ПРОТУВЕ / Мирослав Тодоровић

поставио/ла Miroslav Lukić 17.02.2013. 03:08   [ ажурирано 24.04.2016. 12:33 ]
Из рукописа романа Протуве и анђели
ПОРАЖЕНА СНАГА
                           У спомен  на Ж. М.  јунака ове историје  наших живота                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Диплам тако градом по цео дан уздуж и попреко, мало радим мало на коцку идем, кућа ме не држи, нема смиреног породичног живота, учинио терен своје.  Возим, свашта видим и чујем па се питам где сам ја то живео пола века, по столећа како воли  то  да каже хроничар  нашег јада и страдања. Зар тек у овим годинама сазнајем истину која је срећним и паметним људима одавно била позната. Али човек се учи док је жив па опет блентав умре. 
            Питам се да ли сам ја био наивчина, будала,  идијот са ј кад сам са толико мазо-хизма  дозволио да ме ови наши белосветски хохштаплери превезу жедног преко воде и да никада не покушам да нешто променим, да пружим отпор изузев  вербалног, двосми-сленог, просипања  отрова. Кад помислим  и промислим срећа моја  моја да ме и то није коштало. Многе је то коштало и то дебело. „Знамо ми добро како се чува власт радни-чке класе“, хвали се авангарда и поноси оним чега се срећан и паметан народ стиди.  Није чудо из чијег смо шињела испали. Маркирају тако неколико згодних жртава па он-да склапају док не склопе мозаик звани „завереничка група“. Новине спремне, тексто-ви написани, судије држе пресуде у фијокама. Каква Јустиција, какав  мач, њене тера-зије, повез? Има, бре, да судите како вам се каже.
И покојни, друг Чеда, је упозоравао  судије: „Ви, другови, не морате се придржавати тамо некаквих закона као пијан плота, ви морате, Бога му, ту вашу делатност да ускладите са хисторијским интересима раднићке класе.
А судије, ћуте и пресуђују како им се заповеди.

Уђе ми у кола момак класично одевен, рекло би се уљудан, али осион  и препотентан ни добар дан  ми не назва само рече арогантно:
 „Вози на факултет политичких наука“.
Мени се онако спонтано откачи:
- Где вам је то?
 Трже се он. Зачуди.
-Зар ти,  чича, не знаш где је Факултет политичких наука? – скоро се увреди.
- Опростите младићу, велим благо, заиста не знам где је, а можда је моја срамота још и грђа што и не знам да такав факултет и постоји. Ако ви знате, реците, ја ћу да возим.    -  Наравно да знам, ја завршавам тај факултет, само ти вози, ја ћу рећи куда.
 Возим ја, али ми криво, још није завршио за политичара, а већ се понаша као говедо.
Е сада би ме хроничар исправио. Казао би како стока зна за ред: испричао ону народну шта је мужу, на питање  колико пића да купи за славу, рекла жена. - Хоћете ли пити као људи или стока? Стока пије па стане за разлику од наших људи.  
Ја сам мислио да се политичари школују у револуцијама, у партијским викенд школама, кумровачкој јахаоници, да их рецимо пракса избруси и избаци на површину. Рецимо месна заједница, синдикат, комитет и тако редом. Нисам ни знао да постоји факултет за политичаре. Брука. Не да ми ђаво мира  заподенем разговор  са будућим политичарем.
-Добро, младићу, има ли где још на свету такав факултет или то има само код нас? Како да не, имају га  све Источне земље и понека Западна. 
Терам ја даље:
-А добро, реците ви мени, да ли је наша привреда гладна  тог вашег кадра, видим да су многи млади стручњаци без посла. Шта ћете ви сутра да радите?
-Знаш мајсторе, мене стипендира општина из Л. То је иначе вишенационална средина,  тамо ме  чека одлично радно место, добра плата, стан. Бићу буџа, Референт за међунационалне односе. Насмејао бих с да  ми није било тужно.
 Настављам даље.  Да Вас питам још нешто,  али Вас молим да ми  не узмете за зло. Тај Маркс и марксизам,  да то  није  нека ујдурма  и намештаљка коју је Запад протурио Истоку. Јер,  видите ако је Маркс измислио најсрећнији систем на свету, зашто га није дао свом народу и Западу, него га је, да извинете, увалио Истоку и словенским народима?

