Између митарења чудовишта и уметности будућности

Као главни уредник и издавач, први сам у Србији у веома мучна времена схватио значај објављивања сабраних радова М. Лукића: схватио сам дубоки књижевни, културноисторијски, религиозно поетски значај и значење Лукићевог стварања у целини. Захваљујући тој околности, било је могуће усудити се и кренути у издавачки подвиг оне врсте какав је био објављивање 32 књиге Уметности махагонија 2002, макар као пилот-издања. (Макар као библиофилска издања.) Штампа, критичари, јавност нису видели шта им се догађа испред носа чином објављивања целине опуса М. Лукића: каква је то добит за српску културу и књижевност. Лукић је стваралац респективног формата, и у квантитативном и квалитативном смислу, творац је богате књижевноуметничке ризнице повезане нераскидивим нитима са тамним вилајетом необичне зоне старобалканскога наслеђа, унутрашњом географијом, духовним, симболичним, субјективним земљописом североистока Србије, Дунава и Црног мора, и колевке староевропске културе, мита, из чије се огромности овај, пре свега песник, и писац, већ

деценијама упорно, стрпљиво и мајсторски пробија ка врховном и највишем, ка нечем универзалном - задатку уметности будућности : помирењу Старе и Нове Европе...

Поглед овог песника иде много даље од погледа његовог ока, и до Сунца и до звезда које су тако далеке, до Космоса. То је писац који мисли дубоко, онај који зна да унутарњи вид, онај што припада мисли, има још шире простирање од погледа ока...

Дело овог писца стреми Небу и божанском виђењу, бескрајној енергији простирања мисли; овај писац има идеју о Богу и о анђелима; он зна да је божанско у облику човека и да су анђели небески људи...

Лукићев Бог је Онај Бог, из Трећег завета, који никада не врши насиље на човекову свест...

Лукић дакле, и као човек и као писац, има идеју о Небу, о божанском, од кога проистиче небо, и он се може уздићи до првог уласка у небо, и даље. Јер, по томе се овај писац разликује, не само од својих савременика писаца, у земљи и ван земље, као и од својих саплеменика, што од себе није одстрањивао утицај Неба

властитим умом и злом живота, није угушио у себи оно небеско и божанско усађено...

Овога су писца покушавали да маргинализују, гурну на споредни колосек судбине и позвања, непозвани најблаже речено : они који хоће једног видљивог Бога, они који су га угушили властитим умом, и они који су то учинили злом свога живота, који неће никаквога Бога...

Како да се помире са чињеницом постојања оваквог једног духа, какав је Лукићев, и једни и други који појма немају о усађеном веровању, кога у њима нема? Јер већина оних, били тзв. песници, писци, уредници, новинска пискарала и

многи други, који немају идеју о Небу, из кога све проистиче, такви се не могу уздићи ни до првог уласка у Небо. Такви никада не доспевају ни на Прво, ни на Друго, ни на Треће небо...

Лукићу је, верујем, понављам, дато и задато много. Зашто баш Мирославу Лукићу?Најкраће речено: зато што је овај песник већ постао, као песник, романописац, есејист и антологичар, добитник баснословне награде - награде

Судбине. У Србији је коначно рођен песник - понављам - који није ни Румун а ни Египћанин, ни Грк ни Американац, ни Циганин ни Кинез, који је један од најбољих представника своје културе и расе. Разуђеношћу свога дела улива се у непрекидне токове националне и европске поезије својом неисцрпном енергијом, силом осећања и сазнања, развијајући осећање бесмртности и оснажујући посао Христовог човека у овом животу. Бог је у овој поезији важан, јер онај који доиста осећа Бога, осећа и

бесмртност. Такав је овај песник који се разрастао Богочовеком: он зрачи божанским бескрајностима, осећа се бесмртан и бескрајан на свим тачкама свога бића; а то потврђује Бршљан око младости. Хуманистички прогрес - смрт, није оно што прожима ову поезију, већ радосно начело богочовечанског прогреса: бесмртност, њена неопходност. Лукић је могао да створи овакву једну књигу, и

друге, зато што је имао уравнотежен, врло подстицајан стваралачки развој. Бршљан око младости потврђује и старинску околност да овај човек није залутао у књижевност и поезију. Овом књигом, у којој је сабрана већина онога што је

написао као млад човек, Лукић је ушао у време, и самим тим је ушао у предсобље вечности...У овој књизи су дата уводна осећања Лукићеве поезије, која су се богочовечношћу претворила у вечна. И зато ове песме, ма колико се читаоцима чиниле тужне, нису више мука песниковом духу...

*

Лукићев песнички опус је ризница, добро осигурана и утврђена. Не могу је опљачкати варвари и разбојници; то је одбрана песништва и истовремено испуњавање дужности српских песника с краја 19. и 20. века, дужности које они нису у потпуности испунили: омогућавање високе културе стварањем база у родном језику и иживљвањем најзначајнијих и врховних чежњи. То што је створио, то је поклон будућим нараштајима. Јер, Лукић је истовремено и савременији но ико, и смелији и поноснији него други песници и тврдо иде са временом и није

у његовом запећку. Он је и довољно модеран, и за Европу и за свет, јер је у читав свој рад уложио много напора, тешког понирања и благодарне екстазе, али је истовремено и древан.

Он се мимо благослова и пристанка лене, официјалне и паушалне српске књижевне критике, није ограничио на површно и артистичко, на подупирање ове или оне струје, овог или оног књижевног клана.

