РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ ИЛИ ЛИСТ СВЕТЛОСТИ

Радослав Војводић несумњиво је особено име свеколике српске поезије. Од самог почетка свога песниковања "пливао" је насупрот основној струји српскога песништва, градећи свој песнички свет, препознатљив од прве. Песничке моде су се мењале, Војводић је остајао стамено на песничком вису који је запосео, налик на усамљени – лирски – јаблан. То га је – као и сваког аутентичног песника који не жели да се "угрупи" – коштало помало скрајнутог поло- жаја који има унутар корпуса наше лирике. Код нас (и у свету, уосталом) поезија се мало чита (ако се то уопште и чини). Када се неки песник прогласи великим, заслужено или незаслужено, тешко га је померити с трона. По инерцији, његово име се пов- лачи по критичким (антикритичким) текстовима, а он "окупира" антологије. Ако се неко "прескочи", готово је извесно да ће – захваљујући нашој крити- чарској лености – бити "прескочен" заувек или ће се – у бољем случају – непрестано "откривати" изнова.

Шта је то што Радослава Војводића чини зна- чајним песником наше поезије?

Готово да нема модерне поезије која се не служи онеобичавањем. Сваки значајан песник мора да изнедри своју "верзију" онеобичавања. И када је о онеобичавању реч, Војводић је и више него особен. Задатак нашег текста управо се и састоји у томе да опишемо песникове структуралне и моделске иновације.

Њима доприносе честа понављања речи и синтагми, што је и иначе карактеристика Војводи- ћева певања. (Понављања су, напоменимо то, један од заштитних знакова српске усмене поезије; Војводићева лирика, интелектуална и метафизичка у својој сржи, метафизичка и у том смислу што за нашег песника метафизичко "усркава" у себе и етичко, па, следствено томе, и ненападно родољу- биво – тако се "додирује" са усменим стваралаштвом, на први поглед потпуно одвојеном песничком традицијом.) Једном речју, песник користи самосвојан и ретко присутан у свеколиком српском песништву систем римовања.

Војводић је, по тачној опаски Предрага Дра- гића Кијука, песник који је открио демонско у анђе- оском, као и анђеоско у демонском, несмиреник и амбивалентни трагалац за суштинама које су и дубо- ко у нама и високо над нама, неухватљиве, што нас не ослобађа вечите жудње да их се домогнемо и откријемо не бисмо ли се упутили даље, ка новима и сложенијима. Његово песништво темељи се на чес- тим инверзијама, интерполираним речима, синтаг- мама и реченицама самим, опкорачењима, реторским питањима, узвицима, узвицима-питањима и питањи- ма-узвицима.

Радослав Војводић песник је вишезначне поруке. Размеђни лирик који се не опредељује за једну страну, не клади у један одговор. Нимало случајно, онај који је кочијама своје прозе возио философа амбивалентне егзистенције, мислиоца чији је и философски систем дубоко амбивалентан Сјере- на Кјеркегора. Сваки стих, свака песничка слика, свака песма, свака песничка књига Радослава Војво- дића непрестано је вибрирање песничке магнетне игле, незаустављиво; не опредељивање изричито и неопозиво, шанчење, бункерисање, већ лепет изнад или - или.

Особеност, искошеност песничких слика које најбоље осликавају простор који истовремено покри- ва и овострано и онострано (ни онострано није остављено на миру: када се, овде најчешће призива- ни српски песник Бранко Миљковић, Орфеј без Еуридике, спусти у Хад налази, тамо доле, Рај) илуструјемо неколиким карактеристичним примери- ма: то саће преточено и у бол и у сање! ("Прво певање" Мојих мртвих другова; примере узимамо само из за сада последње ауторове збирке, иако бисмо веома лако могли да их нађемо и у ранијим његовим књигама); вечито у лађи небеској као и Христос (метафоричка компарација; "Четврто пева- ње"); самоубити се – бити! (оксиморонска слика; "Четврто певање"); опијају ноћ (персонификована слика, као и у неколиким примерима који следе; персонификација је у овој поеми дубоко функци- онална фигура: као што глас метонимијски "покрива" из живота отишле, тако она оживљава мртво, бришу- ћи границу која дели живот и смрт; "Пето певање"); пишти и јауче музика ("Пето певање"); Ветар напољу бира телефонске бројеве