Загледа ме будући политичар и поче стару причу. Како је  требало да се то  изведе у земљи са најјачим  производним снагама,  па случајно изведено са најслабијим...
Окачи ту причу мачку у реп, мислим, и питам га.
-  Ви, младићу, завршавате регуларан факултет за политичара, бићете сутра школован политичар, штоно веле, па рачунам ако ико зна, то сте ви, па хајде да чујем из прве руке. Хроничар ми је причао како је његов отац казивао да само будале могу веровати у ту бајку.
Питам: - Има ли каквих изгледа да једаред уђемо у тај комунизам па да  свима буде лепо. Oвако ко мени.
Насмеја се будући политичар: - Знате мајсторе када ће то бити?
Када, упреподобио се ја, ко бајаги зинем, чекам одговор.
- Никада, а можда ни тада. И насмеја се ко луд на брашно.
Тако ми и треба, помислим, није он крив него сам ја будала што се зезам са мајмуном. Поразило ме то сазнање да га школују за барабу, јер како себи да објасним  то што су ми целог живота  белосветски хохштаплери обећавали тај срећни комунизам а овамо сами знали  да од тога нема ништа.

А хроничар ме негда одвраћао од политике и таквих мисли.

 Спевао песму:  

Мани се докона посла
Политике и друга хохштаплераја
Зар ти није свега већ доста
За то су слаба трудбеничка јаја

 И сада тек видим, прогледо. Паметније маче од мене. Маче прогледа после четрдесет дана, мени требало толико година. Сутра ће и овај мајмун некоме да обећава куле и градове, а већ сада зна да  од тога нема ништа. А он ће за то време да продаје маглу и живи царски над  све грбавијим народом.
- Младићу, дубоко сте ме разочарали, шта  сада да мислим, кукавац сињи.
- Мисли,  чича,  шта ти  је воља, то ти  је сушта истина.
- А хоћете ли ви сутра на свом радном месту да причате ту истину?
- Све зависи мајсторе. Зар ти не знаш ону причу о школи марифетлука. 
***     

Преплавили град студенти из братских несврстаних земаља. Из Африке, са Блиског Истока. Из Африке црни као тигањи, с Блиског истока мало кафени, па и не изгледају тако лоше. Најугледније муштерије постадоше. Пуни новца, примају велике девизне стипендије.            Ми већ у чабру, они то виде па се размећу. Заседну у такси па се понашају као да им се  деда возио таксијем, а не  на камили или магарцу. И галаме много аџавалахалаџа. Рафално испаљују слова. И сваки од њих има девојку, одавде, нашу. Као да омађијају ове наше девојчице. Лепе се на њих као муве на говно. Да ли  се залепе за њих, да ли за њихове девизне стипендије, да ли подлегну том нашем несврстаном интернационализму, не знам, углавном насрћу на њих, а они ликују. Упицане се по последњој моди али набаце  много жестоке парфеме, вероватно да убију мирис завичаја.
Један од њих   јучер убаци у кола девојчицу, каваљер плати унапред, да је возим кући. Он остаде. Возим полако, бацим поглед на ретровизор, она се шћућурила ко миш. Млада, скоро дете. Кад погледаш овлаш баш лепа цурица. Али кад помније  погледаш види се да није то. И испод шминке види се прљав тен. Прљав изнутра, а то ти је карактер, прљаво порекло.
Залепила се на девизну стипендију, види се.
Заподенем разговор.
- Баш вам је девојко леп младић, одакле је? Шта студира?
- Из Какаламбе, студира медицину -процвркута.
- Лепо, Бога ми, богата је Какаламба, наша  братска и несврстана земља.  Ове банане што једемо увозимо из Какаламбе.  Имао сам рођаку, забављала се  са једним Чумбулцем. Студирали заједно медицину. Био јако фин и леп момак.  Није био масно црн, него мало кафен, као овај ваш младић. Много смо га волели, а он је према нама био јако пажљив.  Испратисмо  их у Чумбулију, а камо среће да нисмо.
- Зашто? –пита она. Пали цигарету. Не пита да ли може.
Требали су да живе у неком граду, али је он морао по њиховом обичају, да је одведе да неко време живе  са његовом породицом на селу, у пустињи, под шатором, не знам где ли. Кад тамо, Даса имао четрнаесторо браће, сестара не зна им се број, јер они женску децу не рачунају, а она најмлађа снаха. Њој као најмлађој запало да ујутро помузе камилу, а како она то да уради, овде ни краву није никада помузла. Камила осетила страно чељаде, ритне се и посред главе удари.  На месту је убије.  Тако нам је он после јавио.           Камо лепе среће да се никада нису срели, да никада тамо веселница није отишла.
Она ћути. Стигосмо, изађе „девојчица“ па  се окрете.
„Прдоњо један, матори. Мене си нашао да зезаш, пизда ти материна.“
 И пљуну ми на кола. 

