ELIPSA ELlPSE / Boško Tomašević

Svaki tekst izgovoren ili napisan može biti ili već jeste kanonski. Apokrifnost ove rečenice, očita je. Rečenica je, pak, proizvedena da bi se mogla tumačiti. Interpolacija te rečenice u sve moguće do sada napisane rečenice beskonačna je. Moguće je, takođe, da je ova rečenica pre nego što je napisana u njenom beskonačnom ponavljanju postojala neko vreme bez vremena, u nekom "nijednom vremenu", o kome govori Borhes. Tada bi se ista čitala kao verzija jednog regressus in infinitum-a, prenoseći se u ono što slavni pisac naziva nikadnost (Neveness) ili, još bolje, prenoseći se u Prethodnu Večnost, to jest u aetenitas a parte ante. Izvesnosti radi, može se reći da smo prvu rečenicu ovoga teksta napisali poduhvativši se zadatka da na način interpretacije ponovimo jedan kratak tekst iz Deridine sada već čuvene knjige L’ écriture et la différence koji nosi naslov Elipsa. Ponašaćemo se, dakle, kao štampar koji ponovo štampa isti Derridin tekst, ali, govoreći konvencional­nim jezikom, ne u vremenu u kome je on uistinu napisan, već u vremenu u kome on "prethodi sam sebi". Drugim rečima, prihvatićemo za trenutak pretpostavku da Elipsa sadrži iskon čija je pojmovnost analogna, ali nikako i nikad istovetna unutar hermeneuti­čkog i aksiološkog kruga. Ta «kružna samoća» elipse posve je slična Paskalovoj kugli o kojoj govori pomenuti slavni Argentinac. Unesimo, međutim, više reda u naše izlaganje i pođimo, sada, ka onome šta uisti­nu od ovoga spisa želimo i očekujemo. A to što želimo, unekoliko je slično onome što je u Vrtu razgranatih staza želeo i Pjer Menar (Pierre Menart) čineći sa Servantesovim spisom. Pri tome, dakako, bez namere da transkribujemo izvornik. Jer, konačno, Deridina Elipsa za nas jeste neka vrsta palim­psesta, na kojem se moraju nazirati tragovi, što, uostalom i sam Derida stavlja do znanja svom budućem čitaocu – «Palimpsest», «tragovi», evo, reči koje su ključne za našu nameru u ovom radu i njoj je približavaju.