Лукић није, што сматрам врло битним, кукавички избегао изазове претходних песничких нараштаја : мистично искуство, песнички лавиринт. Лукић није побегао

од реалности; вратио јој се и враћа јој се са неисцрпном енергијом, као што се упорно и стрпљиво враћа стваралачким књижевним идеалима; и зато је он победник, јер се подао интуицији која наилази на песнике после очајних

пораза, подвргао се дубљем сређивању које је било неопходно. Надокнађивао је све што је пропуштено. Силазио је до дубина до којих су силазиле раније генерације у Европи, уронио је у мит, у мистику и религију, и по цену напора целог бића дао је дела, књиге песама, романе, есеје, која су имала и сву драж новине (не књижевне самоубилачке авантуре!), и духовну истину која је одавно била потребна народу којем припада рођењем...

стр. 227-231

Лукићева књига садржи четири целине. Већина текстова у овој књизи, прелиминарно је објављена по листовима, часописима, зборницима (Борба, Данас, Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, Браничево, Трећа Србија, Реч народа), или у Лукићевим књигама. Овде су ти текстови, сабрани на једном месту, прегледани, понеки прекомпоновани (пре свега – текстови о М. Лукићу).

Оцена:

Почетком ове књижевне сезоне у српској књижевности су се појавиле две донекле на први поглед сродне, сасвим неочекиване књиге огледа, есеја, размишљања и вредновања, о безданој уметности ( како је писао Емерсон, што Лукић прихвата и за шта се као издавач и уредник, и критичар залаже), или о васељенској свести и уметности - кабаста књига Р. Војводића, која ће изазвати полемике и буру.

Обема новим књигама је заједничко, то, што су у њима сакупљени расути у разним часописима и на другим местима, текстови које су аутори годинама писали, и тема - оштре и аргументоване књижевне критике, вредновања и превредновања.

Који је од ова два критичара више хазардер и коцкар? Војводић, ерудита и преображени песник, или профет Александар Лукић?

Прочитајте обе књиге, уверите се сами...

Видети више:

http://bezpremca.blogspot.com/2010/07/blog-post_13.html

__________________

Из књиге

ПЕСНИК КОРЕСПОДЕНЦИЈЕ ИЛИ САОБРАЗНОСТИ

Лукић је, дакле, од оних песника коресподенције или саобразности свих небеских ствари са свим што припада човеку. ХХ век не зна шта је саобразност.

Доминанти песници или они који вреднују учинак песника имали су много година да све поставе наопако. Главно обележје многих векова, а епохе Хокус - покуса понајвише, је то што се човек удаљио од Неба кроз љубав према себи и према свету. Што се заборавило или порицало, да човек управо и постоји по саобразности, јер постоји само у зависности од Неба.

Мирослав Лукић није песник епохе Хокус - покуса, он је песник времена и века који долази, песник целог природног света саображеног духовном свету, и то не само у општем, него и у свему што га сачињава...

Лукић је од оних песника који је у осами свога живота радије слушао Сведенборга и његове анђеле, а не барабе и умишљене самозванце и њихове ограничене следбенике. Лукић верује да се анђели чуде "када сазнају да има људи који све приписују Природи а ништа Божанском, и да верују да њихово тело, у коме је сакупљено толико небеских дивота, потиче од Природе, да чак и разумско човеково од ње долази, док међутим могу видети, ако само мало напрегну ум, да ово потиче од Божанског а не од Природе, и да је Природа била створена само зато да би била одећа Духовном и приказивала га у саобразном облику у последњем од Редова...: Анђели такве људе упоређују са совама које виде у мраку а не на светлости..."

Лукић је - песник светлости. Његов дух се обликовао у ономе што је битно; овај песник је живео и живи у земаљском телу, можда ће такав у суштини остати кроз целу вечност?...

Поезију овог песника тек треба разумети, читати, расветљавати; верујем да ће овај песник тек написати најдубље своје песме.

Јер овај се песник дуго припремао, за другачије; другачији је човек чије мисли потичу од Духовног света. Можда се овај песник родио у чистом незнању, да би потом, божанским средствима, уметничким, рвањем са оним што је његов Опус Вечити чудесни коренови, био приведен Небеској Хијерархији...Лукић је имао такав стваралачки развој који се може упоредити једино са саображавањем семенки

биљног царства: "Семенке израстају у дрвеће, развијају лишће, производе цвет па затим и плод, где смештају нове семенке. То се одвија поступно и показује у дивном реду, а не може се описати у мало речи. Били би потребни томови, па ни онда не би биле доступне науци све унутарње тајне које се односе на поједине радње..."

Дакле, оно што је створено и што је већ семење Лукићеве уметности, Опус Вечити чудесни коренови, има небеску снагу нових семенки...

Опус Вечити чудесни коренови израстао је из УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА. Лукић је, донекле, испунио извесну празнину насталу одласком Пекића, Киша,

Жике Павловића, Џунића...Као песник, имао је више среће, другачију биографију и пожељнији стваралачки развој у односу на споменуте писце. Али, када је реч о сличностима са споменутим српским писцима постоје и разлике: Лукић је много написао и објавио, као Пекић а нарочито његов земљак Павловић. Међутим, као

есејиста, Лукић није досадан, мегаломан; није тетовиран тетоважом епохе Хокус - покуса. Пекић и Жика Павловић и нису песници; Киш је можда био... Лукићево дело ће, верујемо, вршити делотворнију критику у српској књижевности од официјелних бастиона српске књижевне критике и литературе.

Лукићев Опус Вечити чудесни коренови, верујемо, сам ће се изборити против унапред скројене и одређене улоге књижевних мештра, међутим, за то ће бити потребно много више времена. Ова редови су морали да се напишу, да би се расветлило скривено зло у оквирима официјелне српске књижевности: Лукићу се дало , верујемо, да подигне митско - бајколико - маћехинско корито наших смешних, ситних и анахроничних, тривијалних и промашених савремених

мајстора књижевних неистина...

Александар Лукић