Embedded Files
Post date: Jul 24, 2010 11:28:01 AM
82.02
Војводић, Радослав, 1935 –
Васељенска свест и уметност: Београд, Службени гласник, 2010. 575 стр.;23 цм.
(Библиотека Књижевне науке, уметност и култура. Колекција Пресек)
ISBN 978-86-519-0500-4
а) Књижевност – Религија
Јован Дучић на крају двадесетога века
Јутро сјајно, јасно, плаветно, чисто, без ветра. А најављују, опет, жестоку врућину овога лета, 37 у хладу, као и јуче, 28. августа, на празник Преображенија. У детињству, онамо на југу, и потом, у доба школовања, ишли смо на сабор - беше то у Бублици. Да. Играло је коло, враћали смо се преко поља, путањама и неким усамљеним стазама поред њива и шума, уз потоке, најмање друмом од Злате.
Уз кафу, лубеницу - уз вести - наставља се рат у Босни, а свет као, после Лондонске конференције, задовољава се. Чиме? Посебно је мучно то што садашња нова Југославијица као да издаде (да ли је то само у првом тренутку или засвагда?) Србље у крајинама и у Босни и Херцеговини. Све је, онда, било узалуд (толике смрти, зверства, ужаси). Зар су, заиста, све те титовске границе - богом-дане? Је ли та игра одавно била смишљена, како веле неки противници свега и свачега, или је то, ипак, неминовност?
Мени се, ево, поред стола, одбачена пре неки дан, налази и књига Истина о Дучићу, коју сам, не знам којим поводом, читао недавно. Већ на почетку парадокс: Исидора помиње песникову „дисциплиновану вољу и смелости у објављеној речи", а Андрић, патетично, да ће се Дучићевим именом заклињати поколења; чувени злобник Марко Рисхић помиње сиромашка из Требиња и његову узлазну каријеру, његове велике приходе и високе положаје, али и версификатора-виртуоза који је и прави песник, док Кашанин вели „Јован Дучић је изразито медитерански човек латинске културе". И тако даљше. Фотокопије писама песникових, којих има безброј, и превише....
одломак из Војводићеве књиге, стр. 385
Преопширна књига, на моменте веома занимљива, када улази у природни процес превредновања, и оштро критикује Дучића, Црњанског, Попу. Страсно и аргументовано писана књига, осим кад оспорава Сиорана, и друге светске писце без аргумената, већ тако некако, да му верујемо на реч. У сваком случају, најбоља места у овој кабастој књизи написао је човек дубље и непоткупљиве савести. То су есеји и огледи писани у разна времена, који немају много везе са науком, али са уметношћу и културом имају итекако, а тамо где је ова књига могла да уђе у значајнији пресек појава, књижевних актера и прилика, аутор се зауставља, можда да би ухватио залет? Ко зна?
Оцена
Поређење: Војводић у својој књизи има неколико поглавља која покушавају да проникну у тајну тзв.васељенске свести и уметности, млађи поприлично, Александар Лукић, пак написао је поглавље, у другом делу своје књиге, Оглед о богочовечанском реализму. Док се старији песник мучи и батрга да објасни шта је у ствари васељенска свест и уметност, Лукић о томе речитије и разумљивијее пише у само неколико реченица: "Учио сам од Мирослава Лукића, и научио шта је цео проблем песника, налажење оквира, организовање оквира који је могућан, да би подржао осећања. Васиона је крајњи оквир и сасуд и нигде не постоји побуњени кутак другог и трећег реда: садржај песника је свугде. Да ли на то упозорава прст, поглед и књига прерушеног анђела или песника на фотографији о којој је реч?" Војводић нигде, иако је то тема његове преобимне књиге, не одговара директније на питање шта је у ствари васељенска уметност и свест, односно бездана уметност; али индиректно, између редова Војводићеве књиге, може се разумети да је реч о уметности заснованој на вери у сједињавање са божанским и непоновљивим... Лукић се не позива на оне писце и ауторе (поготову не на оне руске филозофе и боготражитеље које повремено спомиње Војводић); и једном и другом аутору, као критичарима, добро би дошло да мало више пишу о правосазнању и богочовечанском реализму. У критици не вреди измишљати воду...
Који је од ова два критичара више хазардер и коцкар? Војводић, ерудита и преображени песник, или профет Александар Лукић?
Видети више:
Критика. 0002 ЛеЗ 0006739
Google Sites
Report abuse