dehumanizaciji ljudskih odnosa i nezajažljivoj žeđi za vlašću. Stvarnost je bila sakrivena, zamaskirana lepim željama i parolama. Trijumfovala je velika laž.

     U pismu Tanji Jakušev, pisanom 1977. pred smrt, Bora Mišljenović otkriva glavni uzrok svog duševnog urušavanja i povlačenja u izolaciju. Pisano sa zakašnjenjem od 23 godine, u kome još tinja iskra prave ljubavi, i koje se nikada ne spušta do patetike, on postavlja suštinsko pitanje: zašto se žene češće predaju nagonu nego pravoj ljubavi ? Iskustvo sa Lenom 1954. godine kada se vratio sa robije i koja mu se podala bez ikakvog osećanja, otkriće istinu o Tanji: njenu izdaju. Stavljeno na početku romana umesto na kraju, inverzivnost tog pisma dubinski snaži bošovske prizore bahanalija predstavnika nove vlasti na kraju romana: Žarka Žuje i Luke Madžarina, Borinih vajnih drugova. Zarad pukog iživljavanja nad Tanjom, oni su ga potkazali i poslali na robiju! Te stranice u romanu „Ujkin dom“ , brutalnošću slika, nadmašuju slične stranice najboljih romana naše književnosti. One su vrh, krešendo čovekovog pada u prizemno i nagonsko. I slikovita veza te vlasti i pornografije.

     Pred Borom Mišljenovićem  najzad, počela je da se otkriva istina. Tako se „simbol prekinuo / a stvarnost nadovezala“.

     Istina boli, ali i prosvetljuje . Čovek mora da se suoči sa njom kako bi odbranio ljudsko u sebi. Junak romana Miroslava Lukića stao je na taj prvi stepenik i vidik mu se proširio. Čovek je trošno biće, raspeto između nagona i duhovnosti. Nagon ga održava u životu ,ali razum teži uzvišenom. Držati ga pod kontrolom stvar je svesti o sebi i drugima. Šta je Bora Mišljenović mogao da očekuje od Žarka Žuje i Luke Madžarina ? Vrtoglavi uspeh Žarka Žuje od pružnog radnika do majora državne bezbednosti mogao je da se dogodi samo u takvom istorijskom trenutku.

„ Pišite što god hoćete ili morate, ali one su uvek bile dobre partiture“

                  ( T. Man  o svojim knjigama)

 Reakcija je bila prirodna: otpor. Kum Petar Peković izvršio je na njega najveći uticaj. Izlaz je stvaranje novog, pravednijeg društva u kome neće biti izrabljivanja radne snage, bogatih i siromašnih. Društva u kome će vladati istina i pravednost. To osećanje rat je dodatno produbio: Velikom Magazom prošli su : šumci ( partizani) Marjana Njagojevića, četnici , ljotićevci, okupatori Nemci, i svi su za sobom ostavili krvav trag. Bora Mišljenović se opredelio. Pomagao je partizanski pokret iz pozadine. Samo nije znao jedno: da se društveni sistemi mogu promeniti, ali ljudi sporo i teško.

   Novo društvo sa svojim normama bilo je u oštrom sukobu sa patrijarhalnim moralom u kome je vaspitan. Naučen da je kumstvo isto što i očinstvo a ljubav voljene žene stub sreće, nije mogao da podnese izdaju ni jednog ni drugog. Novo društvo težilo je stvaranju novog čoveka i tražilo baš to: odricanje od tradicionalnih vrednosti, rušenje porodičnih odnosa, stavljanje kolektivnih interesa iznad ličnih, potčinjavanje projektovanoj slici budućnosti od strane nevidljivog i tajanstvenog vrha u kabinetima Partije, početak mitizacije vođstva i bespogovorno izvršavanje direktiva koje su često bile suprotne činjenicama života. Tome treba dodati osione pojedince

otrgnute od kontrole centralne vlasti koji su instiktivno shvatili da mogu da čine što god hoće, bez sagledavanja posledica i odgovornosti.  I ličnost Bore Mišljenovića počela je da se lomi.

     „ Kum Vlada ( brat Petra Pekovića koga su Nemci streljali), napisaće Molbu ( za povratak u Partiju), koja je odbijena za sva vremena 1954. godine“(3), rezignirano zapisuje Filip Senković na margini ujakovog rukopisa, kao upečatljiv primer gubljenja dostojanstva i pada u besčašće. Bora Mišljenović to nikada nije uradio, ali ni izdaju nije mogao da zaboravi. Novoustoličena vlast ga je ostavila na miru, za nju je on bio mrtav čovek. Zakopan u svoje rukopise u Velikoj Magazi, tražio je uzrok svom padu i neostvarenosti. Odgovor se krio u dehumanizaciji ljudskih odnosa i nezajažljivoj žeđi za vlašću. Stvarnost je bila sakrivena, zamaskirana lepim željama i parolama. Trijumfovala je velika laž.

     U pismu Tanji Jakušev, pisanom 1977. pred smrt, Bora Mišljenović otkriva glavni uzrok svog duševnog urušavanja i povlačenja u izolaciju. Pisano sa zakašnjenjem od 23 godine, u kome još tinja iskra prave ljubavi, i koje se nikada ne spušta do patetike, on postavlja suštinsko pitanje: zašto se žene češće predaju nagonu nego pravoj ljubavi ? Iskustvo sa Lenom 1954. godine kada se vratio sa robije i koja mu se podala bez ikakvog osećanja, otkriće istinu o Tanji: njenu izdaju. Stavljeno na početku romana umesto na kraju, inverzivnost tog pisma dubinski snaži bošovske prizore bahanalija predstavnika nove vlasti na kraju romana: Žarka Žuje i Luke Madžarina, Borinih vajnih drugova. Zarad pukog iživljavanja nad Tanjom, oni su ga potkazali i poslali na robiju! Te stranice u romanu „Ujkin dom“ , brutalnošću slika, nadmašuju slične stranice najboljih romana naše književnosti. One su vrh, krešendo čovekovog pada u prizemno i nagonsko. I slikovita veza te vlasti i pornografije.

     Pred Borom Mišljenovićem  najzad, počela je da se otkriva istina. Tako se „simbol prekinuo / a stvarnost nadovezala“.

     Istina boli, ali i prosvetljuje . Čovek mora da se suoči sa njom kako bi odbranio ljudsko u sebi. Junak romana Miroslava Lukića stao je na taj prvi stepenik i vidik mu se proširio. Čovek je trošno biće, raspeto između nagona i duhovnosti. Nagon ga održava u životu ,ali razum teži uzvišenom. Držati ga pod kontrolom stvar je svesti o sebi i drugima. Šta je Bora Mišljenović mogao da očekuje od Žarka Žuje i Luke Madžarina ? Vrtoglavi uspeh Žarka Žuje od pružnog radnika do majora državne bezbednosti mogao je da se dogodi samo u takvom istorijskom trenutku.