Pre izvesnog vremena objavljena je u nas jedna sjajno napisana knjiga. Reč je o knjizi Jovice Aćina: Šljunak i mahovina. U toj knjizi na nekolikim stranama varira se borheso­vska ideja koja je utoliko Borhesova što ju je on praktikovao, a nikako ne i po tome što je samo njegova. U skladu s tom idejom, Aćin piše: «U beskraju napisanog, pisanje je još mogućno jedino kao ponavljanje. Pisanje opstoji kao ponovljeno pisanje, citiranje». Evo, Nortopa Fraja (Northop Freiy) s istom idejom. U tekstu Obrazovana mašta ovaj kanadski kritičar veli da «književnost svoje oblike crpe iz sebe same», a u već glasovitoj Anatomiji kritike, piše: «Poezija se može sačiniti jedino od drugih pesama, romani od drugih ro­mana». Moris Blanšo (M. Blanchot) takođe će reći da «svaka knjiga potiče iz same književnosti, kao da ova unapred zadržava sve tajne i formule uopšte, koje onome što se piše jedine mogu dati stvarnost knjige». Ovakvo shvatanje vrhuni se u razumevanju knjige kao rizoma kod dvo­jice francuskih naučnika: Feliksa Gatarija (F. Guattari) i Žila Deleza (G. Deleuze), po kojima je «zakon Knjige, zakon odraza. Jedan postaje dva. Knjiga kao duhovna pojava, Drvo ili Koren, kao slika, uvek primenjuje zakon po kojem Jedan postaje dva, potom dva.postaje četiri.... Binarna logika je duhovna stvarnost drveta-korena, odnosno Knjige. (...) Žiličast sistem (rizom - prim. B. T.) ili razgranat koren, drugo je lice Knjige, kojim se moderna misao rado diči. Rizom uvek priključuje semiotičke lance. Semiotički lanac je kao krtola koja aglomerira vrlo različite članove, lingvističke ali i perceptivne, mimičke, gestikulaciju, saznanja». Evo nas, dakle, u samom središtu naše namere koju vezujemo za tekst Elipsa Žaka De­ride: « ... Pisati, praviti rizom, povećavati njegovo područje uz pomoć gubljenja područja, produžiti liniju bekstva sve dok ne pokriju čitavu ravan konzistencije u apstraktnoj maši­neriji". Esej - rizom, knjiga kao rizom! "Pisati do 'n', «n-1», pisati pomoću parola: praviti rizom, a ne koren, nikada ne sadite. Nemojte sejati, ubadajte ... Rizom postupa po varija­ciji, ekspanziji, osvajanju, zatočavanju, ubadanju. Nalazimo se, dakle, usred područja "tekstualne transcendentnosti", (sintagma potiče od Ž. Ženeta/G. Genett), to jest, unutar svega onog što jedan tekst dovodi u vidljivu ili skrivenu vezu sa drugim te­kstovima. (Up. G .Genett: Figure, I). Ovaj vid tekstualne proizvodnje francuski strukturalist naziva i transtekstualnošću, a mi bismo je radije, u skladu s jednim Deridinim predlogom, nazvali infinitističkom metafizikom teksta. Vid suštine novog teksta (metateksta) je u tom slučaju «sublimacija traga» prototeksta. Prototekst, pak, nije ništa drugo do (prema Antonu Popoviču) «objekat međutekstovnog nadovezivanja", pri čemu - veli se dalje – «svaki tekst ispoljava ambiciju da bude tekst primarne komunikacije, pa je zato, po pra­vilu, sposoban za međutekstovno nadovezivanje».

Ovim smo postavili teorijsku potku i osnovu potonjem izlaganju koje će u odnosu na prototekst (potsećamo, reč je o Deridinom tekstu Elipsa) semantički, akslološki, ludički i poietčki biti u relaciji sa našom «autorskom strategijom». Reč je, dakle, o odno­su prototekst – metatekst, koji se po Antonu Popoviču može definisati «kao odnos in­varijante i varijante, pri čemu se naglašava da je «preduslov postojanja metateksta, pro­totekst». Novo značenje prototekst dobija samom realizacijom metateksta unutar koga se realizuju semantički pomaci. U krajnjoj liniji, naš tekst (metatekst) može se razumeti kao provlačenje i ponavljanje Deridine autorske strategije, pri čemu nam za našu analizu njegov tekst, kako rekosmo, služi kao prototekst. Naš izbor ovog Deridinog ogleda pogodan je, naime, da bude izvesna vrsta sakupljajuće matrice prilikom tumačenja nekih stihova Paula Celana, a shodno činjenici da je i sâm Derida u tekstu Elipsa svoja razmišljanja o pitanjima pisanja i knjige okružio prisustvom jednog pesnika. Reč je o velikom francuskom pesniku Edmonu Žabesu (Edmond Jabès). U tom smislu, i Celan i Žabes unutar našeg (meta)teksta biće tumačeni u okvirima "prirodne jednosti jedne mnogostrukosti unutar koje se pesništvo tematizuje kao oblik Bivstva u svoj svojoj neskrivenosti. Bivstva, dakle, kako veli Pol Riker (Paul Ricoeur), kao jednog od transcendentala.

