Embedded Files
Post date: Oct 23, 2009 7:21:17 AM
Овде се доносе одабране песме М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗА настале у периоду 1986-2003. године. О многим од ових песама најшира књижевна публика у Србији не зна много. Песник није имао среће са издавачима. Ово издање може отклонити ту неправду, откривајући читав један непознати песнички рудокоп. Књига има пет кругова...
Не треба држати у неизвесности читаоце. Аутор збирке која је пред вама није никакав странац забасао у драгу нам Србију. Белатукадруз је један од псеудонима познатог српског песника, прозног писца, есејисте, антологичара, уредника многобројних часописа, издавача Мирослава Лукића (1950).
НЕВИДЉИВИ ПОКРЕТИ ДУШЕ У ПЕСНИШТВУ МИРОСЛАВА ЛУКИЋА
Мирослав Лукић је један у низу скрајнутих српских песника. Не чита се довољно. О његовој поезији се не пише онолико колико је неопходно. Није протумачен како ваља. Остаје да сачека тренутак у којем ће се то збити. Није ли тај тренутак управо приспео?
Када читаоцима можемо да понудимо његове сабране одабране песме морамо најпре покушати да одговоримо на питање зашто је то тако како смо прибележили. Лукић нема длаке на језику. Годинама већ он покушава да уреди нашу књижевну магазу у којој се, по његовом мишљењу, накотило поприлично лажних величина и затурило по ћошковима, ако и тамо, поприлично незаслужено заборављених или уопште неуочених аутентичних песничких гласова. Његова антологија Несебичан музеј (штампано је осам издања) годинама је већ трн у оку нашем (лажном) песничком и (још лажнијем) критичарском естаблишменту. Она је била, и остала, оно што – уверени смо једна права и здрава – антологија најпре мора да буде: субјективан преглед српског песништва двадесетог века који ни по чему није преписивачко (понављачко) ступање зацртаним унапред корацима по утабаним (опетованим) траговима. Она је била – несхватљиво је то такође нашим антологичарима „олимпијцима“ који су сами себи критичарске маказе уденули у шаке – и "покретна": ширила се, мењала, мањила, еда би се зауставила на педесетак имена међу којима је бар трећина оних о којима наша такозвана критичарска јавност готово ништа – ако уопште ишта – зна. Неке тобожње песничке перјанице су или прескочене или сведене на праву меру. Сви се (и прецртани песници и затечени и индиректно прозвани критичари лаудатори) не прихватају пера и не ступају у полемику. Антологија је погодила равно у мету); антологичар је проглашен, не јавно, већ испод жита, књижевном personom non grata. Лукић остаје Лукић и у критичким текстовима. Књижевна наша машинерија се ни на њих у довољној мери не осврће, али – освете ради – заобилази и његове песме и његове романе. Није тако било када се Лукић као млади писац појавио на нашој књижевној сцени. Најпохвалнији одзиви на његово стваралаштво управо су се појавили тада. А онда је уследио сукоб, који ће се претворити у су-коб, но уверени смо да ће се обити о главу онима који преко несумњиво релевантне књижевне чињенице каква јесте песник о којем пишемо неодговорно прелазе. Да би се са игнорантима сукобио до даске, наш антологичар је објавио пре коначне верзије своје антологије, Опало лишће – антологију у коју је сместио песнике и песме који су – по његову суду – од појаве првих његових антологијских прегледа несумњиво увенули. Свели не признају да су увели; ђулићи су убеђени да ће њихово песништво својим мирисом (о)кадити и генерације (не)читалаца који тек пристижу.
Други проблем праве сама издања Лукићевих песама: у питању су тешко доступне књиге штампане у малим тиражима, електронска издања, те су и они читаоци који су вољни да се са њима понесу – ако правих читалаца поезије, чак и међу самим песницима, код нас уопште и има – онемогућени да до њих лако и брзо дођу.
