Поговор књизи одабраних песама ЛАС ВИЛАЈЕТ

("Посвећено дрво – запис"); Смрт чини видљивим / огроман невидљиви / и непролазни живот ("12 јануар 1998"); Утрнула је душа градова и села / и многих људи (Исто); Воденичар је тужан, ал` се осмехује / Осмехује се својој смрти дивној ("Духови пусте воденице"); и у души мрачно ("Духови пусте воденице"); време је цурило непрестано снажним млазевима ("Треће сневање сна: бубрези"); Не црн, већ прљавозеленкаст/ (као крастава жаба) / примицао се сумрак / миришући на сок од вишања, / милео је као бубамара / преливајући се преко врбака, поља ("Лудвигу ван Бетовену"); сваки се стих, као матора кокош, кува / дуго ("Анђео ћутања"; Мајаковски, у Облаку у панталонама, има сличну – развијенију – слику: у грудима му се мрви и кључа / док не запева, и док се копрца / глупава риба надахнућа, / тихо, у жабокречини срца. // И док се кува уз шкрипу рима / од љубави и славуја папазјанија док се ствара); опружила се тишина ("Солунска тетралогија"). Неке песничке слике постају гномске: Није страшно нестајање: дивније је настајање ("Нобелова награда"); Живот је кратак, чак и кад потраје предуго, ако је човек осуђен на / једно место, једну земљу, један језик, језик који одумире ("Уместо поговора"); Сећање и страсти су слепчовође (Домаћи паук"); Смрт даје смисао сваком животу ("Књижевници и фарисеји...").

Семантичку амбивалентност илустроваћемо једним примером. Када наиђемо, у песми „1781 камен Милисава Станковића“, на стихове: Превејан је ово свет / Они који су највише поднели /заглибљени су у муљу до грла, придев којим они отпочињу, поред свог основног значења, може бити прочитан, метафорички, и као "превејан" муљем.

Стихови Мирослава Лукића окупани су светлошћу. Но, то је и она светлост која допире из далеке историјске тмине, средњевековна, и византијска, која је обојила стихове највећег српског средњевековног писца Доментијана, о којој Ђорђе Трифуновић пише како је она и „жал за светлошћу која нас је давно, давно минула“ и како се она најпре – да ли и једино? – унутрашњим очима да сагледати. Као што, опет по сјајном увиду Ђорђа Трифуновића, Доментијан „види и невидљиве покрете душе и чује нечујне звукове“, тако се у песништву Мирослава Лукића појављује, и остварује, као основни поетички захтев, онај по којем треба – а могуће је једино правом песнику – учинити невидљиво видљивим. И у духу. И духу.

Лукићу говори читава природа. Песник је срастао са њом и њен је говор песма која га пева у исти мах када он о њој пропева.

Песник је Јанус. Једно му је лице ноћно, друго дневно; једно је оно које гњура у стварност која га купа, друго се љуљушка на таласима снова.

Песник је – прикривени – poeta doctus, прави – и велики – цитатни песник. Читав свет је велика књига, али су и све написане књиге Свет. Палимсестно се пише по Библији. Призивају се (многе песме одазив су на њих) усмене умотворине („Брзалица о ишчезлом“ посвећена је Растку Петровићу; у песми "Јустинијанов рибњак" стих преузет из усмене песме Дјевојка соколу зулум учинила преобраћа се у стих Историја Соколу зулум учинила; и други стихови умећу се у песме; цитирају се влашке басме, говори о влашкој магији и тако уводи на велика врата стиха усмено лирско, митско и легендарно; Недођин је чест поетски топос). Такође и средњовековни списи. Многобројни историјски извори (нпр. Константин Филозоф, Константин Јиричек, Глиша Елизовић, Веселин Чајкановић...) Изборник садржи многобројне прозне уметке. Песме се хране историјом. Да ли се збива и обрнуто? (О томе ће моћи тек будући историчари да прозборе коју.) Друго се тек нуди; прво је преузето, постало месо песама, скеле на којима се оне држе. У овој палимсестној поезији могу се листати годови историје, једнако као и годови песмовања. Не смемо заборавити како је човек и биће историје, а не само језика. Он није само јединка. Поред њега су и други. Лукић заговара другост о којој је сачинио књигу Цветан Тодоров. Треба гледати друге, али и видети себе очима другог. И оног ко припада другој (и исламској) култури. Има ли, бар у смрти, измирења. Можда је прави поглед онај искоса. Но, ко историјом витла? Јунаци? Хероји? Гени? Судбина? Коб?

У цитатној „игри“ је и Јеротеј Рачанин. Али и Проперције и његове песме посвећене Цинтији. Декарт, као и слика „Откриће меда“ П. де Косима. Из песама се могу „вадити“ хаику песме. Често се песник „наслања“ на Пастернака и Цветајеву. Када у песми „Moara parasita“ налетимо на стих Ђаволи одлазе / мајмуни долазе! присетимо се Алексеја Ремизова. Песма „Сабласт коња“ посвећена је Николају Заболоцком.