II

Naš zadatak je da u Derridinom tekstu Elipsa prepoznamo vizije. Otprilike ovako govori i Ajhab Hasan (I. Hassan) u jednom ne tako davno objavljenom eseju. U tom prepoznavanju iz­vesno, "dijagonalno" čitanje Derridinog teksta, dobro će nam doći, budući da ćemo time izbećl da čitav Deridin. tekst iščitavamo u jednom znaku (up. Ernst Beler) «ili u jednoj određeno] sceni», Umesto toga, kako predlaže jedan drugi kritičar - J. M. Rey - koga navodi Ernst Beler u sada već čuvenom ogledu «Niče s one strane dekonstrukcije», zadržaćemo se na viziji, odnosno na «otkrivanju jedne ,neobjavljene' l' écriture u tekstu". Na sličan način, uverava nas Beler, postupa u svojim filosofsko-kritičkim radovima i Bernar Potar (Bernard Potart), sugerišući nam «da se u pokretu čitanja ne zaustavljamo na nekoj čvrstoj tački, na kojoj bi neki klasičan tekst nudio sigurnost, nego da idemo od jednog znaka do drugog, od života ka interpretaciji, od interpretacije ka pulslranju, od pulsiranja ka sili, od sile ka différence, od differAnce ka volji za moć, od volje za moć ka Dionisu - i to bez prestanka napred i nazad». To je, u stvari, dekonstrukcijski postupak u kome se svaki znak «proverava povratnom vezom sa celovitošću osnovnog modela» koga, u ovom slučaju, pretstavlja totalitet Deridinog ese­ja. Šta, dakle, u našem ogledu, putem čitanja Deridinog teksta Elipsa i njegovog krucijalnog pojma l' écriture vodi ka otkrivanju jednog postmodernog razumevanja pesništva?

Čitamo dijagonalno ("dijagonalno" u smislu našeg imaginacijskog "zahvatanja" iz mreže Deridine tekstualne ekonomije) Derridin rad Elipsa. Evo, najvažnijih delova koje smo izdvojili za potrebe našeg ogleda:

A. «Ovdje ili ondje mi smo razdijelili pisanje: jedan deo bez simetrije ocrtavaše, s jedne strane, zatvorenost knjige, s druge strane otvorenost teksta. S jedne strane, teološku enciklopediju i prema njenom modelu, knjigu čovjekovu. S druge strane, splet otisaka koji obeležava iščeznuće jednog umornog Boga ili jednog izbrisanog čovjeka. Pitanje pisanja moglo se rastvoriti jedino pri već zatvorenoj knjizi. Iskonsko pisanje, pisanje koje iznova otiskuje iskon, pritešnjujući znakove njegova iščeznuća, pisanje zaneseno iskonom: pi­sati znači žudjeti za iskonom».

B. "U pesmi O svitku veli se: «Povlaka je varka». Jedna između mojih velikih teskoba, govoraše Reb Agnim, beše videti svoj život, a da ga ne mogah zaustaviti kako bi se zaokružio da bi oformio jedan svitak" (E. Žabes). ( ... ) Otkako se krug okreće, otkako se uvija svitak u samoga sebe, otkako se knjiga ponavlja, njegova identičnost samome sebi prima, prihvaća jednu neprimetnu razliku koja nam dopušta da delotvorno, strogo, to jest, tiho izađemo iz zatvorenosti. Podvostručujući zatvorenost knjige, tu se zatvorenost ras­cepljuje».

C. «Bdenje pisanja u intervalu granicâ» (E. Žabes). Pisanje, žuđenje iskona ... Sâm iskon je onaj koji je obuzet žudnjom, onaj koji trpi, koji je proistočen da bude napisan, što znači: upisan. Upisivanje iskona to je, bez sumnje, njegovo biti-napisan, ali to je takođe i njegovo biti-upisan u ... «.

D. «Put. Knjiga posvećuje knjigu" (E. Žabes). «Povratak knjizi ovdje bi da saopšti formu večnog povratka ... Ovo ponavljanje jest pisanje, jer ono što u ponavljanju iščezava jest jednakost samome sebi iskona, jest pri­sutnost samoj sebi reči koja samu sebe proglašava živom. Jest centar. Varka od koje je živela prva knjiga, mitska knjiga, bdenje svakog ponavljanja, sastoji se u tome da centar beše u utočištu igre ...».