Трећи проблем саме су Лукићеве песме. По много чему оне се разликују од осталих којима врви наша песничка сцена. Посебно од оних које се, унапред, и непрочитане, или криво ишчитане, проглашавају антологијским иако би се тешко доказати могло да песме уопште и јесу. Но, правих песника нема – и добро је што је тако – ако њихово песништво није самосвојно и у сукобу, или немирењу бар, са оним што влада у песничкој арени која се не прихвата као оно што јесте – и мора да буде – песнички ринг у којем прави песници деле и примају ударце. Није поезија заливање уве(х)лог цвећа у напрслим вазама. Олуј је она. Вихорни. Асоцирајмо Ничеа: песници и песнице. Као што је немачки мислилац узео маљ да дроби овештале философске системе, и песници треба да се наоружају песничким стилетима еда би распарали, пуне триња и паучине, лутке које се продају за песничке кипове, и не само у нашој поетској републици.
Песник је књигу која је пред вама потписао псеудонимом Белатукадруз. Тако се прикључио читавој групи наших и страних писаца који су се псеудонимом "покрили" не да се скрију већ да покажу како је оно што стварају гејзеровски (да ли и песоаски притом?) полетело у неколиким правцима еда би се на самим врховима песниковања стопило изнова.
Наслов изборника преузет је из арапског језика (придружен му је члан из шпанског, те је дошло до језичке симбиозе која, песнички збори о арабизацији Шпаније, а асоцира на балканску синтезу од које смо непотребно покушали да побегнемо): Las vilajet. Преводи се и као завичај и као провинција. (Завичај је увек главни град, и сваке провинције.) Наслову припомаже поднаслов: анонимна хроника.
Први стих прве песме књиге "Химере": Говорио сам већ о химерама, наговештава да се збирка надовезује на збирке које су јој претходиле, једнако као што се време у којем се песник находи „лепи“ на оно које му је претходило и у којем је песник такође песниКовао.
Las Vilajet петоделна је књига: "Фантазмагорична историја"; "Свеска за разговор"; "Повратак у Елеузину"; "Мађије Е. Белатукадруза" и "Болани Дојчин" њених су пет циклуса. Симболика броја пет је и више него очигледна, а наслови циклуса и више него индикативни, али и семантички амбивалентни. Круг се затвара: из фантазмагоричне историје (има ли је негде другде осим у машталенду?) приспева се до Боланог Дојчина који је, истовремено, и митски јунак и лик усменог песништва, али и метафоричка замена за поезију која је – како то вели Леополдо де Луис– дисање кроз рану.
Песник бежи од риме. Али, и она покадшто севне. Много су присутније алитерације и асонанце (за другу ћемо навести само један пример из песме „Химере“: Тишина летња ритова ливада). Песник се уклања од нападних стилских фигура. Није све у метафоризацији. Поезија може бити и нешто крајње озбиљно, од душе откинуто. Оно што покрива и стварно и иреално. Претворити се у све-поезију која се прелива и у прозу, која дотиче из прозе. И из есејистике. Нимало случајно и у Несебичном музеју налазе се одломци и из романа, прича, есејистичких текстова...
Постоје у Лукићевим песмама (пошто их је он написао толико да се може говорити и о песничком океану његове поезије, ограничавамо се само на песме које су у нашем избору) речи-теме: лавиринт; камен; змија; душа; moara parasita (пуста воденица); недођин; хиљаду година самоће; врана; анђео... Ту су и многобројни локализми, који понекад „замиришу“ на неологизам: брзавица; ваљавица; вампировић; вампирџија; ветруна; гаљата; загубица; заструг; зђубросан; катраница; муктаџија; муљак; навасовати; панађур; полока... Прави неологизми су (рескирајмо и опкладимо се у то): вукобаукомобил, потокопловац и рекопловац.