Тако ми и треба, мислим се, кад једем оно што се не  једе.
Уствари криво ми, питам се, да ли би неки наш младић могао тако да се понаша  у Чимбулији или  Какаламби. Али тако нам треба када смо овакав народ и кад смо на тако ниске гране спали.  И пали, љоснули у ковраг.
У последње време нема ни њих, нема ни странаца. Дође време да живим од туђе несреће.  Улазе у кола и возе се само стари, болесни и људи у невољи. Свако заобилази земљу која је у чабру.
 
***
Ако су Чизмаши и Кад су цветале тикве гола истина о нашој стварности, онда је истина у мојим забелешкама толико гола „порнографски гола“ раскречила ноге и зева у пуној величини и изгледу. Жалим што онда не дођох на Књижевно вече  када беше промоција  Бигзових  издања. Твоје о нама   Теренске свеске. Био је  тада и мој писац Драгослав са књигом „Лов на стенице.“ Хтео сам да га питам за ону реченицу из тикава како нас „Само рат може спасити. “ Је ли то овај рат?
 
            ***                                                                                                                              Сваким даном све више упознајем наличје овог нашег не тако белог града. Човек ако је усто још и таксиста зачас се нађе у том полусвету у друштвеном муљу. Међу људима са дна живота. Обрео сам се у једној собици, уствари шупи (три са три)  са заједничком чесмом у дворишту, у којој живе  брат беспосличар, сестра разведена са дететом из тог неуспелог брака. У суседној собици (још мањој)  живи млада жена са „дететом љубави“, уствари животињари са тим недужним створењем које се зове Жељко, а колико је жељен мислим да већ сада осећа. И шта бива, беспосличар „набацује“ ту несрећницу, пиљарима, чистачима, носачима, студентима и (како нема овде оних што праве џаду) и таксистима. Више из знатижеље, да би комплетирао утиске о свему,  обрео сам се у том брлогу. Улази дотична са клинцем, клинац иде напред а после пар речи које се обично упућују деци, прилази чики умиљато, како то већ деца знају, хтео би да се игра.  Кажу да деца инстиктивно осете ко је добар човек, а ја велим кобила се преко ждребета хвата. Мамица  за то време пијуцка кафу, пуши и проговори тек по коју.  А очи, очи су јој прича за себе.  Ако су очи огледало душе њеној души секса никада доста. Час   је личила на краву која прежива и тугује што је сваки дан музу, а једном годишње воде бику, час на кобилу која тражи пастува. Беспосличар сво време прича о неком њеном пријатељу који је отишао у Шведску да снима порно филмове на препоруку неких дама  због велике ките.  Клинац је за то  време стигао да се попне „чики“ на  леђа иако га је мама  стално опомињала  на лепо понашање. И на крају мамица, по свим правилима понашања рече клинцу: „Кажи, сине, чики ћао, па-па.“ 
А чики се увукла и душу нека туга и мучнина. Изашла је у убеђењу да је нашла муштерију за то вече и решила проблем намерница за сутрадан. А мени секс на памет није падао.  И кад сам био млађи, луђи и пијан такве авантуре стварале су ми мучнину у души.Не могу рећи да није привлачна и да је не би натегао, ипак је мени још памет и душа  чиста  и док је тако добро је... Бар, ја тако мислим.
 