E. «(Ali) centar prve knjige ne beše prikladan da bude ponovljen u svojoj vlastitoj reprezentaciji (predstavi) . Kada je (dakle) bilo moguće čitati neku knjigu u knjizi, neki iskon u iskonu, neki centar u centru, od tada jest ponor, beztemelj beskonečnog udvostručevsnja: drugo je u istom.

«Drugačije u sadržanom .. Centar jest rasek ... Centar je, možda, premeštanje pitanja,

Centar jest početak.(Bog jest Centar). Centar Jest poraz ...

Gde je središte?

- Pod pepelištem. Centar jest oplakivanje».

«Ako centar uistinu jest 'premiještanje pitanja', to je stoga što se uvek imenovala pukotina koja se ne može imenovati, pukotina bez dna (temelja), čiji je on sam bio znak ... Svezak, svitak, pergament beše potrebno uvesti u opasnu pukotinu, prodreti kradom u preteće obitavalište ... Takva je nemirna žudnja knjige».

F. «Neophodne su spojnice i veze u knjizi, pre nego se u njih bude ulovljen" (E. Žabes). «Ako ništa nije prethodilo ponavljanju, ako ništa prisutno nije nadziralo otisak, ako je to, na izvjestan način, 'praznina koja se preispituje i označava sebe otiscirna', ta­da vreme pisanja više ne sledi povlačenje modifikovanih prisutnosti ....».

Neophodno je sada revidirati označene tačke na putu čitanja Deridinog ogleda; neophodno je, dakle, otkriti, ili bar pokušati otkriti jednu neobjavljenu l' écriture u tekstu ili, govoreći rečima Šošane Felman (Shoshana Felmann),, pokušati da se iznese na videlo «plodnost performativa, u njegovom prelasku kroz književnu stvar», odelotvorujući ga.

Naglasimo sada: Ono što je u ovoj glavi zabeleženo većim delom je palimpsest. Imaginacja, ili vizija koja sledi, u potonjem poglavlju našeg rada valjalo bi da bude ontologija književnosti, kontingentna revizija Deriding teksta Elipsa.

Izvesno, da tako kažemo, transcendentalno značenje Deridinom tekstu ne može­mo poreći. Isto takvo značenje ne možemo poreć ni pesniku Knjige pitanja i Knjige Yukelove - Edmonu Žabesu. Razgovetno određenje (détermination distincte) ove tran­scendentnosti njihovih tekstova moguće je pratiti na određenim metafizičkim tačkama njihovih iskaza koje imaju distributivni karakter, što znači da svaki takav iskaz ima ka­rakter misaone strogosti dijaloga s iskonom ili, kazano Deridinim rečima, nosi obeležje prepisivanja unutar «ekonomije istog». Naše ukazivanje na «ekonomiju istog» unutar homonimnog suštastva Bivstva (das Sein) i književnosti, odnosno pesništva biće, za ra­zliku od Deridinog, posredovano, kao što smo već istakli, odlomcima iz dela Paula Cela­na. Unekoliko ovaj izbor iz dela paula Celana nije slučajan. Naime, i jedan i drugi pesnik korene svoj jezik u jevrejskoj tradiciji pisanja i pisma.

III

Pisanje je metafizičko pitanje. Ono se ukazuje tek u otvorenoj knjizi. Zatvorena knjiga sadrži samo izvesnu misaonu strogost, ona je «označavajuća i subjektivna". Otvorena knjiga sadržo temelj (arhé). Otvorena knjiga je knjiga koja se piše. Zatvorena knjiga je dovršena knjiga, ona je korenska, dok knjiga nasuprot njoj je rizomska. Stoga je Derida i morao reći, budući da njegova Elipsa počinje tematom zatvorene knjige, da se upravo zbog toga «nadaje mišljenju povratak knjizi». Povratak knjizi, da, ali kakvoj? - Svakako - otvorenoj, u kojoj pisanje znači potsticanje žudnje za iskonom. Unekoliko smo, mada smo pošli od različitih premisa od kojih je pošao autor Elipse, došli do istog zaključka. Otkuda to proističe? - Iz jednog, verujemo, korenitog lanca uzrokâ, od kojih je prvi i najvažniji. Naime - i na ovom mestu ćemo se poslužiti jednom Lakanovom (J. Lacan) re­čenicom korenito joj izmenivši smisaonu orijentaciju - rizomska žudnja knjige za isko­nom proističe iz činjenice da je knjiga metonimija nedostatka da se bude. Ovo je, dakle, taj prvi razlog zbog čega smo, Derida i mi, došli do istog zaključka. To vodi postavci da Bog ne usleđuje Bogu, niti knjiga knjigu, kako piše Derrida, navodeći Žabesa, no kružno Logosa Knjige pokazuje iskonsku sapripadnost «bića u bitku», čemu je pesništvo (u užem smislu poezija), primer i zakon i kome je postojanje jednog zakona na kome počiva (u svetlosti svekolikog bitka kao temelja) znak traga koji se ne može ničim izbrisati.