Скрећемо пажњу и на синтагме који онеобичавају песме: слапови хмеља ("Химере" и "Исто то, али мало другачије"); пљускови светлости ("Исто то, али мало другачије"); светлосне пљускове ("Уредници"); Пљуснула је светлост ("Moara parasita"); сабља светлости ("Влашки љубавник"); блудне вртоглавице ("Шехабедин"), шубарасти брежуљак (Исто); брежуљку шубарастом ("Треће невање сна: бубрези"); накот тмине ("Стефан Лазаревић"); кости које боле ("1781 камен Милисава Станковића"); градили... сласно ("Мајстори мале магазе"); свезана времена ("Змија бела као снег"); прашину ... дебелу ("Извештај о битном рукопису" и "Moara parasita"); бокови вира ("Духови пусте воденице"); јазовима душе ("Духови пусте воденице" и "Лудвигу ван Бетовену"); министри Кошмара ("Месечина"); проклете историје ("Ламент над кућом светих ратова"); пљусковима нереда ("(Пре)рана јесен"); густина судбине (Исто).
Не смеју се заборавити ни песничке слике, метафоричке и метонимијске, реалистичке и надреалне, ироничне и црнохуморне, лирске и понорне: у лавиринту црна учитељица набрекле вулве, мами минотаура ("Исто то, али мало друкчије"); Није тешко одрешити снове / братовљеве, очеве, мајчине. / Мртви навраћају у наш дом ноћу и понекад су неизбежни (Исто); Вртлог има облик левка, / левком дух силази / у лавиринт и снове... (Исто; кључни левак светске поезије онај је којим се сјурујемо у Дантеов пакао); Соба слуша ту расправу ствари / и пуши невидљиву цигарету... (Исто); Материца предела се затворила / као цвет у сутон летњи ("Фантазмагорична историја"); учинити видљивим невидљиво ("Стефан Лазаревић"); светлост све обасјава, / ширећи до прскања (Исто); зазиђавали су претходна времена ("Мајстори мале магазе"); Мртви у гробовима сањају / све снове уснулих ("Из Горунове горе"); Цвркут је превод дрхтања ("Шумска ћерка са чешљугаром"); Сваки живи створ има своје вибрирање / и сваки предмет... ("У славу несанице и грознице"); Зуби су огледало душе – код човека ("Нобелова награда"); страва снова и страва буђења ("Путовање ка граду Јерусалиму"); Бог се вратио овде као руски војник ("Виче моја глава из торбе"); Бог је вечно на ногама. / Бог нам иде у сусрет
("Посвећено дрво – запис"); Смрт чини видљивим / огроман невидљиви / и непролазни живот ("12 јануар 1998"); Утрнула је душа градова и села / и многих људи (Исто); Воденичар је тужан, ал` се осмехује / Осмехује се својој смрти дивној ("Духови пусте воденице"); и у души мрачно ("Духови пусте воденице"); време је цурило непрестано снажним млазевима ("Треће сневање сна: бубрези"); Не црн, већ прљавозеленкаст/ (као крастава жаба) / примицао се сумрак / миришући на сок од вишања, / милео је као бубамара / преливајући се преко врбака, поља ("Лудвигу ван Бетовену"); сваки се стих, као матора кокош, кува / дуго ("Анђео ћутања"; Мајаковски, у Облаку у панталонама, има сличну – развијенију – слику: у грудима му се мрви и кључа / док не запева, и док се копрца / глупава риба надахнућа, / тихо, у жабокречини срца. // И док се кува уз шкрипу рима / од љубави и славуја папазјанија док се ствара); опружила се тишина ("Солунска тетралогија"). Неке песничке слике постају гномске: Није страшно нестајање: дивније је настајање ("Нобелова награда"); Живот је кратак, чак и кад потраје предуго, ако је човек осуђен на / једно место, једну земљу, један језик, језик који одумире ("Уместо поговора"); Сећање и страсти су слепчовође (Домаћи паук"); Смрт даје смисао сваком животу ("Књижевници и фарисеји...").
Семантичку амбивалентност илустроваћемо једним примером. Када наиђемо, у песми „1781 камен Милисава Станковића“, на стихове: Превејан је ово свет / Они који су највише поднели /заглибљени су у муљу до грла, придев којим они отпочињу, поред свог основног значења, може бити прочитан, метафорички, и као "превејан" муљем.