***                                                                                                     
 
Пошто сам премонтирао гуму, док сам  у барици на тротоару прао руке, зарежао сам као бесан пас  на једног пролазника  који ме је случајно упадљиво погледао.
„Види, брале, како је леп овај посао? Уметнички, јел да ?“
Човек просто побеже.
А киша лије за врат. Само пљушти.

 
 ***
Једном приликом  на такси станици померам кола „на руке“ као што обично чинимо да не „крешемо“ сваки час.  Гурам тако кола кад једна гуска од жене, рука јој у гипсу, хоће пошто пото да претрчи испред кола.  Не могох одмах  да зауставим кола па је лечка  као поплаших.  Искрешта се она на мене : „Где гледаш, коњу један?“
Ја  запањен,  ем иде куда  се не иде, ем   још даје себи за право да вређа. Опет отворим падобран, спустим се на њен ниво.
 „А где ти гледаш и куда идеш, кобило једна, јебо те коњ.“ С њом неки дрипац, скочи,  хоће, вели, да ме лема.
Скочише колеге таксисти.  Слоба Слонче  ухвати дрипца за уво, упреда га као ђаку прваку.
„Марш тамо, маму ти јебем, немој да ти сад главу одшрафимо.“
 Изгубише се и дрипац и кобила.  
А мени опет тешко.
Други пут улази ми у кола сировина од човека. Затурио се ко кмет,  промумла адресу где да га возим. Ја онако по навици казах:  -Добар дан, изволте, где желите? Распали се сировина ко да су му прст у око гурнуо.
„Шта ми се ту прчиш и шта ти мени изволте где желите, као да ја не знам ко сте ви таксисти. Видим с ким имам посла па опет отворим падобран. – Добро, човече, реци  где да  те возим,  није ми до свађе. За чудо смири се сировина, осетио да ме је спустио на свој ниво. Сад би хтео да разговарамо, онако другарски, вели. Море, мислим се, попишам ти се и на кравату и на масан обруч на оковратнику. 
Како је време дошло прво ћемо пуцати једни на друге па се онда питати за име и здравље.
 
***    
 
 
 Уђе муштерија у кола па уместо добар дан  пита:
 -Мајсторе у којој сте странци?
 - У конзервативној -  рекнем.
Каква вам је то странка, први пут чујем. Знам да има у Енглеској, од када овде, код нас.
-Лепо, господине, ја сам оснивач, шеф и једини члан.
-Како то?
- Тако лепо, отишла жена, мени мрско да спремам храну, пара немам за кавану, једем само из конзерви. Постао сам прави конзервативаац.
- Иди, мајсторе, с милим богом.                                                                                         
 