("Шесто певање"); сумрак (се) разбија у очима (хиперболична персо- нификација као модел динамизације песничких сли- ка, у суштини налик на ону којом се служио рани Мајаковски, у својој футуристичкој фази, посебно у Облаку у панталонама; "Шесто певање"); и уз речи прејаке – дахове несрећно страћене / у част крва- вога века – пуцати у оног што сања! (цитатна асоци- јација на Бранка Миљковића, његов "Епитаф"; цитат- ност је, и иначе, једна од саставница Војводићева певања, посебно она "скривена" која пажљиве чита- оце нагони да изузетно опрезно читају и још опрезније тумаче његове стихове; "Девето певање"); таласа се дан ("Десето певање"); Његови ђаци крећу се у плаветнилу / и као румени цветови на небу сребрном (доказ да је колоритна раван Војводићевих песама такође максимално изнијансирана; "Десето певање"); Лепе су ране младости (још један ефектан оксиморон; "Дванаесто певање"); и душе трепере, пребеле! ("Дванаесто певање"); "Велики Спавач" бележи и датуме са Багдале, / сијање онога што се јавља с оне стране гробова (пример за метонимијско поигравање; "Четрнаесто певање"); човек и када изгуби битку – побеђен не може бити! (гномски стих, један од ређих у овој поеми, којим се "акти- вира" песников активизам; "Четрнаесто певање"); душе се жуте над гробом! ("Шеснаесто певање"); крикну душе ("Осамнаесто певање"); и кад зажегне пламен не види се у чаши крик (као и претходна два "примера", експресионистичка слика; "Двадесетпрво певање"); Бескрај процвао! (метафизички блесак, налик на пуцањ ума; "Тридесето певање"); Честице светлости одоше из сна ("Тридесето певање"); из заљуљаних гробова ("Тридесетчетврто певање").

Песничке слике које просину Војводићевим песништвом иако, на први поглед, и ретке и посне, несумњиво широког "спектра", као да су урезане у камен. Из њих блеска тамни сјај меланхолије. На корак су од прозе, не само песничке, и кушају колико се лирско може прозном приближити а да се не уки- не као лирско. Исти поступак налазимо и у Војво- дићевим песмама. Оне садрже различита "помера- ња", захтевају вишепутна ишчитавања. Имају кон- текстуалну ауру коју посебно (нипошто не само они) подупиру "руски цитати". Призивају се, отворено или индиректно, многи руски писци. На пример, Пушкин, Јесењин, много више Мајаковски, посебно често – Достојевски. Могли бисмо без претеривања написати како је овај последњи прави контекстуални фон на којем се пројектују песме нашега аутора. Када песник, на пример, у поеми Моји мртви другови, пева како пева и боли све, све одасвуд, и ваздух узбуђен, ехо је то чувеног места из Злочина и казне у којем се вели како Раскољникова и ваздух рањава. Поема Моји мртви другови једним својим рукавцем, нипошто најтањим, покушај је ''опевања'' Достојевског. Постоји, и не само на тематском пла- ну, нешто демонско у поезији нашег песника. Тема двојништва није само преузета од великог руског романсијера. Она је у срцу Војводићева песништва и извор је несумњиве психолошке равни која њиме пулсира. У песмама Војводићевим, пуним тешке, загрцнуте драматичности, Ерос – неизвесни – бој са Танатосом бије.

И Војводић зна да створи нову реч (или ону која на њу барем ''личи''): јасник; многоразличан; небозвук; неопход; премена; роснорујан; светлозвук; свимир; сновидовље; цветач; човечић.

У песми индикативна наслова ''Божије лице песниково је'' налазимо основни поетички захтев пес- ников: страшна јасноћа. Она се еруптивно оствару- је: љуљањем тренутака (''И ноћи модре'') и кидањем снова (''Чудна је омамљеност јутрос'').

Не постоји унутар српске лирике двадесетог века само стражиловска линија. Ту је и она језичка коју бисмо могли настасијевићевском назвати. Но, ту је и једна, нипошто занемарљива, пуна снаге, ломљаве, меандрирања, лирске задиханости коју најбоље представља велики Растко Петровић. Радос- лав Војводић је управо најбољи растковац свеколике српске лирике која се после песниковања творца Откровења појавила. Треба изаћи из сенке, обасјати се унутрашњом светлошћу и заронити у поезију. Она свакога дарује оним што је кадар у њој да пронађе. Води нас до лепоте која јесте, једино можда јесте, у патњи која светли (''Ја могу, вели човек'') усред живота, који је унутрашњи језик самоће (''Губитак моћи усправљања'').

Душан Стојковић