Растко Петровић је један од стожерних цитираних песника. Честе су асоцијације на његову причу „Немогући ратар“. Налазимо их, на пример, у песми „Уместо поговора“: Ако сањам о Музеју Немогућег Ратара, није ли то сан о перуанском / Златном врту? На другом полу је – очекивано – Милош Црњански. У песми „Путовање ка граду Јерусалиму“ налази се и стих: О, све је у вези невидљивој, нераскидивој. И Лукић, као и Црњански, даје коментаре песама. (За старијег песника био је то нови лирски жанр.)

Не заборавља се ни Васко Попа. Треба упоредити песме о белуцима двојице песника (Попе и оног о којем пишемо). Велики је симболички набој речи камен у Лукићеву песништву. Нашем песнику отворити камен значи разбити, обестајнити... Када пева о малој магази, то нас асоцира на Попину малу кутију.

Наслов кратке песме „Узалуд је тражим“ ехо је Миљковићевог наслова „Узалуд је будим“.

Има и аутоцитата: једна песма се зове "Архив у оснивању"; ту је и "Музеј Немогућег Ратара"; трговци светлости јављају се у песми "12 јануар 1998", а уметност махагонија у песми "Тумачење снова"...

Неколике песме рат су са уредницима који нису били у стању да открију ново и изазовно у Лукићевој поезији. Пуне су критичких тонова. Песник се не либи ни сатиричког ни политичког (треба видети како се користе подаци преузети из Паћепине књиге Црвени хоризонти), понекад протканог (црно)хуморним.

Метонимија је равноправна с метафором: као корице у мач, / вратио сам на полице / пола метра историје ("Домаћи паук"). Метонимијско је право извориште значењске амбиваленције.

Учесталим реторским питањима постиже се, и подиже, драматичност певаног, њена несмирајност.

Не заборављају се ономатопеје.

Честа су набрајања, кумулације, као код барокних песника, али и у Шејкином Ђубришту и у Кишовим песмама и прозним остварењима. (Киш је, бар када је о његовој поезији реч, сав „произишао“ из Шејке.)

Лукић се непрестано пита, и проверава у пракси, колико се песма може раздесити а да песма остане. Он пева углавном дуге песме. Грана их у циклусе. Задржава, као њихову кичму, наративно. Но, непрестано то наративно уплиће у ритмички вез, коло. Убацује у игру и снове. Њихово тумачење. Попут себи далеких дадаиста и нешто ближих надреалиста, не ретко, песму изједначава са сновима. Чини је сликом сна градећи је техником сна. Све је код њега истовремено двополно. Поред сновиделног, ту је и – вештим уздизањем пресног у поетско – и оно што бисмо могли означити као лирски производ радње која би се истинословљењем могла означити. Лукић не признаје и кад је о стварању песама реч, једнако као и када је говор о давању критичких судова, оно што би се могло окрстити као лажно. Читав његов књижевни опус је борба против лажних вредности, фалш романа и непоезије.

Основна формула Лукићеве песме је ни... ни. Постајемо ли, тако, Атлантиђани? Јесмо ли – несвесни тога – нестали? Или се, можда, само, предругојачили? Из ког јајета се испиљује (балкански) Феникс?

У песми "Вештина уношења поља у Вечност" бојно поље владари свијају у свитак, битка (ране) постаје књига. Стреле и мачеви су слова. Или се преобраћају у њих. Шта читамо? Ко чита? Ко може да ишчита одиграно? Шта су поновна читања? Отварање рана? Прослеђивање или позлеђивање?

Поетички стихови нашег песника су: Поновна читања су плодоноснија / од најобилнијих пљускова ("Вештина уношења поља у Вечност"); Ко је био ближи / тим невидљивим духовним силама / које делују из Тамерлана и њиме: / Констатин Филозоф или Борхес? ("Тамерлан"); Поезија је алхемија (...) / (...) последња одбрана (""Уместо поговора"); Од убуђалог се прави лек – пеницилин, тако и од пропалих и одбачених облика и материјала, биће створено нешто друго... ("Moara parasita"); Књижевност не може ништа поправити! ("Друго сневање сна: плућа"); Уметност се храни најбезначајнијим појединостима (Лудвигу ван Бетовену"); ... Све што један песник има, / то је оно што нема (Исто); Мисли не треба одевати у слике ("Сабласти"). Издвајамо оне који се налазе у песми „Влашка магија“ (они су само срце Лукићева певања): Моје гледање и з н у т р а, / мој унутрашњи поглед постаје свевидећи.

Лукићева песма је лов вибрација. Али чега? Али чијих? И смрти!

Он може да потпише мисао Октавија Паса: „Поезија нам открива ко смо и позива нас да будемо што смо.“ Лукићева несумњиво то чини.

Душан Стојковић