***

Унервозио сам се до зла Бога.  Неки дан сам крв повраћао онако полусварену. Прорадио ми чир, улкус  дуодени, јебо му ја матер. А и кичма ми се  искривила од седења за овим сточићем. Отровао сам се дуваном. Отровала ме и телевизија и њима да јебем матер.
Не знам више коме да верујем  и шта да мислим. Нећу више ни да мислим. Коме је па стало до мог мишљења? Нека буде шта буде, само добро бити неће.
            Ораспложи ме вест да ми је сестрић дошао са вежбе. Само децу опозиционих првака мобилисали. Беда од људи. Имам утисак да су више забринути за своју власт него за целу ову јебачину што се одвија у земљи.
 Кројачи новог светског поретка то одлично знају боље него ми сви, зато их и дочекују на нож. Нека иду с милим Богом. Уре каже да је ово добро како ће да буде. Слушај, вели,  ово има  да распарчају и искидају као свиња масну торбу. Кад остану само наши има да се осиле, све ће да им буде мало, има да и оно мало раскрчме. Неће имати ко да их заустави...До сад је могло, каже Македонац, стој, брате Србине, куд си навро? Има сви да нам окрену леђа. Узми, прочитај од  Нићифора Нинковића  „Мемоари берберина кнеза Милоша“. Још, онда  су наши вапили кад су отерали Турке. Па, наша власт је од њихове гора десет пута. Узми, прочитај,  и немој ничему да се чудиш.
Знаш,  када су се у мом селу, о оно време, дигли буну против начелника. Свог човека. Дође коџа Милош. Ми зготовимо јела, шатру, све како доликује. 
Пита када нас саслуша: Хоћете ли да га обесим?
-Не, никако, завичемо у сав глас.
-Па шта тражите, оца вам јебем?
- Нека овај остане, али да  више не зијани, да нам душу на памук не пије. Јер, ако другога поставите, док се он накраде оде нама кожа на добош.
Читао сам, питао, зашто смо такви.
Каже Бале теренац: - Шта се чудиш?  Таква нам семка!
            А Тома, звани залепил дупе, се клибери  и само понавља: „Нисмо ми лоши, него нам семка не ваља. Семка нам, баћо мој, никаква, нема нам спаса. Штоно реко Нацко јебага, семка кварна, неваљашна.

 

***                                                                                                                 
Хроничар сређује пусуле. Мисли да ли да  у роман орман убаци комадић  из писма С. Б. 
 
Питање је ко је сад кроз сву Историју страдалнији Јевреји ил Срби !  Биће да смо ми Срби, Јевреји никада нису имали толико издајника као канцера...ал смо Ми, биће јачи, јер са толиким метастазама већ векове опстајемо...чуо сам ја, а и знам за један лек који лечи вековима опаке бољке, расте у једној башти, поред једног извора...знам где је то, а и ако се сад, овог трена баш нешто и не сећам, доћи ће то у сан кад му, с лахорима, дође адет.
 
 
***

        Јутрос ме опет зезао ауто. Није хтео да упали. Јебо га Шумадинац што га до подне правио, и журио да од подне  покупи сено да му не закисне. Сретох данас старог друга са терена, вратио се из иностранства, из Зимбабвеа, поодавно, девизе на измаку, жена му погинула у саобраћајној несрећи живи сам, сам са чашом. Драг ми је то друг иако ме је својевремно  у мензи гађао тањиром. И обрех се у његовој самачкој соби. И вратих се десет година уназад. И рекох себи: „спасио си се“. И присетисмо се једног заједничког доживљаја са терена. Спавали смо у истој соби. Пред зору долази он из каване(а одакле би иначе), а ја већ будан дрхтим као јебено ждребе тражи ми се јутарња доза да „клин клином избијем“, а он ме пита „Што не спаваш, Бог те јебо, видиш које је доба?“

„Размишљам како да вратим предузеће на здраве ноге“, кажем и ударимо у смех. Пробудимо Мошу  конобара и одемо у мензу, он да настави, ја да почнем изнова... Тамо у ћошку мензе за асталом седи хроничар. И пише, не може вели да спава. Пише роман о теренском животу. Назваће га „Протуве и анђели.“ Пише овде у мензи,  вели да је Фокнер своју књигу Док лежах на самрти  ставио на артију „у време док је аргатовао у термоелектрани: леђа преврнутих  гвоздених колица служила су му притом  као сто; на роману је радио  између поноћи и четири изјутра јер је већ од шест ваљао држати лопату у рукама пуних дванест сати, а писао га је, одпочетка до краја, са звуком мотора у ушима.“