Стихови Мирослава Лукића окупани су светлошћу. Но, то је и она светлост која допире из далеке историјске тмине, средњевековна, и византијска, која је обојила стихове највећег српског средњевековног писца Доментијана, о којој Ђорђе Трифуновић пише како је она и „жал за светлошћу која нас је давно, давно минула“ и како се она најпре – да ли и једино? – унутрашњим очима да сагледати. Као што, опет по сјајном увиду Ђорђа Трифуновића, Доментијан „види и невидљиве покрете душе и чује нечујне звукове“, тако се у песништву Мирослава Лукића појављује, и остварује, као основни поетички захтев, онај по којем треба – а могуће је једино правом песнику – учинити невидљиво видљивим. И у духу. И духу.
Лукићу говори читава природа. Песник је срастао са њом и њен је говор песма која га пева у исти мах када он о њој пропева.
Песник је Јанус. Једно му је лице ноћно, друго дневно; једно је оно које гњура у стварност која га купа, друго се љуљушка на таласима снова.
Песник је – прикривени – poeta doctus, прави – и велики – цитатни песник. Читав свет је велика књига, али су и све написане књиге Свет. Палимсестно се пише по Библији. Призивају се (многе песме одазив су на њих) усмене умотворине („Брзалица о ишчезлом“ посвећена је Растку Петровићу; у песми "Јустинијанов рибњак" стих преузет из усмене песме Дјевојка соколу зулум учинила преобраћа се у стих Историја Соколу зулум учинила; и други стихови умећу се у песме; цитирају се влашке басме, говори о влашкој магији и тако уводи на велика врата стиха усмено лирско, митско и легендарно; Недођин је чест поетски топос). Такође и средњовековни списи. Многобројни историјски извори (нпр. Константин Филозоф, Константин Јиричек, Глиша Елизовић, Веселин Чајкановић...) Изборник садржи многобројне прозне уметке. Песме се хране историјом. Да ли се збива и обрнуто? (О томе ће моћи тек будући историчари да прозборе коју.) Друго се тек нуди; прво је преузето, постало месо песама, скеле на којима се оне држе. У овој палимсестној поезији могу се листати годови историје, једнако као и годови песмовања. Не смемо заборавити како је човек и биће историје, а не само језика. Он није само јединка. Поред њега су и други. Лукић заговара другост о којој је сачинио књигу Цветан Тодоров. Треба гледати друге, али и видети себе очима другог. И оног ко припада другој (и исламској) култури. Има ли, бар у смрти, измирења. Можда је прави поглед онај искоса. Но, ко историјом витла? Јунаци? Хероји? Гени? Судбина? Коб?
У цитатној „игри“ је и Јеротеј Рачанин. Али и Проперције и његове песме посвећене Цинтији. Декарт, као и слика „Откриће меда“ П. де Косима. Из песама се могу „вадити“ хаику песме. Често се песник „наслања“ на Пастернака и Цветајеву. Када у песми „Moara parasita“ налетимо на стих Ђаволи одлазе / мајмуни долазе! присетимо се Алексеја Ремизова. Песма „Сабласт коња“ посвећена је Николају Заболоцком.
Растко Петровић је један од стожерних цитираних песника. Честе су асоцијације на његову причу „Немогући ратар“. Налазимо их, на пример, у песми „Уместо поговора“: Ако сањам о Музеју Немогућег Ратара, није ли то сан о перуанском / Златном врту? На другом полу је – очекивано – Милош Црњански. У песми „Путовање ка граду Јерусалиму“ налази се и стих: О, све је у вези невидљивој, нераскидивој. И Лукић, као и Црњански, даје коментаре песама. (За старијег песника био је то нови лирски жанр.)
Не заборавља се ни Васко Попа. Треба упоредити песме о белуцима двојице песника (Попе и оног о којем пишемо). Велики је симболички набој речи камен у Лукићеву песништву. Нашем песнику отворити камен значи разбити, обестајнити... Када пева о малој магази, то нас асоцира на Попину малу кутију.