Blizu smo, Gospode,

Bliski i dohvatljvi.

Moli, Gospode

Moli se nama,

Blizu smo. (Paul Celan: Tenebrae)

Pesništvo je Lógos. Trag je tek «sena prisutnosti». Stoga se, uistinu, priklanjamo tvrdnji da je poezija «čistina otvorenoga» na kojem prebiva Svetlost (das Licht) Lógo­sa. Sigurno slovo usmrćuje. Stoga:

Moli, Gospode,

Moli se nama,

Blizu smo.

Uskoro neće biti više «bdenja pisanja u intervalu granica», «sve će nam prispeti s isteka noći», prispeti po tragu koji je tek «dvojstvo» otisaka jednog jedinog lógosa u svom «objektu»: životu, ideji, smislu, volji. Izlazak (exodus) jezika iz «intervala granica» doga­đa se kroz pesništvo koje jest lógos, centar prvobitne Knjige. Pa, ipak, to je tek samo lógos leda i zime. Drugim rečima, među svim jezicima, pesništvo jedino uočava (i imenuje) bez-obitavalište obita­vališta. Ono jedino uočava da «jedan jezik među drugima nije ništa drugo do integral dvo­smislenosti koje je u njemu ostavila njegova istorija» (Ž.Lakan). Treba iznaći pukotinu. «Jedna pukotina - hobotnica, tvoje delo?» (E. Žabes). Celan, međutim, veli: «Zazimelo vetrovito polje. Tu moraš živeti, zrnat, mogranjast, skrutnut». Između Žabesa i Celana leže svetovi. Između treba (naći pukoti­nu i moraš leži jezik s ove i s one strane zatvorenosti. Pisanje je pitanje ekonomije prezen­cije, pokret iskonskog dopunjavanja razlike što ga je sama stvarnost ishranjivala tokom vremena:

Zapis pomračenja posred

zlatnožute sjene - a nikada nisi

bio samo ptica i plod

zvijezdama popljuvanog

ultrazvučnog krila

što si ga ispjevao. (Paul Celan: Zazimelo ....)

Tim putem ide evropska lirika već celo jedno stoleće. Tu su Bodler (Baudelaire) i Malarme (Mallarmé), Valeri (Valéry) i Eliot (Eliot) Paund (Pound) i Jejts (Yeats). Da li Šar (Char) i Rilke (Rilke)? To bi valjalo u jednom drugom radu ispi­tati. Žabes, međutim, traži pukotinu, preispituje metafiziku prisutnosti jezika da bi ga u drugom pitanju - podnevu lógosa - otimajući mu se, vratio s izvesnim «referencijal­nim viškom», prekomerjem. Prekomerje izražava ono hajdegerovsko «neograničeno čiste daljine». U tom neograničenom «čiste daljine» »pokazuje se svako pojedinačno bivstvu­juće ... u kojem samopokazivanju ono što se pojavljuje tek postaje neskriveno i dostupno». To što postaje neskirveno i dostupno jeste ne više sena i «odrazivost naših ruku», no vi­dljivo našeg jestvenog sudbinskog lógosa, bitka koje na videlu svetli u pesništvu. Iskon se nikada ne gubi. To je bitni rasplet pesništva u ogledalu istine. Ono je, koliko i istina, «zao­kružujuće zadobijanje neskrivenog» i pripada suštinl bitka bivstvujućeg. Ono jeste elipsa kojoj se vlastiti znak pruža i pojavljuje kao bitak u štastvu bivstvujućeg i u čemu ono (pesništvo) neprekidno prisustvuje, ne umičući mu. U nad-govorenorn Kaze (Sage) prispeva pe­sništvo kao sublimacija ontologije.