Можда, кажем, али један је Фокнер. Тај сигурно није пијанчио, него је радио, писао, копао.  Нисам ни слутио колико ће се хроничар обрадовати када  прочита казивање Бранка Момчиловића у тексту „Дуго путовање ка Фокнеру“. Преписао у свеску како су Фокнера  Била тако су га тамо у Оксфорду у Мисисипију  звали  и  „суграђани по свој прилици сматрали чудаком или можда и мирним лудаком. Његовој лошој репутацији код мештана  свакако је доприносило и његово пијанчење. Чак ни успех у књижевној каријери није много поправио ствари. Када је професор у једној средњој школи у Ок-сфорду задао ученицима  да прочитају једну Фокнерову приповетку  и напишу нешто о њој, они су се смејуљили и размењивали „значајне“ погледе. Професор је то приметио и питао у чему је ствар. „Знамо ми њега“, одговорио је један ученик, „Он је једна матора пијандура.“ Критеријуми по којима се суди књижевницима нису увек нарочито књижевни.“

Гледам га како пише, вели, нећу да прекидам док ме држи.

Ја хоћу да   погледам, он неда, вели још није  завршио. Све што пише, каже, теби је познато. Хоћу да опишем ову трагедију, ову лакрдију, сви беже од истине као ђаво од крста. А не знају да ће их то упропастити, да ће се сопственим  курцем изјебати, да ће и овој гулији једном доћи из дупета у главу. Од како су се сручиле кише, не може на трасу, седи  ваздан хроничар у мензи, пије са теренцима, криомице бележи у свешчицу оно што чује и после смишља песму. У песму турио и  како:  

 

ГЛУВИ БАЦКО И МИКА ТАЛПА ПАЛАМУДЕ
Пинули мено у мензи весели седе
Куне Талпа живот што нам све узе
А речи брале тужне хоће да просузе
 
Негда беја снага саг вас гронуо
Остари ђецу рођену не упозна
Другима кућио браћо моја драга
Бацко зино глув шта ће не чује
 
Мани ђецу: твоје називало туђе набијало
Виђи каки си нема те ни за гропчић
Шта те је спопало све је богте пропало
Зовидер Мицу Шацику весели мало
 
Менза шупља дува између дасака
Из ђошка дерња на ме Рака Пљоска
Њачка је песма твоја еј сине ничји
Роман аман ко орман жврљај о вој трагедији
 
Срчем каву,  цедим вињак, он жврља, а већ свањива. Мома оставио влашу   на шанку, вратио се  хоће још лечка  да куња. Уста хроничар да се и он причести,  ја из оног свежња извукох неколико листова. Читам, и,  ево и сада се питам  и чудим колике смо бадале биле и  у шта смо све веровали.

 _________

Из свежња испаде листић:
Можда и ово, Вујице,  може у нашу   књигу?
 
***                                                                                                                                                                                                     
                Кад упоредимо наше и Дисове дане, мислим да је он био неправедан! Две године после објављивања песме српски народ је био једнодушан у ослободилачком заносу, у Балканском рату, 1912. Мислим да се њему омакла једна болна омашка: Умрли су сви хероји и пророци. Нису умрли, то је несрећа српска. Хероја и пророка (пророчица) и данас имамо више но цео свет! Немамо добрих радника, паметних и моралних људи, одговорних народних представника, који не раде само :дај ми данас, него мисле на будућност.
                Кад си чуо да неко храбро јавно постави, свима нама, питања: -Зашто је Србија спала на ове гране?
 Зашто су Срби најомрзнутији народ у Европи? 
                                                                                                                                                                                                                                                                                                            _______ Из Теренске свеске рушне боје („Животине странице“)

Comments