Наслов кратке песме „Узалуд је тражим“ ехо је Миљковићевог наслова „Узалуд је будим“.
Има и аутоцитата: једна песма се зове "Архив у оснивању"; ту је и "Музеј Немогућег Ратара"; трговци светлости јављају се у песми "12 јануар 1998", а уметност махагонија у песми "Тумачење снова"...
Неколике песме рат су са уредницима који нису били у стању да открију ново и изазовно у Лукићевој поезији. Пуне су критичких тонова. Песник се не либи ни сатиричког ни политичког (треба видети како се користе подаци преузети из Паћепине књиге Црвени хоризонти), понекад протканог (црно)хуморним.
Метонимија је равноправна с метафором: као корице у мач, / вратио сам на полице / пола метра историје ("Домаћи паук"). Метонимијско је право извориште значењске амбиваленције.
Учесталим реторским питањима постиже се, и подиже, драматичност певаног, њена несмирајност.
Не заборављају се ономатопеје.
Честа су набрајања, кумулације, као код барокних песника, али и у Шејкином Ђубришту и у Кишовим песмама и прозним остварењима. (Киш је, бар када је о његовој поезији реч, сав „произишао“ из Шејке.)
Лукић се непрестано пита, и проверава у пракси, колико се песма може раздесити а да песма остане. Он пева углавном дуге песме. Грана их у циклусе. Задржава, као њихову кичму, наративно. Но, непрестано то наративно уплиће у ритмички вез, коло. Убацује у игру и снове. Њихово тумачење. Попут себи далеких дадаиста и нешто ближих надреалиста, не ретко, песму изједначава са сновима. Чини је сликом сна градећи је техником сна. Све је код њега истовремено двополно. Поред сновиделног, ту је и – вештим уздизањем пресног у поетско – и оно што бисмо могли означити као лирски производ радње која би се истинословљењем могла означити. Лукић не признаје и кад је о стварању песама реч, једнако као и када је говор о давању критичких судова, оно што би се могло окрстити као лажно. Читав његов књижевни опус је борба против лажних вредности, фалш романа и непоезије.
Основна формула Лукићеве песме је ни... ни. Постајемо ли, тако, Атлантиђани? Јесмо ли – несвесни тога – нестали? Или се, можда, само, предругојачили? Из ког јајета се испиљује (балкански) Феникс?
У песми "Вештина уношења поља у Вечност" бојно поље владари свијају у свитак, битка (ране) постаје књига. Стреле и мачеви су слова. Или се преобраћају у њих. Шта читамо? Ко чита? Ко може да ишчита одиграно? Шта су поновна читања? Отварање рана? Прослеђивање или позлеђивање?
Поетички стихови нашег песника су: Поновна читања су плодоноснија / од најобилнијих пљускова ("Вештина уношења поља у Вечност"); Ко је био ближи / тим невидљивим духовним силама / које делују из Тамерлана и њиме: / Констатин Филозоф или Борхес? ("Тамерлан"); Поезија је алхемија (...) / (...) последња одбрана (""Уместо поговора"); Од убуђалог се прави лек – пеницилин, тако и од пропалих и одбачених облика и материјала, биће створено нешто друго... ("Moara parasita"); Књижевност не може ништа поправити! ("Друго сневање сна: плућа"); Уметност се храни најбезначајнијим појединостима (Лудвигу ван Бетовену"); ... Све што један песник има, / то је оно што нема (Исто); Мисли не треба одевати у слике ("Сабласти"). Издвајамо оне који се налазе у песми „Влашка магија“ (они су само срце Лукићева певања): Моје гледање и з н у т р а, / мој унутрашњи поглед постаје свевидећи.
Лукићева песма је лов вибрација. Али чега? Али чијих? И смрти!
Он може да потпише мисао Октавија Паса: „Поезија нам открива ко смо и позива нас да будемо што смо.“ Лукићева несумњиво то чини.
Душан Стојковић
Књига М. Л. Белатукадруза ускоро излази из штампе. ЛеЗ 0006714
Google Sites
Report abuse