IV

Dekonstrukcija? Tekst u tekstu? Tekst o tekstu? Imaginacija? Vizija? Otkrivanje jedne neobjavljene écriture u tekstu? Cirkularni model čitanja? Opšta teorija činjenja/pe­vanja? Operacija proizvođenja nekog učinka? - Pre nego što odgovorimo na ova pitanja, evo nekolikih navoda posredovanih našom intencijom unutar retorike teksta koji je pred nama:

"Svaki znak, jezički ili nejezički, govorni ili pisani (u uobičajenom značenju ovog suprotstavljanja), unutar male ili velike jedinice, može da se citira, da se stavi među navo­dnike; time on može da prekine sa svakim datim kontekstom, beskonačno proizvodeći nove kontekste na način apsolutno nezasitljiv. To ne pretpostavlja da oznaka važi izvan konteksta, nego obratno, da postoje samo konteksti bez ikakvog središta za apsolutno usidrenje" (Ž. Derida: Potpis, događaj, kontekst).

Mi, međutim, pišući ovaj tekst, nismo prekinuli sa datim kontekstom. Mi smo pro­totekst udvostručili, citirajući ga unutar ravni koja je podrivala preovladjujući diskurs, namećući mu novi. Time je prototekst kroz dijalošku referencu koju već nosi u sebi, sam sebe upisao u metatekst, i to «kako u svom analitičkom dometu, tako i u svom performativnom dometu»: Ali u tom upisu, upozorava nas Lakan zajedno sa Šošanom Felman (Shoshana Felmann), «uvek postoji ono prekomerno u odnosu na rečeno». U tom smislu, veli Lakan u Spisima, «iskazivanje se nikad neće svesti na iskazano bilo kojejg diskursa». Na tome smo, posredno, upravo mi insistirali. Uistinu, koliko verujemo, naš tekst-metatekst - nije se sveo samo na iskazano Deridinog teksta u njegovom prototekstu kojim smo se služili. Umesto toga, naš tekst je učinio jedan iskorak u stvarnost koja je čin onoga samog što poezija jeste. Naš iskaz je performativan, kako bi rekli filozofi jezika, «po tome što on imenuje performativni čin». (E. Benvenist). Prema tome, iskazivanje (performativ) o poeziji jeste, govoreći Benveni­steovim jezikom, «slika u ogledalu iskaza». Svakako, s izvesnim ostatkom. Jer, govoreći o poeziji mi nismo - pisali poeziju. Moć referencijalnog nad jednim pesničkim tekstom nosi, ipak, «trag stvarnog na smislu» (Š. Felman). Nešto takvo interpretirano, ipso facto, je Nešto. Empirijski svet pesničkog teksta jeste interpretacija, imajući u vidu «autorefleksivni kapacitet jezika» - referencijalnog iskaza. Drugim rečima, sam pesnički tekst «putem suireferencijalnog proizvodi referencijalne iluzije», to jest, drugi tekst koji je već svojoj po prirodi metatekst. Stoga, odista, imaju pravo Delez i Gatari kada vele da je zakon knjige (teksta) - zakon odraza. Jedan postaje dva. Pisati o poeziji tim pre znači misliti na način rizoma. Dva kazivanja, pesničko i esejističko, okomito se sučeljavaju, ostvarujući pismo (l' écriture) do "n", "n-1" stepena iskonske Knjige. Stoga je jedini od­govor na pesnički govor transformacija, dekonstrukcija u smislu toga pojma koga mu daje Derida, dekreacija pesničkog govora u ontolo­giju.

(1987)